Sedimo na podu prekrštenih nogu oko drvene sofre dok se pored nas u metalnom mangalu vari kafa u bakarnim dzezvama.
Netremice gledamo u starog amidzu dok lagano uvlači cigaretu u svoju srmom opšivenu muštiklu i priča o ljubavnim jadima jednog davnog vremena male kasabe.
Imao je dva prelepa konja i stari fijaker sa kojima je izdržavao svoju porodicu.
Ljudi su voleli da se prošetaju fijakerom do okolnih banja sa porodicom ili su žene odlazile da se banjaju a kako u to vreme nije bilo drugog prevoznog sredstva kočijaš je bio veoma važno i cenjeno zanimanje u kasabi. Domaćini su slali decu da naruče fijaker za svoje žene po nekoliko dana unapred koje su tada nosile feredze da im neko ne bi video lice.
Fijakerom bi došao pred kuću a one bi istrčale iza zamandaljenih vrata lupajući nanulama dok su im iza feredza oči vrcale kao žiške i brzo se pele u njega. U to vreme momci i devojke su sklapali brak dogovorom roditelja a da se pre toga nisu ni videli. Međutim amidza je znao kako većina devojaka izgleda. Momci za ženidbu dolazili bi da im amidza kaže nešto o izabranoj i dobro ga čašćavali......
Kada bi fijaker izašao van grada najstarija među njima bi mu skrenula pažnju da se slučajno ne okrene jer će se one malo raskomotiti, što je značilo spustiti feredzu. Amidza je to poštovao i nikada se nije okrenuo ali je zato konjima pored repa namestio ogledala u kojima je video šta se dešava iza njegovih leđa. Na taj način je upoznao prelepa lica njegovih meštanki i praktično im bio provodadzija.
Znali su svi u čarsiji za njegov marifetluk ali se niko nije ljutio a kako i bi kad je pola muškaraca pronašlo izabranicu svoga srca uz njegovu pomoć a devojke su namerno sedale bas u njegov fijaker i skidale feredzu jer su znale da se amidza ne okreće.
a akochijas je bas snalazljiv...
