Palačinke za poneti
(količina – 100 komada)
- 10 jaja
- mnogo brašna (odokativno)
- 2 kašike sitnog, finog kukuruznog brašna
- mleko
- kisela voda
- šećer
- kašika cimeta
- ulje
- tegla pekmeza od kajsije
- tegla nekog čokoladnog namaza
- za posipanje, po želji: prah-šećer, mleveni orasi, rendana čokolada
- mnogo dobre volje i kondicije u disciplini zvanoj «stajanje pored šporeta»
S Duletom sam se prvi put srela na Tašmajdanu, kada smo bili šestogodišnjaci. Početak našeg druženja bio je vrlo buran, jer sam ga tresnula posred nosa nakon što mi je predložio da mi pokaže "nešto" u obližnjem žbunju. Nismo se družili narednih nekoliko dana, sve dok mi se, crven do ušiju, nije izvinio. Tada smo postali najbolji prijatelji, i to smo i dan danas.
Pored toga što je bio vrlo nestašan dečko, Dule nije umeo da kaže slovo «L». Sladoled je bio svadoved, a palačinke – pavačinke. Ovo potonje je strasno voleo. Pošto se užasavao voća, njegova majka – opsednuta idealnim recepturama za pravilan razvoj deteta - pokušavala je da mu podvali: trpala mu sitno seckane banane i sveže pomorandže u pekmez kojim je filovala palačinke ... ali bi Dule, čim bi osetio i najmanju voćnu trunčicu, dizao revolucije. Na kraju je žena odustala i pravila mu obične palačinke kojim on nikada nije bio sasvim zadovoljan. Pavačinke su bile ili predebele za njegov ukus, ili nedovoljno slatke, žilave ili prepečene, ili mu nije odgovarala vrsta džema.
Začudo, iako je tamanio slatkiše, Dule je ostao mrškast i vižljast, verovatno zbog toga što nikad nije mogao da se skrasi na jednom mestu.
Zajedno smo krenuli u prvi razred, u istu školu, i sedeli u istoj klupi. Na kraju trećeg razreda, njegov otac dobio je nameštenje u Keniji, pa je Dule na neko vreme iščezao iz mog vidokruga. Međutim, slao mi je opširna pisma, u kojima mi je do detalja opisivao život u Africi, sa obaveznim post-skriptumom: «Ovde niko ljudski ne ume da napravi palačinke.»
Vratio se četiri godine kasnije – i opet smo sedeli u istoj klupi, odlazili na matine u diskoteku Cepelin i na tašmajdansko klizalište. Kad god smo zajedno radili domaće zadatke kod mene, moja majka (koja ga je obožavala) napravila bi pun tanjir palačinki. On bi k'o od šale, jednu za drugom, pojeo šest-sedam, a ostale tri-četiri gustirao natenane, uz neskrivene znake idolopoklonstva: «Tetka Rado, ovo su najbolje pavačinke koje sam ikad jeo!»
Na kraju osmog razreda, Duletov otac dobio je posao u Peruu, te je moj drug ponovo otputovao. Njegova pisma bila su česta, i uvek obojena nekom notom nostalgije, iako je živeo takoreći raskošnim životom, nepojmljivim za naše prilike: išao u internacionalnu školu, družio se sa decom diplomata, raspuste provodio po egzotičnim zemljama, odlazio na žurke i u fensi klubove i restorane. Ali, iz nekog razloga, ostao je željan palačinki – one peruanske nikako nisu bile po njegovom ukusu.
Vratio se u Beograd da bi upisao fakultet. Njegovi roditelji su ostali u Peruu, pa je moj drug živeo sam, uz prilično solidan džeparac. Tada je otkrio «Maderu» i palačinke u vinskom šatou. Malo-malo pa bi Dule tamo otišao na večeru koja je, naravno, podrazumevala palačinke u svim mogućim varijantama: filovane kikirikijem i medom pa ukrašene kuglom sladoleda, prelivene karamelom, zalivene konjakom, flambirane ... itd.itd.
Nekom prilikom, dok smo sedeli kod mene, rekao je da toliko voli pavačinke da bi za jedno veče mogao da pojede stotinu. Moja majka mu je predložila opkladu: ona će napraviti tu količinu, i ako je bude savladao, spremaće mu palačinke kad god bude poželeo, a ako je ne savlada, u obavezi je da zalepi nove tapete u mojoj sobi. Naravno, niko od nas zapravo nije verovao da mladić od nepunih 75 kg može da pojede toliko palačinki. Mislim da ni sam Dule u to nije verovao, već da je opkladu prihvatio iz šale.
Sutradan je moja majka obavila svoj deo posla, i Duleta je sačekala gomila, što filovanih njemu omiljenim pekmezom od kajsija, što eurokremom.
