Izasavsi toga jutra iz svoje posivele zgrade shvatila je da nesto mora da promeni...Posle ne prospavane noci i beskorisnih razmisljanja o tome gde stalno gresi,cvrsto je resila da ponovo postane ona stara ...
Proslo je vec godinu dana a ona se i dalje osecala bespomocno. Bespomocno da se smeje i da uziva u salama drugih.Bespomocno da voli...Shvatila je da se lagano pretvara u senku one osobe koje je znala da zivi zivot i da svojom vedrom pojavom i neobuzdanim klinackim osmehom ljude oko sebe dovodi u kranje pozitivno stanje duha...Upoznala je nekog,posle dugo vremena,ko joj je samom svojom pojavom vracao dasak davno zaboravljenih leptirica u stomaku...Danas ce mu reci...Cak ni jutarnja guzva u gradskom prevozu nije uspela da joj skrene tok misli sa onog sto je planirala da mu kaze...Danas nema pretvaranja,nema one plitke glume kojom svi ponekad pokusavamo da se odbranimo od navale osecanja koja prete da preuzmu kontrolu nad nama...Tu je,stoji ispred nje...Lagano krece prica,on prihvata,sali se ,ona se smeje i ne svesno sklanja kosu iza uha...Taj univerzalni pokret kojim zena,ne namerno,stavlja do znaja da joj sagovornik prija i da priroda krece da ponavlja proces star koliko i samo postojanje dva razlicita pola...Medjutim, u toku razgovora on izgovara jednu recenicu koja nikako nema smisla u njenoj glavi..ponovo krece panika...celo njeno bice vristi iznutra,ne cini to,nemoj ponovo da kvaris nesto sto bi moglo postati ne raskidivi deo tvoga bica, u onom najiskrenijem, ne iskvarenom smislu...Ali vec je kasno,zid je podignut.Bez objasnjenja se okrece i odlazi ostavljajuci ga zbunjenog...Vrati se,pitaj da ti objasni...ne,ne...nemoj,tako je kako si ti shvatila,nisu potrebna objasnjenja.Nije ti potreban niko...Da li?...Vraca se u svoju posivelu zgradu,zna da je pogresila ali kasno je..uvek je kasno...Posle svakog novog dizanja zid je sve cvrsci...Koliko ce vremena sada proci dok ponovo ne pokusa da ga srusi,koliko ce joj snage biti potrebno sledeceg puta? Da li ce uopste ponovo pokusati...i vraca se u svoj mali poznati svet gde nista ne moze da je povredi sem nje same...
Proslo je vec godinu dana a ona se i dalje osecala bespomocno. Bespomocno da se smeje i da uziva u salama drugih.Bespomocno da voli...Shvatila je da se lagano pretvara u senku one osobe koje je znala da zivi zivot i da svojom vedrom pojavom i neobuzdanim klinackim osmehom ljude oko sebe dovodi u kranje pozitivno stanje duha...Upoznala je nekog,posle dugo vremena,ko joj je samom svojom pojavom vracao dasak davno zaboravljenih leptirica u stomaku...Danas ce mu reci...Cak ni jutarnja guzva u gradskom prevozu nije uspela da joj skrene tok misli sa onog sto je planirala da mu kaze...Danas nema pretvaranja,nema one plitke glume kojom svi ponekad pokusavamo da se odbranimo od navale osecanja koja prete da preuzmu kontrolu nad nama...Tu je,stoji ispred nje...Lagano krece prica,on prihvata,sali se ,ona se smeje i ne svesno sklanja kosu iza uha...Taj univerzalni pokret kojim zena,ne namerno,stavlja do znaja da joj sagovornik prija i da priroda krece da ponavlja proces star koliko i samo postojanje dva razlicita pola...Medjutim, u toku razgovora on izgovara jednu recenicu koja nikako nema smisla u njenoj glavi..ponovo krece panika...celo njeno bice vristi iznutra,ne cini to,nemoj ponovo da kvaris nesto sto bi moglo postati ne raskidivi deo tvoga bica, u onom najiskrenijem, ne iskvarenom smislu...Ali vec je kasno,zid je podignut.Bez objasnjenja se okrece i odlazi ostavljajuci ga zbunjenog...Vrati se,pitaj da ti objasni...ne,ne...nemoj,tako je kako si ti shvatila,nisu potrebna objasnjenja.Nije ti potreban niko...Da li?...Vraca se u svoju posivelu zgradu,zna da je pogresila ali kasno je..uvek je kasno...Posle svakog novog dizanja zid je sve cvrsci...Koliko ce vremena sada proci dok ponovo ne pokusa da ga srusi,koliko ce joj snage biti potrebno sledeceg puta? Da li ce uopste ponovo pokusati...i vraca se u svoj mali poznati svet gde nista ne moze da je povredi sem nje same...
