Hristovo vaskrsenje može biti samo ili zabluda ili prevara ili istina.
Razmotrimo najpre način na koji je on sahranjen. Prema izveštajima jevanđelista, po tadašnjim običajima, telo mu je umotano u laneno platno i pomazano sa ''oko sto litara'' (Jevanđelje po Jovanu 19:39) aromatičnih ulja. Ova mešavina činila je čvrst omotač nalik gumi. Telo je smešteno u grob uklesan u steni a na ulaz je navaljen veliki kamen, i zapečaćen službenim pečatom. Grob je obezbeđivala straža rimskih vojnika, poznata po gvozdenoj disciplini zasnovanoj na rigoroznim kaznama, uključujući i smrtnu za spavanje ili napuštanje straže. Pod ovim okolnostima, teško je prihvatiti, često navođenu, teoriju da Isus nije ni umro već da je samo bio u nesvesti zbog iscrpljenosti i gubitka krvi, te da je, povrativši se od muka pretrpljenih na krstu, sam napustio grob. Neko ko je najpre zlostavljan celu noć od vojnika i bičevan ubojitim rimskim bičevima, ko je do Golgote na leđima nosio veliki drveni krst (teškom mukom, jer mu je zatrebala pomoć Simona Kirinejca), ko je na taj krst bio razapet i na njemu satima visio, a zatim i proboden kopljem, te najzad sahranjen na opisani način – nikako nije mogao skinuti sa sebe mrtvački pokrov, odvaljati stenu sa ulaza i, neopaženo od straže, izaći iz groba, te svojom pojavom još i ostaviti na apostole takav utisak da su počeli propovedati o njemu kao o vaskrslom Mesiji i pobedniku smrti.
Teorija prof. Krisopa Lejka, o pogrešnom grobu, na koji su, u nedelju ujutro, otišle Isusove sledbenice (koje su, značajno je napomenuti, zajedno sa Josifom iz Arimateje sahranile Isusovo telo u lični Josifov grob), a kasnije i neki učenici, takođe se teško može održati. Zabluda većeg broja Hristovih pristalica o mestu sahrane njihovog učitelja prosto nije verovatna. Konačno, kada je krenula vest o vaskrsenju, Hristovi neprijatelji bi svakako otklonili svaku mogućnost zablude o mestu sahrane i pokazali pravi grob sa telom u njemu (jednostavnim pokazivanjem Hristovog tela nastanak Hrišćanstva se mogao ugušiti u samom korenu). Jedini logičan odgovor na pitanje zašto jevrejske vlasti, da bi pobile bilo kakvu priču o vaskrsenju, nisu pokazale telo pred celim Jerusalimom, jeste da tela nije ni bilo. A, radoznalih da to provere svakako nije nedostajalo, jer se radilo o poznatoj ličnosti, prema kojoj je malo ko bio ravnodušan. Uostalom, čak i da su svi otišli na pogrešan grob (što je nemoguće), Josif iz Arimateje, vlasnik groba, svakako bi razrešio ovu dilemu.
Nimalo verovatnija nije ni, najčešće navođena, teza da je Hristovo telo ukradeno. Ako se i dozvoli mogućnost podmićivanja straže, ostaje nerešivo pitanje: ko bi to i zašto učinio? Njegovi neprijatelji svakako ne. Pa oni su od Pilata i tražili postavljanje straže upravo zato da bi takvu krađu i kasniju manipulaciju praznim grobom sprečili (Jevanđelje po Mateju 27:64). A, šta je sa Hristovim učenicima? Da li bi se oni upustili u tako nešto?
Razmotrimo malo ovo pitanje.