Navalio je na njih i vrlo brzo savladao prvih deset. Zatim je napravio pauzu (popio kafu i vodu) od cirka jednog sata, i pojeo još toliko. Moja mama, zabrinuta zbog mogućih posledica, još posle pete mu je ponudila poništenje opklade. No, iako je izraz njegovog lica govorio već posle onih prvih deset kako mu je dosta palačinki (možda i za ceo život), on je – tvrdoglav kakav je oduvek bio – želeo da dokaže kako to može. «Šta je sto pavačinki za jednog Duveta?» govorio je usiljeno veselo, boreći se sa zalogajima.
Predao se posle dvadeset četvrte. Na sreću, ništa mu nije falilo. Pri polasku kući, zamolio je moju mamu da mu spakuje ostatak palačinki. Nijedna od preostalih 76 nije se bacila; Dule ih je pojeo tokom narednih par dana i nakon toga svečano izjavio kako mu je konačno uslišena želja da jede svoj omiljeni slatkiš do mile volje.
(Tapete u mojoj sobi smo zalepili zajedno, i bile su najužasnije zalepljene tapete koje sam ikad videla.)
Nedelju dana posle ove epizode, otišao je u Maderu, u kojoj sam ga zatekla kako jede – palačinke u vinskom šatou. «Pobogu, pa zar ti se nisu smučile?» pitala sam ga. «A ne, ono što voliš, ne može nikad da ti dojadi», odgovorio je.
Dule danas živi u jednoj stranoj, evropskoj zemlji. Moje majke odavno više nema. Nema ni one Madere od nekad. Kada moj drug dođe u Beograd, zasučem rukave, uzmem stari tučani tiganj i spremim mu nekoliko palačinki po maminom receptu. Dule se uzdržava; pojeo bi i svih deset komada, ali ne sme zbog triglicerida, lipida, holesterola, šećera ... i obično se zadovolji sa dve ili tri, koje – za razliku od nekad, kada ih je gutao u dva zalogaja, ne služeći se escajgom – sitno isecka i polako žvaće jer mu tako – kako kaže – ukus duže ostaje u ustima.
I već odavno nisu pavačinke nego palačinke. Logoped je odradio svoje kada je Dule postao tata – da se ćera, kad poodraste, ne smeje ocu.
(količina – 100 komada)
- 10 jaja
- mnogo brašna (odokativno)
- 2 kašike sitnog, finog kukuruznog brašna
- mleko
- kisela voda
- šećer
- kašika cimeta
- ulje
- tegla pekmeza od kajsije
- tegla nekog čokoladnog namaza
- za posipanje, po želji: prah-šećer, mleveni orasi, rendana čokolada
- mnogo dobre volje i kondicije u disciplini zvanoj «stajanje pored šporeta»
S Duletom sam se prvi put srela na Tašmajdanu, kada smo bili šestogodišnjaci. Početak našeg druženja bio je vrlo buran, jer sam ga tresnula posred nosa nakon što mi je predložio da mi pokaže "nešto" u obližnjem žbunju. Nismo se družili narednih nekoliko dana, sve dok mi se, crven do ušiju, nije izvinio. Tada smo postali najbolji prijatelji, i to smo i dan danas.
Pored toga što je bio vrlo nestašan dečko, Dule nije umeo da kaže slovo «L». Sladoled je bio svadoved, a palačinke – pavačinke. Ovo potonje je strasno voleo. Pošto se užasavao voća, njegova majka – opsednuta idealnim recepturama za pravilan razvoj deteta - pokušavala je da mu podvali: trpala mu sitno seckane banane i sveže pomorandže u pekmez kojim je filovala palačinke ... ali bi Dule, čim bi osetio i najmanju voćnu trunčicu, dizao revolucije. Na kraju je žena odustala i pravila mu obične palačinke kojim on nikada nije bio sasvim zadovoljan. Pavačinke su bile ili predebele za njegov ukus, ili nedovoljno slatke, žilave ili prepečene, ili mu nije odgovarala vrsta džema.
Začudo, iako je tamanio slatkiše, Dule je ostao mrškast i vižljast, verovatno zbog toga što nikad nije mogao da se skrasi na jednom mestu.
Zajedno smo krenuli u prvi razred, u istu školu, i sedeli u istoj klupi. Na kraju trećeg razreda, njegov otac dobio je nameštenje u Keniji, pa je Dule na neko vreme iščezao iz mog vidokruga. Međutim, slao mi je opširna pisma, u kojima mi je do detalja opisivao život u Africi, sa obaveznim post-skriptumom: «Ovde niko ljudski ne ume da napravi palačinke.»
