Kada sam bila dete, valjda zato što sam bila okružena dečacima u kraju i braćom u familiji – jako sam patila što nisam muškoU to vreme sam se jako radovala kada se nekom rodi devojčica, posle su mi dečaci bili mnooogo draži (inače sam najmlađa uz familiji pa su se moja braća redom ženila i dobijala uglavnom mušku decu). U stvari sam uvek volela decu i svi ti klinci u familiji (najstarije su dve devojke jedva deset godina mlađe) me znaju po imenu i svako ima bar neku (lepu) uspomenu iz detinjstva vezanu za mene.
Inače, pre nego što se brat oženio, od mame smo jako često slušali „uputstva“ kako je „vreme“ da se ženimo i udajemo, pa je onda bilo „krajnje vreme“ da se rađaju deca, da bi „pod pritiskom“ priznala da ona, u stvari, želi unučiće... Moja mama je sjajna žena, ali nikako nisam uspevala da joj objasnim da se stvari u životu ne dešavaju zato što je neko umislio da je „vreme“ , kao i da ne može motiv za ulazak u brak biti to što ona želi unučiće. Uostalom, i deca se ne rađaju „po direktivi“ već po nekom pravilu koje nije sasvim dokučivo... Jedino što sam uvek govorila je da želim da brat dobije decu pre mene kako bih imala više vremena i mogla da ih razmazim i obožavam... Sa svojima su obaveze i odgovornosti drugačije.
Kad je bratova devojka ostala u drugom stanju, mi smo svi bili oduševljeni. Svadba je brzo dogovorena i zakazana, ali, na žalost, ta beba se nije rodila. Morali smo još da čekamo...
Da nam je snajka u drugom stanju, saznali smo u sred bombardovanja, dan nakon što sam na stanici „Slobodna Evropa“ čula ženu, stručnjaka koja je pričala o riziku tada nastalih trudnoća... Sledila sam se, moleći se čitavo vreme da sa bebom bude sve u redu...
Brat je želeo sina i nije ni dozvoljavao mogućnost da se priča o devojčici! Uvek su me nervirali takvi očevi, i zbog toga sam još više želela da bude devojčica. Ipak, kada sam nekoliko dana pre predviđenog termina za porođaj čula koje su ime odabrali, rekoh: „Ako će se zvati Aleksa – neka bude i dečak!“
Volela sam Aleksu Šantića i to ime... Ali sam i provela mesec dana sa drugaricom i njenim klincima, od kojih je najmlađe dete bio jednogodišnji Aleksa. Devojčice (Dijana je imala tada 8, Milica tri godine) sam obožavala, stalno govorila kako ću njih da mazim, a njega samo da volim, jer su oni po prirodi stvari razmaženi, ali Aleksa me je „kupio“ za sve vremena.
I nekako su se kockice složile, pa sam znala da ćemo dobiti Aleksu. I da će biti najvoljeniji i najrazmaženiji bebac na svetu!
Kada sam čula da se rodio, najpre sam pozvala tatinog strica. Bio je to jedan divan starac koji je imao samo jednu unuku i što je bio stariji, više se „brinuo“ za „produžetak loze“. Najpre je ćutao... pa rekao polako: „Znači, dobio sam naslednika!“ a u toj rečenici je bilo toliko sreće, olakšanja, ljubavi... zvučala je tako iskreno i toplo da je i danas „čujem“.
Tog 23. Novembra naglo je zahladnelo, smrzlo i pao je prvi sneg te godine. Rođenje malog „naslednika“ slavili smo u jednoj toploj kafanici gde smo i ranije često odlazili. Sve što je moglo da se porazbija – porazbijalo se. Osim jedne čaše koju sam ja sačuvala u džepu. I danas je čuvam za Aleksu. Od tog dana, ona lepa pesma „Kada padne prvi sneg“ u meni izaziva najlepša moguća osećanja. Kada je svanulo i mi polazili kući, ispred lokala je u snegu bilo ogromnim slovima ispisano: „ALEKSA“.
Sledećeg dana smo otišli u bolnicu. Mama je bila dobro, dečko takođe, a tetka koja je radila u bolnici nam ga je donela. I sad se sećam zamotuljka u njenim rukama, glavice prekrivene pelenicom koju sam lagano, sa strahopoštovanjem sklonila da ga vidim. Bio je divan. Najlepši. Lagano, najlaganije sam ga pomazila prstom po temenu. Meki dodir crne bebeće kosice i danas mogu da prizovem u sećanje... „To“ više nije bila neka beba, neko dete, „to“ je bio naš Aleksa. Malo je reći da je to bila ljubav na prvi pogled. Ta ljubav je bila rođena mnogo pre njega, čekala sam ga toliko, želela ga da ga volim, razmazim, ispunjavam mu želje, učim koječemu...
