Već dugo (evo deseta godina) živimo sa tim da je (i) mama srčani bolesnik.
Takva kakva je, za sve ovo vreme nikad ničim nije pokazala da je bolesna, niti se ponaša bolesno. Kod nje je sve normalno i jednostavno.
Početkom proleća "zakačila" je neki virus koji je u kombinaciji sa višegodišnjim pušačkim stažom ostavio vidljive posledice. Najuočljivije je što se zakašlje tako da ne može da stane, a najstrašnije je što povremeno ima takve napade da ne može da dođe do vazduha.
U čitavoj toj muci, postoje dve svetle tačke: njena priroda i lekarka.
Lekarka je moja drugarica (i ćerka mamine koleginice), za koju sam od momenta polaska u medicinsku školu tvrdila da nema šanse da ne bude sjajan lekar jer je, pre svega, dobar čovek. Ambiciozna, vredna, uporna, radoznala i pre svega pametna - sa lepim vaspitanjem i usađenim pravim vrednostima, u čitavoj ovoj muci je pravi melem.
Pritisnuta maminom bolešću i suočena sa činjenicom da stanje nije ni malo naivno, u poslednje vreme mnogo češće razmišljam o kockicama koje se slažu u našim životima i činjenicom da "neko to od gore vidi sve".
Naravno da sam ja subjektivna kad je u pitanju moja mama i njene dobre osobine. Svejedno, mnogo je činjenica koje idu u prilog mom razmišljanju.
Iako je rođena u selu, kao "sendvič" dete (imala je i stariju i mlađu sestru), ni od koga posebno voljena (starija sestra je bila prva, mlađa najmlađa), nikad je nisam čula da se nešto "žali" ... kao da je rođena sa tim da ono što je nepromenljivo prihvata tako kako jeste. U selu koje nije imalo ni komadić asfaltnog puta ("blato do kolena", kaže moja mama) i nije imala mnogo izbora. Ali je imala pametnog oca, koji je bez dileme "žensko dete" nakon četvrtog razreda osnovne škole - poslao dalje na školovanje. Bila je drugo (žensko) dete sa diplomom u džepu.
Kažem ovo ne zato što želim da se "pravim važna", već zato što moja mama to nikad nije radila. Uvek joj je sve bilo "normalno", nikad nigde nije jurila, nikad se nigde nije isticala bilo čime osim svojim karakterom - opet prividno "mirnim", a suštinski jačim od bilo kojeg koji sam upoznala. Uz tatu koji je bio "veliko dete" nenametljivo je sve konce držala u svojim rukama (na svu sreću - njegovu i našu
). U poslu, vredna i predana kakva jeste, nametala se kao autoritet upravo zato što je poštovala i autoritete i ljude sa kojima je radila. I svuda, ali baš svuda, ostavljala je nenametljiv trag, prirodno i skromno, kakva je uvek bila.
Kada je imala priliku pomagala je ljudima, kada je prepoznala kvalitet - zalagala se za to da ga i drugi prepoznaju. Izvlačila je ono najbolje iz ljudi, ali ne svesno i sa nekom posebnom strategijom, već zato što je to za nju oduvek bilo najnormalnije i najprirodnije. Poznajem ženu koja je radila kod nje u službi i koja sa osmehom kaže: "Kako sam ja mrzela tvoju mamu! Zato što me je terala da radim i što nikad nije grešila!" Tebalo joj je vremana da shvati...
Ja sam moju mamu uvek doživljavala kao nekog ko je uvek na mojoj strani. Iako stroga i vrlo, vrlo principijelna, sa svim svojim obavezama - uvek je bila tu kada mi je trebala. Rano sam naučila da ne treba da je opterećujem beznačajnim stvarima i uvek sam više volela da joj pričam o stvarima koje će je razvedriti od onih u kojima bi, možda, prepoznala i neki moj problem. Pre neki dan smo pričale o vremenu koje je provela sa nama dok smo bili mali... Ja uopšte nemam osećaj da to nije bilo dovoljno i ako, objektivno, uz posao koji je radila, naše svakodnevne obaveze - mi zaista nismo mnogo vremena provodili zajedno. Usadila nam je prave vrednosti, vaspitala nas je da budemo ljudi i na ime toga nam (sad) "gleda kroz prste" za ono što smo, po njenom dubokom uverenju, mogli, a nismo postigli.
