Apostol Pavle, najveći apologeta Hrišćanstva, iako ne neposredni Hristov učenik i očevidac njegove smrti, zaslužuje da se spomene kao veoma važan svedok. Nemilosrdni progonitelj hrišćana doživeo je, po sopstvenoj tvrdnji, čudesno obraćenje u susretu sa Hristom i to je odredilo čitav dalji tok njegovog života (Poslanica Galatima 1:13-15). Taj čovek je svoje svedočenje platio mukotrpnim životom i mučeničkom smrću – odsečena mu je glava. Evo šta sam o tome kaže: "Više sam se trudio, više sam boja podneo, više puta sam bio u tamnici, mnogo puta sam dolazio do straha smrtnoga; od Jevreja primio sam pet puta četrdeset manje jedan udarac; triput sam bio šiban, jednom su kamenje bacali na me, tri puta se lađa sa mnom razbijala, noć i dan proveo sam u dubini morskoj. Mnogo puta sam putovao, bio sam u strahu na vodama, u strahu od hajduka, u strahu od rodbine, u strahu od neznabožaca, u strahu u gradovima, u strahu u pustinji, u strahu na moru, u strahu među lažnom braćom; u trudu i poslu, u mnogom nespavanju, u gladovanju i žeđi, u mnogom pošćenju, u zimi i golotinji...." (Druga poslanica Korinćanima 11:23-27). Ko bi ovako živeo i umro za zabludu ili laž? Šta je od Savla – farisejskog "inkvizitora" - netrpeljivog, ogorčenog, oholog verskog fanatika žestoke ćudi, kakvim ga Enciklopedija Britanika prikazuje pre njegovog obraćenja, načinilo najvećeg hrišćanskog misionara i osnivača crkava širom Rimskog carstva? (Naučnici, inače, ne dovode u pitanje Pavlovo autorstvo poslanica koje sam spomenuo u ovom pasusu).
Poznati pravnik dr Simon Grinlif napisao je delo u kojem je istražio pravnu verodostojnost apostolskog svedočenja o Hristovom vaskrsenju. Zapazio je kako bi bilo nemoguće da bi apostoli "i dalje tvrdili istine koje su propovedali, a da Isus zaista nije ustao iz mrtvih, i da nisu znali tu činjenicu zasigurno kao što su poznavali bilo koje druge činjenice". Grinlif je zaključio kako je Hristovo vaskrsenje jedan od najbolje potvrđenih događaja u istoriji, prema zakonima pravnih činjenica koji se primenjuju pri sudskim procesima.
A, evo šta o tome kaže čuveni francuski mislilac Blez Paskal: "Tvrdnja da su apostoli bili varalice sasvim je nemoguća. Prosledimo tu optužbu do logičkog zaključka: sagledajmo dvanaestoricu muškaraca koji se sastaju nakon Isusove smrti, potajno govore da je Isus vaskrsnuo. To bi predstavljalo napad i na građanske kao i na verske vlasti. Čovekovo srce se čudno predaje promeni i kolebljivosti; zanosi se obećanjima, materijalne ga stvari dovode u iskušenje. Da je ijedan od tih ljudi podlegao iskušenjima koja su bila tako privlačna, ili se podredio 'jačim dokazima' zatvora, mučenja, tada bi svi oni bili izgubljeni".
Da li su apostoli svesno umrli za laž i ima li to uopšte ikakvog smisla? Koliko je ljudi spremno da položi život za ono što svedoči, čak i ako je to nesumnjiva istina? Zašto na sudu poklanjamo veru svedocima i na njihovim svedočenjima zasnivamo i najteže osude iako znamo da nijedan od njih ne bi umro za svoje svedočanstvo, a ne verujemo onima koji su upravo to učinili? Zašto, uostalom, verujemo brojnim svedočenjima o mnogim drugim istorijskim događajima i ličnostima, bez ovako drastične provere, a nismo spremni da poverujemo doslednim svedočenjima testiranim i zapečaćenim dragovoljnom smrću svedoka? Zašto bi novozavetni spisi, da bi im se poverovalo, morali da zadovolje neke drugačije kriterijume nego drugi istorijski spisi?