Brat i ja smo ih izveli iz bolnice. Gledala sam kako ga babica oblači i u nekoliko navrata htela da reagujem – po mojoj proceni, bila je suviše gruba sa tim divnim, nežnim bićem... Pomagala sam mladoj mami koliko je trebalo, boravila kod njih u stanu kolikogod sam mogla...
Kada se Aleksa sa napunih mesec dana razboleo, i završio u bolnici, bilo je strašno. Pogotovo što ni lekari nisu znali odakle dolazi ta temperatura. Niko nije pričao o tome, ali se osećalo da svi strahujemo. Sećam se, srela sam baku Dijane, Milice i Alekse koja me je najpre izljubila i oduševljeno pitala kako je „moj“ Aleksa... ni ne sluteći šta se dešava. Rasplakala sam se toliko da nisam mogla ni da odgovorim... jedva sam nekako natucala, žena se prepala. Na svu sreću (uh... čuk, čuk, čuk) ispalo je sve dobro. Kad je izašao iz bolnice, mama se prehladila, a on je primao još nekoliko injekcija. Inače sam poznata kao neko ko ne da se boji injekcije i uopšte igle, već se užasavam istih. I tako me je brat zamoliko da pođem ja sa njima... Uđemo u bolnicu, „raspakujem“ bebicu i očekujem da ga tata vodi na injekciju, ali on mi samo kaže: „Moraš ga ti nositi... Mene neće da puste“
Sestre su ga mazile, tepale mu, on ih je gledao onim svojim divnim okicama i bio potpuno miran... Jedna ga je držala tepajući mu, mazila mu dugo butinicu pre nego što je uzela špric u ruke i namestila iglu. Bilo bi pametnije da nisam gledala... ali nije bilo šanse da odvojim pogled od njega... činilo mi se da bih ga tako izneverila... ostavila... Sećam se igle koja se zabada u tu nežnu kožu, njega koji počinje da plače tek kad sadržaj polako počne da ulazi pod kožu... valjda ga je tek tad zabolelo. Uzela sam ga onako uplakanog, glavicu je prislonio uz moj obraz i dugo smo šetli onom prostorijom dok se nije potpuno smirio. Moja mama se i dan danas šali i smeje na moj račun kako sam nosila Aleksu na injekciju... svesna kolika je to trauma bila za mene.
Pred Novu Godinu, snajka je otišla u neku nabavku, a mene pozvala da budem sa Aleksom. Brat je bio prehlađen i sedeo je u dnevnoj sobi sa prijateljem. Aleksa se rasplakao i nikako nisam uspevala da ga smirim. Nosila sam ga, pričala mu, pevušila... i dalje je plakao jako tužno. Baš mi je bilo žao... Sećam se brata na vratima kako nas gleda i konstatuje: „Ti nisi čitava!“. Nemoćna da ga smirim, bila sam sva u suzama.
Imao je malo više od dva meseca kad je njagova mama morala da ide na put čitav dan i to je bila prva noć koju sam provela uz njegov krevetić. Budila sam se svaki čas, proveravala da li je pokriven, da li mierno spava, da li je sve u redu. Bio je jako lep dan, puno smo šetali, bio je jako dobar, niti je plakao, niti se bunio. Sve je bilo u najboljem redu kad je mama stigla.
Kada je bio rođendan njegove majke, imao je nepuna tri meseca. Povela sam ga u šetnju, da kupimo cveće i sve vreme sam mu pričala kako mora da nauči da bude pažljiv prema mami, kako uvek treba da bude kavaljer i da zna da kupuje i poklanja cveće... U toj šetnji, svratili smo do moje tetke koja je radila na ginekologiji i prisustvovala njegovom rođenju, prva ga je uzela u ruke... I tada se desilo nešto, za mene, neverovatno. Izvadila sam ga iz kolica i držala u rukama i on se smeškao, bio miran, prava zadovoljna beba. Tetka je poželela da ga uzme. Kako je dospeo kod nje – rasplakao se. Ja ga uzmem – on se smiri. Doturim joj ga sa leđa... nema šanse da vidi, ali kako se nađe kod nje – razdere se. Kako ga ja ponovo uzmem – sve bude u redu. Tetka mi je objasnila da bebe imaju razvijen taj „takalni“ osećaj i da on tačno oseća ko je „njagov“. Do tada sam možda malo i strahovala da li će on mene baš tako jako voleti koliko bih želela, ali tog dana sam postala sigurna da me je „usvojio“ i da će naš odnos biti potpun, ispunjen, prelep... I zaista je takav i dan danas.