Moja mama je uvek bila jak i stabilan oslonac. Dan kada sam saznala za njen srčani udar bio je najgori i najstrašniji dan u životu. Daleko od kuće, daleko od nje, mislila sam da ću ... ne znam šta. Kada se oporavila, ona je i dalje bila jednako jaka, autoritativna. Jednostavno - takva je.
Ono što me kod nje fascinira, to je taj nenametljiv, nekad naizgled čak namćorast odnos prema ljudima, koji privlači one prave. Naše društvo je uvek osvajao tata svojim humorom, neposrednošću, zanimljivim pričama. Ona se držala po strani. Ali nekako nenametljivo se nametnula i mnogo puta sam čula: "Ma... lako je tebi sa njom!" Da, zaista mi je lako da se dogovorim, objasnim, ubedim je u ono što ima smisla. Još jedna sjajna osobina: Uvek je spremna da sasluša argumente i da o njima razmisli. Sad mi pade na pamet ono ludo vreme kada su svi "stariji" izlazili na glasanje i znalo se ko im je favorit. Moja mama je razgovarala sa bratom i sa mnom uz komentar: "Deco... vi treba da živite u tom društvu. Verovatno razmišljate bolje, glasaću onako kako vi islite da treba!"
Napominjem da je moja mama čak obrazovanija od nas dvoje... dakle, i te kako je imala čime da razmišlja, ali je prednost dala nama.
Kad su se rodili unuci - niko srećniji. Ali je, onako skromna kakva jeste, stalno imala neki strah da je oni neće dovoljno voleti... jer je "kruta", "ne zna sa decom" i sl.
Sad joj unuk donosi Diplomu "Najbolja baka na svetu".
Ali je, od samog početka, kada bi uočila da mene bolje slušaju, da ja lakše izlazim na kraj sa njihovim hirovima, da za mnom idu "kao kučići", bila spremna da pita, posavetuje se, konsultuje oko toga kako da postupi, šta da uradi, kako da im ne dozvoli da prave gluposti, ali i ne postavi grubu zabranu... dakle, moja mama je bez ikakvog kompleksa postavljala pitanja, slušala i ponašala se u skladu sa tim... kad je ocenila da tako treba. Zbog njih i zbog nje.
Isto tako, kada je deda iznenada umro u eri one lude inflacije, a na selu ostala stoka, imanje i pre svega njena majka koja nije bila više za to da živi sama - moja mama, "gospođa inženjerka" kako su je u selu, sa simpatijom, prozvali, nije se libila da prvi put u životu priđe kravi, nahrani je, očisti, prikopča muzilicu, pita komšije i rođake kako se šta radi...
I sad dok iznosim delić priče o mojoj mami, smeškam se zadovoljno, srce mi je puno nekog dragog ponosa, neke neobjašnjive topline i zahvalnosti nebesima što je upravo ona moja majka.
Ja sam različita, drugačija. Mnogo manje sam smirena, mnogo više ispoljavam emocije, mnogo otvorenije pokazujem svoje simpatije ili nesimpatije. Uvek su mi bili važni ljudi, uvek sam se za njih nekako borila, uvek su tu negde bili moji, jasno izraženi, prioriteti. Kod nje se to ne vidi tako. Ali da, veoma su joj važni ljudi, bar oni koji to jesu. Sećam se sa koliko poštovanja i ljudskosti se u mojoj kući, još dok sam bila jako mala, govorilo o "Ani ciganki" - ženi koja nam je spremala tavan, po nekad pomogla u nekim težim poslovima. I sad ako je pitate za "Anu ciganku", pogledaće vas nekim slatkim, ozarenim pogledom... jer joj je ta žena bila draga. O ljudima iz sela, naročito onim vrednim, radnim, sposobnim, poštenim, pravim domaćinima - da ne pričam.
