*

Поново затварам
врата свога замка
и прозоре
да не видим спољашњи свет.

Поново одлазим
у дубину пећине моје
где чује се само срце
и мисли моје.

*

Да ли уметник
тражи самоћу,
или самоћа
ствара уметника?

Да ли стихове рађа
сећање на бол који је прошао
или недостатак љубави
и позитивне енергије међу људима?

Да ли тупи бол у грудима
знак је неподношљиве усамљености
или и креативна самоћа
може да боли?

**

Још увек седим у мраку
и чекам светло на крају тунела.
Још увек тишина боли
и очи сузама пуни.

Плачем без гласа
јер изван зидина замка
морам изаћи насмејана
у ново пролеће које се буди!
-------------------------------------------(16.3.2009.)