Uostalom, Isusa su, prema tvrdnji apostola Pavla, nakon smrti i vaskrsenja, videli ne samo apostoli, već i mnogi drugi njegovi učenici i sledbenici (Prva poslanica Korinćanima 15:6). Sa svojim učenicima on je do vaznesenja proveo čitavih četrdeset dana. Učenici su sa njime razgovarali, jeli, dodirivali ga, a apostol Toma je čak i opipao njegove rane. To bi, po svim normalnim kriterijumima, moralo da isključi mogućnost zablude ili halucinacije, koju neki prihvataju kao racionalno objašnjenje za tvrdnje o Hristovom pojavljivanju nakon smrti.
Tomas Arnold, renomirani stručnjak za istoriju sa Univerziteta na Oksfordu, kaže sledeće: ''Godinama sam proučavao istoriju raznih epoha, preispitujući i vagajući valjanost dokaza koje su ponudili istoričari, i ne poznajem niti jednu istorijsku činjenicu koja bi bila bolje i iscrpnije potkrpljena, sa stanovišta objektivnog istraživača, nego što je to slavni znak koji nam je Bog podario time što je Hristos umro i ustao iz mrtvih''.
Tačno je da istorija pamti primere herojskog žrtvovanja za ideje koje su se kasnije pokazale kao tragična zabluda (komunizam je možda najbolji primer za to), ali ovde nije u pitanju (samo) širenje nove ideologije već SVEDOČENJE o nečemu "... što čusmo, što videsmo očima svojima, što razmotrismo i ruke naše opipaše ..." (Prva Jovanova poslanica 1:1). Osim toga, sve ideologije, pa i one za koje su ljudi dragovoljno umirali, pre ili kasnije su izbledele, nestale sa istorijske scene ili se izobličile u svoje nakazne karikature, a svojim pristalicama donele gorko razočarenje. U svakom slučaju, nijedna od njih nije trajala duže od nekoliko decenija, što se ne da uporediti sa Hrišćanstvom koje, uz sve uspone i padove i tragična zastranjenja, traje već dve hiljade godina, bez realnih izgleda da se ugasi. O razlici koja postoji između grandioznih političkih projekata i hrišćanske ideje, razmišljao je, nakon svog pada, i Napoleon na ostrvu sv. Jelena: "Aleksandar, Cezar, Karlo Veliki i ja, osnovali smo velike imperije. Ali, na čemu su se temeljila ta dela našeg genija? Na sili! Isus je svoje carstvo osnovao na ljubavi i zato su čak i danas milioni ljudi spremni umreti za njega... Kakva li je ogromna razlika između moje duboke bede i Hristovog carstva, koje se i danas propoveda, ljubi, slavi i širi po celom svetu!"
Poznati pravnik dr Simon Grinlif napisao je delo u kojem je istražio pravnu verodostojnost apostolskog svedočenja o Hristovom vaskrsenju. Zapazio je kako bi bilo nemoguće da bi apostoli "i dalje tvrdili istine koje su propovedali, a da Isus zaista nije ustao iz mrtvih, i da nisu znali tu činjenicu zasigurno kao što su poznavali bilo koje druge činjenice". Grinlif je zaključio kako je Hristovo vaskrsenje jedan od najbolje potvrđenih događaja u istoriji, prema zakonima pravnih činjenica koji se primenjuju pri sudskim procesima.
A, evo šta o tome kaže čuveni francuski mislilac Blez Paskal: "Tvrdnja da su apostoli bili varalice sasvim je nemoguća. Prosledimo tu optužbu do logičkog zaključka: sagledajmo dvanaestoricu muškaraca koji se sastaju nakon Isusove smrti, potajno govore da je Isus vaskrsnuo. To bi predstavljalo napad i na građanske kao i na verske vlasti. Čovekovo srce se čudno predaje promeni i kolebljivosti; zanosi se obećanjima, materijalne ga stvari dovode u iskušenje. Da je ijedan od tih ljudi podlegao iskušenjima koja su bila tako privlačna, ili se podredio 'jačim dokazima' zatvora, mučenja, tada bi svi oni bili izgubljeni".