Ljudi koji su nam dolazili u kuću bili su svih profila obrazovanja i znanja, svih položaja i funkcija, a jedino zajedničko im je da su bili - ljudi. Od Ane ciganke pa na dalje...
Počeh ovu priču zbog maminog karaktera i njene lekarke.
Karakter sam malim delom opisala... Ali ne rekoh kako ona i svoju bolest nosi stoički, nenametljivo, tako da niko od nas ne može ni da ukapira koliko je ona u stvari bolesna. Koliko je to srce stvarno oslabilo
. Kad malo bolje razmislim - takvo srce je moralo nekad negde da "pukne". Od tolike (nenametljive) ljubavi, tolike veličine, nesebičnosti... skromnosti. Od tolikog davanja.
Lekarka...
Stalno smo u kontaktu. Naročito od kad je mami gore. I da nemam nje, ne znam kako bih sve to podnela. Imati nekog kome apsolutno verujete, bez trunke rezerve, ko je više nego stručan, normalan i zna o čemu priča, ali istovremeno realno optimističan. Ono najvažnije i najlepše je da se lavovski bori za zdravlje moje majke, za to da ostatak svog života provede što kvalitetnije, da se uradi sve što može, na najbolji mogući način.
Stanje srca moje mame je blago rečeno strašno.
Mora na operaciju. Kada smo se brat i ja pojavili na vratima bolničke sobe, znala je sve to i znala je da mi znamo. Ali nekako znam da je tog trenutka shvatila da operacija ima smisla. I mi smo odande izašli sa tim uverenjem. Nakon što ju je pozvala njena doktorka, koja je toliko dobro poznaje da je znala da ne treba da postavlja direktna pitanja, već razgovara sa njom tako kao da je najprirodnija stvar da se ide na operaciju, ona je to i izgovorila.
I svima nam je laknulo.
Na neki način je već izlečena - zato što je ona odlučila da tako bude.
Sa takvim srcem i nije moglo biti drugačije.
Takva kakva je, za sve ovo vreme nikad ničim nije pokazala da je bolesna, niti se ponaša bolesno. Kod nje je sve normalno i jednostavno.
Početkom proleća "zakačila" je neki virus koji je u kombinaciji sa višegodišnjim pušačkim stažom ostavio vidljive posledice. Najuočljivije je što se zakašlje tako da ne može da stane, a najstrašnije je što povremeno ima takve napade da ne može da dođe do vazduha.
U čitavoj toj muci, postoje dve svetle tačke: njena priroda i lekarka.
Lekarka je moja drugarica (i ćerka mamine koleginice), za koju sam od momenta polaska u medicinsku školu tvrdila da nema šanse da ne bude sjajan lekar jer je, pre svega, dobar čovek. Ambiciozna, vredna, uporna, radoznala i pre svega pametna - sa lepim vaspitanjem i usađenim pravim vrednostima, u čitavoj ovoj muci je pravi melem.
Pritisnuta maminom bolešću i suočena sa činjenicom da stanje nije ni malo naivno, u poslednje vreme mnogo češće razmišljam o kockicama koje se slažu u našim životima i činjenicom da "neko to od gore vidi sve".
Naravno da sam ja subjektivna kad je u pitanju moja mama i njene dobre osobine. Svejedno, mnogo je činjenica koje idu u prilog mom razmišljanju.
Iako je rođena u selu, kao "sendvič" dete (imala je i stariju i mlađu sestru), ni od koga posebno voljena (starija sestra je bila prva, mlađa najmlađa), nikad je nisam čula da se nešto "žali" ... kao da je rođena sa tim da ono što je nepromenljivo prihvata tako kako jeste. U selu koje nije imalo ni komadić asfaltnog puta ("blato do kolena", kaže moja mama) i nije imala mnogo izbora. Ali je imala pametnog oca, koji je bez dileme "žensko dete" nakon četvrtog razreda osnovne škole - poslao dalje na školovanje. Bila je drugo (žensko) dete sa diplomom u džepu.
