- „Zašto baš sada....“, promrljao sam mrzovoljno dok me je dobri, stari budilnik podsećao da je vreme da krenem na posao. „Zašto baš sada“ je uobičajna rečenica sa kojom započinjem komunikaciju sa budilnikom, a naš razgovor se najčešće završava vađenjem baterija i razbijanjem o pod. Verovatno bih bio nežniji da je i buđenje bilo nežnije. Nekako sam se obukao. Za nameštanje kreveta i pranje zuba nisam imao vremena. Ustvari, ne znam da li je u pitanju nedostatak vremena ili me jednostavno mrzi da to uradim. Umivanje je nešto što posebno mrzim. Zar ima išta gore od hladne vode na još uvek uspavanom licu? Pogledao sam na mobilni i shvatio da već kasnim, tako da sam požurio sa spremanjem i izleteo iz stana.
- Na sreću, nisam zakasnio na autobus, čak je bilo i praznih mesta! Taman ću malo da odspavam. Ali ništa od toga, strepnja od iznenadne pojave konduktera je jača od moje želje za spavanjem. Osvrtao sam se tako nekoliko stanica, bacao poglede i ništa...Od konduktera ni traga ni glasa. I kad sam se najmanje nadao, sredovečni čovek sa belom košuljom i crnom tašnom prebačenom preko levog ramena me je potapšao po ramenu. Nije ni rekao čuveno „Karte na pregled, molim“, a ja sam već znao s kim imam posla. Poželeo sam da mu izvadim baterije i tresnem ga o pod, međutim sumnjam da bih to izveo tako lako. Panično sam čeprkao po džepovima u nadi da će se stvoriti karta i spasiti me iz ove neprijatne situacije. I u trenutku kada je gospodin proveraovao karte drugih putnika, pohitao sam ka vratima želeći da što pre odem iz neugodnosti koja me je zadesila. „Karta, gospodine?“ – „Upravo izlazim“, odgovorio sam ljubazno. Zanimljivo je da što je situacija po mene neugodnija, to sam više ljubazniji prema drugim ljudima. Mrzeo sam tu svoju osobinu. Kondukter me je poštedeo svoje uobičajne upornosti da kazni „uljeza“ po svaku cenu i zaobišao me je. Shvatio sam to kao odgovor na moju ljubaznost.
- Konačno sam stigao do pekare u kojoj sam radio. Radio sam u njoj već godinu i po dana. „Jao, evo ga opet ovaj...“ je uobičajna dobrodošlica namrgođene žene koja je radila kao prodavačica. Zvala se Sneža. Živela je sa desetogodišnjom ćerkom. Muž ju je napustio posle porođaja iz meni ne poznatih razloga. Zapravo, razlozi mi nisu bili potrebni. Dovoljno je bilo to što je poznajem. Sećam se prvog kontakta sa njom kada sam počeo da radim. „Šta si u horoskopu?“ – „Vaga“, odgovorio sam. „Znala sam“, odgovorila je kolutajući očima, aludirajući na to da su vage nespretne, neodlučne i pomalo trapave, baš kao i većina mladih ljudi u novom okruženju. Bila je vrlo neprijatna. Takva je bila prema svima i mnogi su je zbog toga mrzeli, ali ne i ja. Od početka sam znao da je to samo neka vrsta debelog zida sa metalnim šiljcima na sebi, odbrambeni mehanizam koji se izgrađivao godinama. Nikada nije pokazivala preterane znake simpatije prema meni, ali meni se dopadala ta njena direktost i oštrina u komunikaciji. Totalna suprotnost mojoj ličnosti. U početku su mi njeni oštri komentari ostavljali utisak zlonamernosti, međutim kasnije su mi postali čak i simpatični. Podsećala me je na moju majku. Ostavljala je utisak jake žene, a to je osobina koju kod žena veoma poštujem i cenim. Naš odnos je uvek bio korektan, nasuprot našim različitim osobinama. Jednostavno znam kako treba postupati sa takvim osobama. Čak sam i živeo sa jednom takvom.
- Na kratkom putu do ostave pozdravio sam se i sa Ivanom, koščatim momkom koga možda nije krasio naročito prijatan izgled, ali svakako jeste njegova prijatna narav.
....
- Na sreću, nisam zakasnio na autobus, čak je bilo i praznih mesta! Taman ću malo da odspavam. Ali ništa od toga, strepnja od iznenadne pojave konduktera je jača od moje želje za spavanjem. Osvrtao sam se tako nekoliko stanica, bacao poglede i ništa...Od konduktera ni traga ni glasa. I kad sam se najmanje nadao, sredovečni čovek sa belom košuljom i crnom tašnom prebačenom preko levog ramena me je potapšao po ramenu. Nije ni rekao čuveno „Karte na pregled, molim“, a ja sam već znao s kim imam posla. Poželeo sam da mu izvadim baterije i tresnem ga o pod, međutim sumnjam da bih to izveo tako lako. Panično sam čeprkao po džepovima u nadi da će se stvoriti karta i spasiti me iz ove neprijatne situacije. I u trenutku kada je gospodin proveraovao karte drugih putnika, pohitao sam ka vratima želeći da što pre odem iz neugodnosti koja me je zadesila. „Karta, gospodine?“ – „Upravo izlazim“, odgovorio sam ljubazno. Zanimljivo je da što je situacija po mene neugodnija, to sam više ljubazniji prema drugim ljudima. Mrzeo sam tu svoju osobinu. Kondukter me je poštedeo svoje uobičajne upornosti da kazni „uljeza“ po svaku cenu i zaobišao me je. Shvatio sam to kao odgovor na moju ljubaznost.
- Konačno sam stigao do pekare u kojoj sam radio. Radio sam u njoj već godinu i po dana. „Jao, evo ga opet ovaj...“ je uobičajna dobrodošlica namrgođene žene koja je radila kao prodavačica. Zvala se Sneža. Živela je sa desetogodišnjom ćerkom. Muž ju je napustio posle porođaja iz meni ne poznatih razloga. Zapravo, razlozi mi nisu bili potrebni. Dovoljno je bilo to što je poznajem. Sećam se prvog kontakta sa njom kada sam počeo da radim. „Šta si u horoskopu?“ – „Vaga“, odgovorio sam. „Znala sam“, odgovorila je kolutajući očima, aludirajući na to da su vage nespretne, neodlučne i pomalo trapave, baš kao i većina mladih ljudi u novom okruženju. Bila je vrlo neprijatna. Takva je bila prema svima i mnogi su je zbog toga mrzeli, ali ne i ja. Od početka sam znao da je to samo neka vrsta debelog zida sa metalnim šiljcima na sebi, odbrambeni mehanizam koji se izgrađivao godinama. Nikada nije pokazivala preterane znake simpatije prema meni, ali meni se dopadala ta njena direktost i oštrina u komunikaciji. Totalna suprotnost mojoj ličnosti. U početku su mi njeni oštri komentari ostavljali utisak zlonamernosti, međutim kasnije su mi postali čak i simpatični. Podsećala me je na moju majku. Ostavljala je utisak jake žene, a to je osobina koju kod žena veoma poštujem i cenim. Naš odnos je uvek bio korektan, nasuprot našim različitim osobinama. Jednostavno znam kako treba postupati sa takvim osobama. Čak sam i živeo sa jednom takvom.
- Na kratkom putu do ostave pozdravio sam se i sa Ivanom, koščatim momkom koga možda nije krasio naročito prijatan izgled, ali svakako jeste njegova prijatna narav.
....
