Postoje tzv. “slučajni” gosti koji vam banu u kuću najčešće kada ste:
- rešili da se odmorite nakon napornog dana
- seli za sto da ručate
- upravo našamponirali kosu
- uključili TV da odgledate film koji očekujete čitave prethodne sedmice
- počeli veliko spremanje
Zanimljivo, ali slučajni gosti su redovni ako živite u blizini frekventnih saobraćajnica, odnosno autobuskih ili tramvajskih stanica, pošte, banke, tržnog centra, ili pokraj mesta na kome dotični rade.
Do pre neku godinu živela sam na Kosančićevom Vencu. Ko god bi od mojih poznanika I familije vikendom išao na Kalemegdan (sa sve decom i kućnim ljubimcima), obavezno je morao da svrati na kaficu, dve-tri. Isto je važilo i za one koji su nedeljom obilazili Sabornu crkvu pa, bogami, i za one koji su svoje goste iz inostranstva vodili u obilazak grada pa je, tako, na izvestan način, ispijanje kafe u mom domu postalo čak i turistička atrakcija.
Slučajni gosti se nikad ne najave telefonom. (Mobilni im se ispraznio, ili nema dometa.) Oni su, jednostavno, "bili u blizini". I uželeli su se da me vide. Nigde usput nisu naišli na prodavnicu u kojoj bi kupili sto grama kafe, ili čokoladu za moju decu.
Nakon par godina intenzivnog ugošćavanja, konstatovala sam da mi je potrebna mašina za pranje sudova. Jer, na pirkanje tolikih čaša, šoljica a, bogami, i tanjira i tanjirića, odlazilo mi je previše vremena i energije.
Za deset godina života u starom stanu, dva puta sam morala da zovem majstora-tapetara da presvuče mebl na stolicama. Bilans intenzivnog ugošćavanja je sledeći: progoreli stolnjaci, nekolicina razbijenih čaša iz bakine zaostavštine, polomljena lampa (gost je malo više popio), ubuđali tepih (dobijen za Mladence) na kome se nekoliko puta ispiškio jedan mladi doberman, polomljene igračke mojih sinova (male gošće se igrale), a, bogami, bilo je tu i misterioznih nestanaka sapuna, peškirića i piksli – baš kao što je to običaj u pravoj srpskoj kafani.
Naravno, i ja sam pokušala da budem slučajan gost. Međutim, to mi nije pošlo za rukom. Nakon prvog i poslednjeg pokušaja, kada sam, na plus 35, i u petom mesecu trudnoće, morala da obavim neodložan posao u drugom delu grada, pozvonila sam, nenajavljena, na vrata jedne rođake. Pošto je provirila kroz špijunku, otškrinula je vrata na kojima je bio sigurnosni lanac, i rekla mi da se izvinjava, ali da ne može da me primi jer se upravo sprema da izađe. “Samo da si mi rekla da ćeš doći, odložila bih izlazak”, kazala je sa tužnim izrazom lica.
I tako sam, dakle, odlučila da se preselim u drugi stan. Moja odluka nema veze sa invazijom slučajnih gostiju, ali mi je – priznajem – zlurado palo na pamet da će stvari biti drugačije onog trenutka kada sam shvatila da je u novom kraju teško naći mesto za parkiranje.
Sticajem okolnosti, sad stanujem u neposrednoj blizini Kalenićeve pijace. Ni slutila nisam koliko mojih poznanika obilazi baš tu pijacu, i koliko im je zgodno da kod mene danu dušom nakon kupovine. Ne treba im ni auto, tu je dvadesetšestica, dvadesetpetica, a i gomila trolejbusa i tramvaja koji vode u različitim pravcima.
Ne kažem da ne volim goste. Naprotiv. Ali, ima li kraja ovoj najezdi nepozvanih kradljivaca mog vremena ? I zašto se zovu "slučajni", kada su, sasvim izvesno, namerni ?