Kažem ovo ne zato što želim da se "pravim važna", već zato što moja mama to nikad nije radila. Uvek joj je sve bilo "normalno", nikad nigde nije jurila, nikad se nigde nije isticala bilo čime osim svojim karakterom - opet prividno "mirnim", a suštinski jačim od bilo kojeg koji sam upoznala. Uz tatu koji je bio "veliko dete" nenametljivo je sve konce držala u svojim rukama (na svu sreću - njegovu i našu
). U poslu, vredna i predana kakva jeste, nametala se kao autoritet upravo zato što je poštovala i autoritete i ljude sa kojima je radila. I svuda, ali baš svuda, ostavljala je nenametljiv trag, prirodno i skromno, kakva je uvek bila.Kada je imala priliku pomagala je ljudima, kada je prepoznala kvalitet - zalagala se za to da ga i drugi prepoznaju. Izvlačila je ono najbolje iz ljudi, ali ne svesno i sa nekom posebnom strategijom, već zato što je to za nju oduvek bilo najnormalnije i najprirodnije. Poznajem ženu koja je radila kod nje u službi i koja sa osmehom kaže: "Kako sam ja mrzela tvoju mamu! Zato što me je terala da radim i što nikad nije grešila!" Tebalo joj je vremana da shvati...
Ja sam moju mamu uvek doživljavala kao nekog ko je uvek na mojoj strani. Iako stroga i vrlo, vrlo principijelna, sa svim svojim obavezama - uvek je bila tu kada mi je trebala. Rano sam naučila da ne treba da je opterećujem beznačajnim stvarima i uvek sam više volela da joj pričam o stvarima koje će je razvedriti od onih u kojima bi, možda, prepoznala i neki moj problem. Pre neki dan smo pričale o vremenu koje je provela sa nama dok smo bili mali... Ja uopšte nemam osećaj da to nije bilo dovoljno i ako, objektivno, uz posao koji je radila, naše svakodnevne obaveze - mi zaista nismo mnogo vremena provodili zajedno. Usadila nam je prave vrednosti, vaspitala nas je da budemo ljudi i na ime toga nam (sad) "gleda kroz prste" za ono što smo, po njenom dubokom uverenju, mogli, a nismo postigli.
Moja mama je uvek bila jak i stabilan oslonac. Dan kada sam saznala za njen srčani udar bio je najgori i najstrašniji dan u životu. Daleko od kuće, daleko od nje, mislila sam da ću ... ne znam šta. Kada se oporavila, ona je i dalje bila jednako jaka, autoritativna. Jednostavno - takva je.
Ono što me kod nje fascinira, to je taj nenametljiv, nekad naizgled čak namćorast odnos prema ljudima, koji privlači one prave. Naše društvo je uvek osvajao tata svojim humorom, neposrednošću, zanimljivim pričama. Ona se držala po strani. Ali nekako nenametljivo se nametnula i mnogo puta sam čula: "Ma... lako je tebi sa njom!" Da, zaista mi je lako da se dogovorim, objasnim, ubedim je u ono što ima smisla. Još jedna sjajna osobina: Uvek je spremna da sasluša argumente i da o njima razmisli. Sad mi pade na pamet ono ludo vreme kada su svi "stariji" izlazili na glasanje i znalo se ko im je favorit. Moja mama je razgovarala sa bratom i sa mnom uz komentar: "Deco... vi treba da živite u tom društvu. Verovatno razmišljate bolje, glasaću onako kako vi islite da treba!"
Napominjem da je moja mama čak obrazovanija od nas dvoje... dakle, i te kako je imala čime da razmišlja, ali je prednost dala nama.
Kad su se rodili unuci - niko srećniji. Ali je, onako skromna kakva jeste, stalno imala neki strah da je oni neće dovoljno voleti... jer je "kruta", "ne zna sa decom" i sl.
Sad joj unuk donosi Diplomu "Najbolja baka na svetu".