Inače, pre nego što se brat oženio, od mame smo jako često slušali „uputstva“ kako je „vreme“ da se ženimo i udajemo, pa je onda bilo „krajnje vreme“ da se rađaju deca, da bi „pod pritiskom“ priznala da ona, u stvari, želi unučiće... Moja mama je sjajna žena, ali nikako nisam uspevala da joj objasnim da se stvari u životu ne dešavaju zato što je neko umislio da je „vreme“ , kao i da ne može motiv za ulazak u brak biti to što ona želi unučiće. Uostalom, i deca se ne rađaju „po direktivi“ već po nekom pravilu koje nije sasvim dokučivo... Jedino što sam uvek govorila je da želim da brat dobije decu pre mene kako bih imala više vremena i mogla da ih razmazim i obožavam... Sa svojima su obaveze i odgovornosti drugačije.
Kad je bratova devojka ostala u drugom stanju, mi smo svi bili oduševljeni. Svadba je brzo dogovorena i zakazana, ali, na žalost, ta beba se nije rodila. Morali smo još da čekamo...
Da nam je snajka u drugom stanju, saznali smo u sred bombardovanja, dan nakon što sam na stanici „Slobodna Evropa“ čula ženu, stručnjaka koja je pričala o riziku tada nastalih trudnoća... Sledila sam se, moleći se čitavo vreme da sa bebom bude sve u redu...
Brat je želeo sina i nije ni dozvoljavao mogućnost da se priča o devojčici! Uvek su me nervirali takvi očevi, i zbog toga sam još više želela da bude devojčica. Ipak, kada sam nekoliko dana pre predviđenog termina za porođaj čula koje su ime odabrali, rekoh: „Ako će se zvati Aleksa – neka bude i dečak!“
Volela sam Aleksu Šantića i to ime... Ali sam i provela mesec dana sa drugaricom i njenim klincima, od kojih je najmlađe dete bio jednogodišnji Aleksa. Devojčice (Dijana je imala tada 8, Milica tri godine) sam obožavala, stalno govorila kako ću njih da mazim, a njega samo da volim, jer su oni po prirodi stvari razmaženi, ali Aleksa me je „kupio“ za sve vremena.
I nekako su se kockice složile, pa sam znala da ćemo dobiti Aleksu. I da će biti najvoljeniji i najrazmaženiji bebac na svetu!
Kada sam čula da se rodio, najpre sam pozvala tatinog strica. Bio je to jedan divan starac koji je imao samo jednu unuku i što je bio stariji, više se „brinuo“ za „produžetak loze“. Najpre je ćutao... pa rekao polako: „Znači, dobio sam naslednika!“ a u toj rečenici je bilo toliko sreće, olakšanja, ljubavi... zvučala je tako iskreno i toplo da je i danas „čujem“.
Tog 23. Novembra naglo je zahladnelo, smrzlo i pao je prvi sneg te godine. Rođenje malog „naslednika“ slavili smo u jednoj toploj kafanici gde smo i ranije često odlazili. Sve što je moglo da se porazbija – porazbijalo se. Osim jedne čaše koju sam ja sačuvala u džepu. I danas je čuvam za Aleksu. Od tog dana, ona lepa pesma „Kada padne prvi sneg“ u meni izaziva najlepša moguća osećanja. Kada je svanulo i mi polazili kući, ispred lokala je u snegu bilo ogromnim slovima ispisano: „ALEKSA“.
Sledećeg dana smo otišli u bolnicu. Mama je bila dobro, dečko takođe, a tetka koja je radila u bolnici nam ga je donela. I sad se sećam zamotuljka u njenim rukama, glavice prekrivene pelenicom koju sam lagano, sa strahopoštovanjem sklonila da ga vidim. Bio je divan. Najlepši. Lagano, najlaganije sam ga pomazila prstom po temenu. Meki dodir crne bebeće kosice i danas mogu da prizovem u sećanje... „To“ više nije bila neka beba, neko dete, „to“ je bio naš Aleksa. Malo je reći da je to bila ljubav na prvi pogled. Ta ljubav je bila rođena mnogo pre njega, čekala sam ga toliko, želela ga da ga volim, razmazim, ispunjavam mu želje, učim koječemu...
Brat i ja smo ih izveli iz bolnice. Gledala sam kako ga babica oblači i u nekoliko navrata htela da reagujem – po mojoj proceni, bila je suviše gruba sa tim divnim, nežnim bićem... Pomagala sam mladoj mami koliko je trebalo, boravila kod njih u stanu kolikogod sam mogla...