-
- rešili da se odmorite nakon napornog dana
- seli za sto da ručate
- upravo našamponirali kosu
- uključili TV da odgledate film koji očekujete čitave prethodne sedmice
- počeli veliko spremanje
Zanimljivo, ali slučajni gosti su redovni ako živite u blizini frekventnih saobraćajnica, odnosno autobuskih ili tramvajskih stanica, pošte, banke, tržnog centra, ili pokraj mesta na kome dotični rade.
Do pre neku godinu živela sam na Kosančićevom Vencu. Ko god bi od mojih poznanika I familije vikendom išao na Kalemegdan (sa sve decom i kućnim ljubimcima), obavezno je morao da svrati na kaficu, dve-tri. Isto je važilo i za one koji su nedeljom obilazili Sabornu crkvu pa, bogami, i za one koji su svoje goste iz inostranstva vodili u obilazak grada pa je, tako, na izvestan način, ispijanje kafe u mom domu postalo čak i turistička atrakcija.
Slučajni gosti se nikad ne najave telefonom. (Mobilni im se ispraznio, ili nema dometa.) Oni su, jednostavno, "bili u blizini". I uželeli su se da me vide. Nigde usput nisu naišli na prodavnicu u kojoj bi kupili sto grama kafe, ili čokoladu za moju decu.
Nakon par godina intenzivnog ugošćavanja, konstatovala sam da mi je potrebna mašina za pranje sudova. Jer, na pirkanje tolikih čaša, šoljica a, bogami, i tanjira i tanjirića, odlazilo mi je previše vremena i energije.
Za deset godina života u starom stanu, dva puta sam morala da zovem majstora-tapetara da presvuče mebl na stolicama. Bilans intenzivnog ugošćavanja je sledeći: progoreli stolnjaci, nekolicina razbijenih čaša iz bakine zaostavštine, polomljena lampa (gost je malo više popio), ubuđali tepih (dobijen za Mladence) na kome se nekoliko puta ispiškio jedan mladi doberman, polomljene igračke mojih sinova (male gošće se igrale), a, bogami, bilo je tu i misterioznih nestanaka sapuna, peškirića i piksli – baš kao što je to običaj u pravoj srpskoj kafani.
Naravno, i ja sam pokušala da budem slučajan gost. Međutim, to mi nije pošlo za rukom. Nakon prvog i poslednjeg pokušaja, kada sam, na plus 35, i u petom mesecu trudnoće, morala da obavim neodložan posao u drugom delu grada, pozvonila sam, nenajavljena, na vrata jedne rođake. Pošto je provirila kroz špijunku, otškrinula je vrata na kojima je bio sigurnosni lanac, i rekla mi da se izvinjava, ali da ne može da me primi jer se upravo sprema da izađe. “Samo da si mi rekla da ćeš doći, odložila bih izlazak”, kazala je sa tužnim izrazom lica.
I tako sam, dakle, odlučila da se preselim u drugi stan. Moja odluka nema veze sa invazijom slučajnih gostiju, ali mi je – priznajem – zlurado palo na pamet da će stvari biti drugačije onog trenutka kada sam shvatila da je u novom kraju teško naći mesto za parkiranje.
Sticajem okolnosti, sad stanujem u neposrednoj blizini Kalenićeve pijace. Ni slutila nisam koliko mojih poznanika obilazi baš tu pijacu, i koliko im je zgodno da kod mene danu dušom nakon kupovine. Ne treba im ni auto, tu je dvadesetšestica, dvadesetpetica, a i gomila trolejbusa i tramvaja koji vode u različitim pravcima.
Ne kažem da ne volim goste. Naprotiv. Ali, ima li kraja ovoj najezdi nepozvanih kradljivaca mog vremena ? I zašto se zovu "slučajni", kada su, sasvim izvesno, namerni ?
-
napravi se luda i pogledaj kroz spijunku pa tek onda odluci da li ces se pritajiti iza vrata ili otvoriti..