Ali je, od samog početka, kada bi uočila da mene bolje slušaju, da ja lakše izlazim na kraj sa njihovim hirovima, da za mnom idu "kao kučići", bila spremna da pita, posavetuje se, konsultuje oko toga kako da postupi, šta da uradi, kako da im ne dozvoli da prave gluposti, ali i ne postavi grubu zabranu... dakle, moja mama je bez ikakvog kompleksa postavljala pitanja, slušala i ponašala se u skladu sa tim... kad je ocenila da tako treba. Zbog njih i zbog nje.
Isto tako, kada je deda iznenada umro u eri one lude inflacije, a na selu ostala stoka, imanje i pre svega njena majka koja nije bila više za to da živi sama - moja mama, "gospođa inženjerka" kako su je u selu, sa simpatijom, prozvali, nije se libila da prvi put u životu priđe kravi, nahrani je, očisti, prikopča muzilicu, pita komšije i rođake kako se šta radi...
I sad dok iznosim delić priče o mojoj mami, smeškam se zadovoljno, srce mi je puno nekog dragog ponosa, neke neobjašnjive topline i zahvalnosti nebesima što je upravo ona moja majka.
Ja sam različita, drugačija. Mnogo manje sam smirena, mnogo više ispoljavam emocije, mnogo otvorenije pokazujem svoje simpatije ili nesimpatije. Uvek su mi bili važni ljudi, uvek sam se za njih nekako borila, uvek su tu negde bili moji, jasno izraženi, prioriteti. Kod nje se to ne vidi tako. Ali da, veoma su joj važni ljudi, bar oni koji to jesu. Sećam se sa koliko poštovanja i ljudskosti se u mojoj kući, još dok sam bila jako mala, govorilo o "Ani ciganki" - ženi koja nam je spremala tavan, po nekad pomogla u nekim težim poslovima. I sad ako je pitate za "Anu ciganku", pogledaće vas nekim slatkim, ozarenim pogledom... jer joj je ta žena bila draga. O ljudima iz sela, naročito onim vrednim, radnim, sposobnim, poštenim, pravim domaćinima - da ne pričam.
Ljudi koji su nam dolazili u kuću bili su svih profila obrazovanja i znanja, svih položaja i funkcija, a jedino zajedničko im je da su bili - ljudi. Od Ane ciganke pa na dalje...
Počeh ovu priču zbog maminog karaktera i njene lekarke.
Karakter sam malim delom opisala... Ali ne rekoh kako ona i svoju bolest nosi stoički, nenametljivo, tako da niko od nas ne može ni da ukapira koliko je ona u stvari bolesna. Koliko je to srce stvarno oslabilo
. Kad malo bolje razmislim - takvo srce je moralo nekad negde da "pukne". Od tolike (nenametljive) ljubavi, tolike veličine, nesebičnosti... skromnosti. Od tolikog davanja. Lekarka...
Stalno smo u kontaktu. Naročito od kad je mami gore. I da nemam nje, ne znam kako bih sve to podnela. Imati nekog kome apsolutno verujete, bez trunke rezerve, ko je više nego stručan, normalan i zna o čemu priča, ali istovremeno realno optimističan. Ono najvažnije i najlepše je da se lavovski bori za zdravlje moje majke, za to da ostatak svog života provede što kvalitetnije, da se uradi sve što može, na najbolji mogući način.
Stanje srca moje mame je blago rečeno strašno.
Mora na operaciju. Kada smo se brat i ja pojavili na vratima bolničke sobe, znala je sve to i znala je da mi znamo. Ali nekako znam da je tog trenutka shvatila da operacija ima smisla. I mi smo odande izašli sa tim uverenjem. Nakon što ju je pozvala njena doktorka, koja je toliko dobro poznaje da je znala da ne treba da postavlja direktna pitanja, već razgovara sa njom tako kao da je najprirodnija stvar da se ide na operaciju, ona je to i izgovorila.
I svima nam je laknulo.
Na neki način je već izlečena - zato što je ona odlučila da tako bude.
Sa takvim srcem i nije moglo biti drugačije.
.