Pre svega, takva prevara bila bi u suprotnosti sa njihovim moralnim načelima. Malo je verovatno da ljudi, koji su preko tri godine živeli sa Isusom i od njega se učili najvišim moralnim principima, a koji su u samim temeljima današnje civilizacije, posegnu za jednom tako prljavom obmanom. Osim toga, psihičko stanje šoka, potištenosti i straha zbog smrti učitelja, od kojega su do zadnjeg časa očekivali da sedne na Davidov presto a on, umesto toga, skončao na krstu, kao običan razbojnik, teško da je dozvoljavalo da im krađa njegovog tela uopšte i padne na pamet. Učenici su se sve do pojave Isusa Hrista među njima (kako svedoče jevanđelja) prestrašeno skrivali u tzv. gornjoj sobi i strepeli da i oni ne dožive učiteljevu sudbinu, pa se teško može pretpostaviti da im je bilo do avanture kakva je krađa njegovog tela pored stroge rimske straže.
Najzad, ono najvažnije - krađa Hristovog tela potpuno bi obesmislila njihovu veru. Ko bi se i zašto upuštao u tako opasan poduhvat kakav je propovedanje Hristovog vaskrsenja i nade u njegov ponovni dolazak ako je pre toga ukrao i sakrio njegovo telo, kako bi praznim grobom dokazivao vaskrsenje?! Ta oni su svi do jednog, upravo zbog takvog svedočenja, ne samo rizikovali živote već i doživljavali najokrutnije tada poznate muke, kao što kaže dr Simon Grinlif, koji je bio jedan od najvećih stručnjaka za pravo u SAD: "Anali ratnih pohoda ne daju takve primere herojske istrajnosti, strpljivosti i nepokolebljive hrabrosti. Imali su valjan razlog da preispitaju temelj svoje vere i dokaze velikih činjenica i istina koje su iznosili s uverenjem". Izuzev apostola Jovana, koji je doživeo duboku starost (a i on u progonstvu), svi prvobitni Isusovi učenici umrli su mučeničkom smrću:
Petar – razapet naglavačke,
Andrija – razapet,
Matej – ubijen mačem,
Jakov Alfejev – razapet,
Filip – razapet,
Simon – razapet,
Tadija – ubijen strelama,
Jakov, brat Isusov – kamenovan,
Toma – proboden,
Vartolomej – razapet i
Jakov Zavedejev – ubijen mačem
Razmotrimo najpre način na koji je on sahranjen. Prema izveštajima jevanđelista, po tadašnjim običajima, telo mu je umotano u laneno platno i pomazano sa ''oko sto litara'' (Jevanđelje po Jovanu 19:39) aromatičnih ulja. Ova mešavina činila je čvrst omotač nalik gumi. Telo je smešteno u grob uklesan u steni a na ulaz je navaljen veliki kamen, i zapečaćen službenim pečatom. Grob je obezbeđivala straža rimskih vojnika, poznata po gvozdenoj disciplini zasnovanoj na rigoroznim kaznama, uključujući i smrtnu za spavanje ili napuštanje straže. Pod ovim okolnostima, teško je prihvatiti, često navođenu, teoriju da Isus nije ni umro već da je samo bio u nesvesti zbog iscrpljenosti i gubitka krvi, te da je, povrativši se od muka pretrpljenih na krstu, sam napustio grob. Neko ko je najpre zlostavljan celu noć od vojnika i bičevan ubojitim rimskim bičevima, ko je do Golgote na leđima nosio veliki drveni krst (teškom mukom, jer mu je zatrebala pomoć Simona Kirinejca), ko je na taj krst bio razapet i na njemu satima visio, a zatim i proboden kopljem, te najzad sahranjen na opisani način – nikako nije mogao skinuti sa sebe mrtvački pokrov, odvaljati stenu sa ulaza i, neopaženo od straže, izaći iz groba, te svojom pojavom još i ostaviti na apostole takav utisak da su počeli propovedati o njemu kao o vaskrslom Mesiji i pobedniku smrti.
