Два метка за Павелића
(одломак из књиге Тихомира Бурзановића)
...
Пођем кући и знам да сјутра вече долази последња ноћ, 9. април 1957.године, и да више нема одустајања од ријечи коју сам дао самоме себи, па таман погинуо!
Дан Д
Крећем ја сјутра на станицу, кад тамо - ево Мила!
Ја љут, питам га:
”Шта си дошао да ме деморалишеш, ја вечерас завршавам посао, не требаш ми!”
“Вечерас не гледам у Павелића, идем иза њега и бићу са тобом”, каже мени Мило и додаје да ће вечерас бити све у реду.
Идем ја, Мила слушам и не слушам, само ми кроз главу пролазе слике данашњег боравка у усташкој кафани. Донијели летке, транспаренте, плакате дијеле, све спремају, јер сјутра је велика прослава на којој, како сам са заклео, неће бити живог Павелићa...