Da li su apostoli svesno umrli za laž i ima li to uopšte ikakvog smisla? Koliko je ljudi spremno da položi život za ono što svedoči, čak i ako je to nesumnjiva istina? Zašto na sudu poklanjamo veru svedocima i na njihovim svedočenjima zasnivamo i najteže osude iako znamo da nijedan od njih ne bi umro za svoje svedočanstvo, a ne verujemo onima koji su upravo to učinili? Zašto, uostalom, verujemo brojnim svedočenjima o mnogim drugim istorijskim događajima i ličnostima, bez ovako drastične provere, a nismo spremni da poverujemo doslednim svedočenjima testiranim i zapečaćenim dragovoljnom smrću svedoka? Zašto bi novozavetni spisi, da bi im se poverovalo, morali da zadovolje neke drugačije kriterijume nego drugi istorijski spisi?
Uostalom, Isusa su, prema tvrdnji apostola Pavla, nakon smrti i vaskrsenja, videli ne samo apostoli, već i mnogi drugi njegovi učenici i sledbenici (Prva poslanica Korinćanima 15:6). Sa svojim učenicima on je do vaznesenja proveo čitavih četrdeset dana. Učenici su sa njime razgovarali, jeli, dodirivali ga, a apostol Toma je čak i opipao njegove rane. To bi, po svim normalnim kriterijumima, moralo da isključi mogućnost zablude ili halucinacije, koju neki prihvataju kao racionalno objašnjenje za tvrdnje o Hristovom pojavljivanju nakon smrti.
Tomas Arnold, renomirani stručnjak za istoriju sa Univerziteta na Oksfordu, kaže sledeće: ''Godinama sam proučavao istoriju raznih epoha, preispitujući i vagajući valjanost dokaza koje su ponudili istoričari, i ne poznajem niti jednu istorijsku činjenicu koja bi bila bolje i iscrpnije potkrpljena, sa stanovišta objektivnog istraživača, nego što je to slavni znak koji nam je Bog podario time što je Hristos umro i ustao iz mrtvih''.
Tačno je da istorija pamti primere herojskog žrtvovanja za ideje koje su se kasnije pokazale kao tragična zabluda (komunizam je možda najbolji primer za to), ali ovde nije u pitanju (samo) širenje nove ideologije već SVEDOČENJE o nečemu "... što čusmo, što videsmo očima svojima, što razmotrismo i ruke naše opipaše ..." (Prva Jovanova poslanica 1:1). Osim toga, sve ideologije, pa i one za koje su ljudi dragovoljno umirali, pre ili kasnije su izbledele, nestale sa istorijske scene ili se izobličile u svoje nakazne karikature, a svojim pristalicama donele gorko razočarenje. U svakom slučaju, nijedna od njih nije trajala duže od nekoliko decenija, što se ne da uporediti sa Hrišćanstvom koje, uz sve uspone i padove i tragična zastranjenja, traje već dve hiljade godina, bez realnih izgleda da se ugasi. O razlici koja postoji između grandioznih političkih projekata i hrišćanske ideje, razmišljao je, nakon svog pada, i Napoleon na ostrvu sv. Jelena: "Aleksandar, Cezar, Karlo Veliki i ja, osnovali smo velike imperije. Ali, na čemu su se temeljila ta dela našeg genija? Na sili! Isus je svoje carstvo osnovao na ljubavi i zato su čak i danas milioni ljudi spremni umreti za njega... Kakva li je ogromna razlika između moje duboke bede i Hristovog carstva, koje se i danas propoveda, ljubi, slavi i širi po celom svetu!"