Teorija prof. Krisopa Lejka, o pogrešnom grobu, na koji su, u nedelju ujutro, otišle Isusove sledbenice (koje su, značajno je napomenuti, zajedno sa Josifom iz Arimateje sahranile Isusovo telo u lični Josifov grob), a kasnije i neki učenici, takođe se teško može održati. Zabluda većeg broja Hristovih pristalica o mestu sahrane njihovog učitelja prosto nije verovatna. Konačno, kada je krenula vest o vaskrsenju, Hristovi neprijatelji bi svakako otklonili svaku mogućnost zablude o mestu sahrane i pokazali pravi grob sa telom u njemu (jednostavnim pokazivanjem Hristovog tela nastanak Hrišćanstva se mogao ugušiti u samom korenu). Jedini logičan odgovor na pitanje zašto jevrejske vlasti, da bi pobile bilo kakvu priču o vaskrsenju, nisu pokazale telo pred celim Jerusalimom, jeste da tela nije ni bilo. A, radoznalih da to provere svakako nije nedostajalo, jer se radilo o poznatoj ličnosti, prema kojoj je malo ko bio ravnodušan. Uostalom, čak i da su svi otišli na pogrešan grob (što je nemoguće), Josif iz Arimateje, vlasnik groba, svakako bi razrešio ovu dilemu.
Nimalo verovatnija nije ni, najčešće navođena, teza da je Hristovo telo ukradeno. Ako se i dozvoli mogućnost podmićivanja straže, ostaje nerešivo pitanje: ko bi to i zašto učinio? Njegovi neprijatelji svakako ne. Pa oni su od Pilata i tražili postavljanje straže upravo zato da bi takvu krađu i kasniju manipulaciju praznim grobom sprečili (Jevanđelje po Mateju 27:64). A, šta je sa Hristovim učenicima? Da li bi se oni upustili u tako nešto?
Razmotrimo malo ovo pitanje.
Pre svega, takva prevara bila bi u suprotnosti sa njihovim moralnim načelima. Malo je verovatno da ljudi, koji su preko tri godine živeli sa Isusom i od njega se učili najvišim moralnim principima, a koji su u samim temeljima današnje civilizacije, posegnu za jednom tako prljavom obmanom. Osim toga, psihičko stanje šoka, potištenosti i straha zbog smrti učitelja, od kojega su do zadnjeg časa očekivali da sedne na Davidov presto a on, umesto toga, skončao na krstu, kao običan razbojnik, teško da je dozvoljavalo da im krađa njegovog tela uopšte i padne na pamet. Učenici su se sve do pojave Isusa Hrista među njima (kako svedoče jevanđelja) prestrašeno skrivali u tzv. gornjoj sobi i strepeli da i oni ne dožive učiteljevu sudbinu, pa se teško može pretpostaviti da im je bilo do avanture kakva je krađa njegovog tela pored stroge rimske straže.
Najzad, ono najvažnije - krađa Hristovog tela potpuno bi obesmislila njihovu veru. Ko bi se i zašto upuštao u tako opasan poduhvat kakav je propovedanje Hristovog vaskrsenja i nade u njegov ponovni dolazak ako je pre toga ukrao i sakrio njegovo telo, kako bi praznim grobom dokazivao vaskrsenje?! Ta oni su svi do jednog, upravo zbog takvog svedočenja, ne samo rizikovali živote već i doživljavali najokrutnije tada poznate muke, kao što kaže dr Simon Grinlif, koji je bio jedan od najvećih stručnjaka za pravo u SAD: "Anali ratnih pohoda ne daju takve primere herojske istrajnosti, strpljivosti i nepokolebljive hrabrosti. Imali su valjan razlog da preispitaju temelj svoje vere i dokaze velikih činjenica i istina koje su iznosili s uverenjem". Izuzev apostola Jovana, koji je doživeo duboku starost (a i on u progonstvu), svi prvobitni Isusovi učenici umrli su mučeničkom smrću:
Petar – razapet naglavačke,
Andrija – razapet,
Matej – ubijen mačem,
Jakov Alfejev – razapet,
Filip – razapet,
Simon – razapet,
Tadija – ubijen strelama,
Jakov, brat Isusov – kamenovan,
Toma – proboden,
Vartolomej – razapet i
Jakov Zavedejev – ubijen mačem