Kada se Aleksa sa napunih mesec dana razboleo, i završio u bolnici, bilo je strašno. Pogotovo što ni lekari nisu znali odakle dolazi ta temperatura. Niko nije pričao o tome, ali se osećalo da svi strahujemo. Sećam se, srela sam baku Dijane, Milice i Alekse koja me je najpre izljubila i oduševljeno pitala kako je „moj“ Aleksa... ni ne sluteći šta se dešava. Rasplakala sam se toliko da nisam mogla ni da odgovorim... jedva sam nekako natucala, žena se prepala. Na svu sreću (uh... čuk, čuk, čuk) ispalo je sve dobro. Kad je izašao iz bolnice, mama se prehladila, a on je primao još nekoliko injekcija. Inače sam poznata kao neko ko ne da se boji injekcije i uopšte igle, već se užasavam istih. I tako me je brat zamoliko da pođem ja sa njima... Uđemo u bolnicu, „raspakujem“ bebicu i očekujem da ga tata vodi na injekciju, ali on mi samo kaže: „Moraš ga ti nositi... Mene neće da puste“
Sestre su ga mazile, tepale mu, on ih je gledao onim svojim divnim okicama i bio potpuno miran... Jedna ga je držala tepajući mu, mazila mu dugo butinicu pre nego što je uzela špric u ruke i namestila iglu. Bilo bi pametnije da nisam gledala... ali nije bilo šanse da odvojim pogled od njega... činilo mi se da bih ga tako izneverila... ostavila... Sećam se igle koja se zabada u tu nežnu kožu, njega koji počinje da plače tek kad sadržaj polako počne da ulazi pod kožu... valjda ga je tek tad zabolelo. Uzela sam ga onako uplakanog, glavicu je prislonio uz moj obraz i dugo smo šetli onom prostorijom dok se nije potpuno smirio. Moja mama se i dan danas šali i smeje na moj račun kako sam nosila Aleksu na injekciju... svesna kolika je to trauma bila za mene.
Pred Novu Godinu, snajka je otišla u neku nabavku, a mene pozvala da budem sa Aleksom. Brat je bio prehlađen i sedeo je u dnevnoj sobi sa prijateljem. Aleksa se rasplakao i nikako nisam uspevala da ga smirim. Nosila sam ga, pričala mu, pevušila... i dalje je plakao jako tužno. Baš mi je bilo žao... Sećam se brata na vratima kako nas gleda i konstatuje: „Ti nisi čitava!“. Nemoćna da ga smirim, bila sam sva u suzama.
Imao je malo više od dva meseca kad je njagova mama morala da ide na put čitav dan i to je bila prva noć koju sam provela uz njegov krevetić. Budila sam se svaki čas, proveravala da li je pokriven, da li mierno spava, da li je sve u redu. Bio je jako lep dan, puno smo šetali, bio je jako dobar, niti je plakao, niti se bunio. Sve je bilo u najboljem redu kad je mama stigla.
Kada je bio rođendan njegove majke, imao je nepuna tri meseca. Povela sam ga u šetnju, da kupimo cveće i sve vreme sam mu pričala kako mora da nauči da bude pažljiv prema mami, kako uvek treba da bude kavaljer i da zna da kupuje i poklanja cveće... U toj šetnji, svratili smo do moje tetke koja je radila na ginekologiji i prisustvovala njegovom rođenju, prva ga je uzela u ruke... I tada se desilo nešto, za mene, neverovatno. Izvadila sam ga iz kolica i držala u rukama i on se smeškao, bio miran, prava zadovoljna beba. Tetka je poželela da ga uzme. Kako je dospeo kod nje – rasplakao se. Ja ga uzmem – on se smiri. Doturim joj ga sa leđa... nema šanse da vidi, ali kako se nađe kod nje – razdere se. Kako ga ja ponovo uzmem – sve bude u redu. Tetka mi je objasnila da bebe imaju razvijen taj „takalni“ osećaj i da on tačno oseća ko je „njagov“. Do tada sam možda malo i strahovala da li će on mene baš tako jako voleti koliko bih želela, ali tog dana sam postala sigurna da me je „usvojio“ i da će naš odnos biti potpun, ispunjen, prelep... I zaista je takav i dan danas.
), ali mi je malo razočaran saopštio: "Hteo sam i tebi, ali nije bilo". Zagrlim ga i kažem: "ma ne brini... znam ja da sam ja tebi najbolja tetka na svetu!". On onako ozbiljno, najnormalnije i najprirodnije kaže: "pa jesi." 