Vratio se četiri godine kasnije – i opet smo sedeli u istoj klupi, odlazili na matine u diskoteku Cepelin i na tašmajdansko klizalište. Kad god smo zajedno radili domaće zadatke kod mene, moja majka (koja ga je obožavala) napravila bi pun tanjir palačinki. On bi k'o od šale, jednu za drugom, pojeo šest-sedam, a ostale tri-četiri gustirao natenane, uz neskrivene znake idolopoklonstva: «Tetka Rado, ovo su najbolje pavačinke koje sam ikad jeo!»
Na kraju osmog razreda, Duletov otac dobio je posao u Peruu, te je moj drug ponovo otputovao. Njegova pisma bila su česta, i uvek obojena nekom notom nostalgije, iako je živeo takoreći raskošnim životom, nepojmljivim za naše prilike: išao u internacionalnu školu, družio se sa decom diplomata, raspuste provodio po egzotičnim zemljama, odlazio na žurke i u fensi klubove i restorane. Ali, iz nekog razloga, ostao je željan palačinki – one peruanske nikako nisu bile po njegovom ukusu.
Vratio se u Beograd da bi upisao fakultet. Njegovi roditelji su ostali u Peruu, pa je moj drug živeo sam, uz prilično solidan džeparac. Tada je otkrio «Maderu» i palačinke u vinskom šatou. Malo-malo pa bi Dule tamo otišao na večeru koja je, naravno, podrazumevala palačinke u svim mogućim varijantama: filovane kikirikijem i medom pa ukrašene kuglom sladoleda, prelivene karamelom, zalivene konjakom, flambirane ... itd.itd.
Nekom prilikom, dok smo sedeli kod mene, rekao je da toliko voli pavačinke da bi za jedno veče mogao da pojede stotinu. Moja majka mu je predložila opkladu: ona će napraviti tu količinu, i ako je bude savladao, spremaće mu palačinke kad god bude poželeo, a ako je ne savlada, u obavezi je da zalepi nove tapete u mojoj sobi. Naravno, niko od nas zapravo nije verovao da mladić od nepunih 75 kg može da pojede toliko palačinki. Mislim da ni sam Dule u to nije verovao, već da je opkladu prihvatio iz šale.
Sutradan je moja majka obavila svoj deo posla, i Duleta je sačekala gomila, što filovanih njemu omiljenim pekmezom od kajsija, što eurokremom.
Navalio je na njih i vrlo brzo savladao prvih deset. Zatim je napravio pauzu (popio kafu i vodu) od cirka jednog sata, i pojeo još toliko. Moja mama, zabrinuta zbog mogućih posledica, još posle pete mu je ponudila poništenje opklade. No, iako je izraz njegovog lica govorio već posle onih prvih deset kako mu je dosta palačinki (možda i za ceo život), on je – tvrdoglav kakav je oduvek bio – želeo da dokaže kako to može. «Šta je sto pavačinki za jednog Duveta?» govorio je usiljeno veselo, boreći se sa zalogajima.
Predao se posle dvadeset četvrte. Na sreću, ništa mu nije falilo. Pri polasku kući, zamolio je moju mamu da mu spakuje ostatak palačinki. Nijedna od preostalih 76 nije se bacila; Dule ih je pojeo tokom narednih par dana i nakon toga svečano izjavio kako mu je konačno uslišena želja da jede svoj omiljeni slatkiš do mile volje.
(Tapete u mojoj sobi smo zalepili zajedno, i bile su najužasnije zalepljene tapete koje sam ikad videla.)
Nedelju dana posle ove epizode, otišao je u Maderu, u kojoj sam ga zatekla kako jede – palačinke u vinskom šatou. «Pobogu, pa zar ti se nisu smučile?» pitala sam ga. «A ne, ono što voliš, ne može nikad da ti dojadi», odgovorio je.
Dule danas živi u jednoj stranoj, evropskoj zemlji. Moje majke odavno više nema. Nema ni one Madere od nekad. Kada moj drug dođe u Beograd, zasučem rukave, uzmem stari tučani tiganj i spremim mu nekoliko palačinki po maminom receptu. Dule se uzdržava; pojeo bi i svih deset komada, ali ne sme zbog triglicerida, lipida, holesterola, šećera ... i obično se zadovolji sa dve ili tri, koje – za razliku od nekad, kada ih je gutao u dva zalogaja, ne služeći se escajgom – sitno isecka i polako žvaće jer mu tako – kako kaže – ukus duže ostaje u ustima.
I već odavno nisu pavačinke nego palačinke. Logoped je odradio svoje kada je Dule postao tata – da se ćera, kad poodraste, ne smeje ocu.
Pa to je za Ginisovu knjigu rekorda (ako se uzme u obzir kilaza tog momka i broj pojednih palacinki) Za jedno vece 24 a onda ostatkom nedelje i ostalih 76.
