Ма човек је био она последња генерација фудбалера са БГ асфалта. Правих урбаних момака који су гинули за свој клуб.
Покојни Чава Димитријевић, е њега је мој ћале обoжавао, је био у тој гарди.
Значи, фудбалери који су играли срцем и гинули на терену, а ли су и ван терена живели за свој клуб. Манце и Чава су у кафићима доказивали шта значи бити Гробар.
Додуше Чава је умео и по носу да се лупи.
Има једна анегдота:
Улази Чава у кафић угледа групицу Гробара и нормално право код њих за сто.
Шину они мало и пита Чава: Момци јел има нешто да сроламо?
Они одговарају да нема ништа, јеебига.
Кад Чава: А нешто да извучемо?
Е то је дакле био лудак пар екселанс!
Иначе једини Србин којем читав Максимир скандирао име (надимак) и то са све оним њиховим пургерским Ћ...
ЋАВА ЋАВА ЋАВА!!!
