Aj kad smo krenuli da kopiramo nešto što smo pre pisali, evo šta je čučalo u mom kompu od 3.10.2005.
Ma koliko privlačni, zanosni, intrigantni, drugačiji i ma koliko zanimljivih prolaznici bili, oni su ONI i to je neizbrisiva i nepremostiva razlika. Oni su divlji, strani, tuđi. Oni hodaju nekuda kuda možda ja nikada ne bih želela da hodam, ili jure onamo odakle bih ja bežala. Ma, neka i nose moju istinu u srcu, i neka imamo iste intimne zakonike, neka su i sto puta dobri, divni, sjajni... Oni nisu ON.
Oni su more. Lepo, šareno more. Kapljice. Nisu sunce, nisu mesec, nisu plaža, nisu palme. Oni su jednostavno – more. Oni postoje samo da bi postojali i presijavaju se na suncu, da bi se presijavali, i nigde razloga, i nigde svrhe. Oni su oni. Okrugli, duguljasti, nasmejani, namršteni, crvi, plavi, sivi, bezbojni, zadimljeni, masni, mirišljavi, oni su... oni.
I dalje se gadim na pomisao da bi neko od njih mogao i da me dotakne.
Jer, to je neko drugi, to nije onaj ko je ja.
To nije on. To je gomila nečijih potencijallnih ON.
To je barem jasno. Čak i kad bi neko bio ON, to bi, mislim, morao da bude samo ON ili neko njemu potpuno sličan. ON ima sve što bi trebalo da ima, i nema sve što bi trebalo da nema. ON je ono što mi je neophodno, i ako neki od NJIH ima to što ima ON, ja bih volela da ga vidim, da uporedim. Pa, onda, ipak mislim da nema
I šta ponuditi nekome ko ima sve, ili bar misli da ima sve? Zašto bi neko morao nečime da menja to sve, kada ta zamena za sve ionako ne bi bila sve, već samo – zamena? Koliko puta može da se dobije sve? Jednom? Dvaput? Nijednom?
Svejedno. To je ipak ON. Ima hiljadu i jednu manu i najveću vrlinu od svih. I to je sve što želim da znam.
Ma koliko privlačni, zanosni, intrigantni, drugačiji i ma koliko zanimljivih prolaznici bili, oni su ONI i to je neizbrisiva i nepremostiva razlika. Oni su divlji, strani, tuđi. Oni hodaju nekuda kuda možda ja nikada ne bih želela da hodam, ili jure onamo odakle bih ja bežala. Ma, neka i nose moju istinu u srcu, i neka imamo iste intimne zakonike, neka su i sto puta dobri, divni, sjajni... Oni nisu ON.
Oni su more. Lepo, šareno more. Kapljice. Nisu sunce, nisu mesec, nisu plaža, nisu palme. Oni su jednostavno – more. Oni postoje samo da bi postojali i presijavaju se na suncu, da bi se presijavali, i nigde razloga, i nigde svrhe. Oni su oni. Okrugli, duguljasti, nasmejani, namršteni, crvi, plavi, sivi, bezbojni, zadimljeni, masni, mirišljavi, oni su... oni.
I dalje se gadim na pomisao da bi neko od njih mogao i da me dotakne.
Jer, to je neko drugi, to nije onaj ko je ja.
To nije on. To je gomila nečijih potencijallnih ON.
To je barem jasno. Čak i kad bi neko bio ON, to bi, mislim, morao da bude samo ON ili neko njemu potpuno sličan. ON ima sve što bi trebalo da ima, i nema sve što bi trebalo da nema. ON je ono što mi je neophodno, i ako neki od NJIH ima to što ima ON, ja bih volela da ga vidim, da uporedim. Pa, onda, ipak mislim da nema
I šta ponuditi nekome ko ima sve, ili bar misli da ima sve? Zašto bi neko morao nečime da menja to sve, kada ta zamena za sve ionako ne bi bila sve, već samo – zamena? Koliko puta može da se dobije sve? Jednom? Dvaput? Nijednom?
Svejedno. To je ipak ON. Ima hiljadu i jednu manu i najveću vrlinu od svih. I to je sve što želim da znam.
