Спољашњи свет објеката не садржи у себи афекције. Човек који никада није осетио страх, исти неће наћи као саставни део објективног света.
Афекције се не опажају, већ осећају. Афекције су унутар (а приори), а не споља (а постериори). Сви носимо у себи њихов непресушан извор, како каже Шопенхауер
Нишу спољашњи објекти извор наших радости и бола, Они немају ту моћ, они су продукт интелигенције, шема будуће акције на ствари, корелат субјекта или на јједноставније речено, представа. Ово размишљање које казује да радост или бол није у опажају објекта, већ унутар духа човека који осећа, може разбити илузију у којој људи живе а која казује да су извори наших афекција споља, док су заправо они "унутра". На оној слици страх није саставни део слике. Нема ништа јасније од тога.
Значи имамо под један:
1) Представу. Скуп слика у корелацији са субјектом.
2) Са друге стране ако пођемо "унутра", наћи ћемо афекције..
Међутим, основна афекција која ће нас прва дочекати јесте страх кога можемо назвати корелатом интелигенције. Где је интелект и свест у позадини је страх као интегрално осећање и основа свих других афекција.
После ње и осим страха наћи ћемо још нешто, полну пожуду.
Те две ствари чине афективну базу која стоји на путу који води из илузорног објективног света, ка унутрашњем свету духа. Већина људи креће се тим путем и том "дужином". Од опажаја до страха и полне пожуде, па поново ка опажају, то је траса већине људи. Међутим, ако је интелект код појединаца развијенији, он има снагу да сруши "афективни зид" страха и пожуде и да крене даље.
Ово баш подсећа на узлет ракете која мора имати много снаге и горива да би савладала земљину гравитацију и отишла у свемир. Слично је и са "путовањем" у унутрашњост сопственог духа. Мора се имати много знања да би се прошло поред афекција и кренуло даље.
Ови стихови из Библије односе се баш на то:
Метафорички речено, мора се имати много знања да би се прошло поред Уријела и његовог пламеног мача (страха и пожуде) и кренуло даље. Али када то успемо шта ћемо коначно наћи унутар духа?
Наћи ћемо идеје (у Платоновом смислу), нешто што још није потпуно ушло у принципиум индивидуатионис (форме појаве - простор и време) и тиме ћемо бар делимично напустити индивидуалитет. Све иза тога је трансцендентно. Изван могућности сазнања.
Али ма шта то било иза.. то је Еден, наш дом.
Афекције се не опажају, већ осећају. Афекције су унутар (а приори), а не споља (а постериори). Сви носимо у себи њихов непресушан извор, како каже Шопенхауер
Ali mi se mahom protivimo saznanju, uporedljivom s gorkim lekom, da patnja suštinski pripada životu i da stoga ona nama ne dolazi spolja, već svako njen nepresušan izvor nosi u samom sebi.
Svet kao volja i predstava 1 57
Нишу спољашњи објекти извор наших радости и бола, Они немају ту моћ, они су продукт интелигенције, шема будуће акције на ствари, корелат субјекта или на јједноставније речено, представа. Ово размишљање које казује да радост или бол није у опажају објекта, већ унутар духа човека који осећа, може разбити илузију у којој људи живе а која казује да су извори наших афекција споља, док су заправо они "унутра". На оној слици страх није саставни део слике. Нема ништа јасније од тога.
Значи имамо под један:
1) Представу. Скуп слика у корелацији са субјектом.
2) Са друге стране ако пођемо "унутра", наћи ћемо афекције..
Међутим, основна афекција која ће нас прва дочекати јесте страх кога можемо назвати корелатом интелигенције. Где је интелект и свест у позадини је страх као интегрално осећање и основа свих других афекција.
После ње и осим страха наћи ћемо још нешто, полну пожуду.
Те две ствари чине афективну базу која стоји на путу који води из илузорног објективног света, ка унутрашњем свету духа. Већина људи креће се тим путем и том "дужином". Од опажаја до страха и полне пожуде, па поново ка опажају, то је траса већине људи. Међутим, ако је интелект код појединаца развијенији, он има снагу да сруши "афективни зид" страха и пожуде и да крене даље.
Ово баш подсећа на узлет ракете која мора имати много снаге и горива да би савладала земљину гравитацију и отишла у свемир. Слично је и са "путовањем" у унутрашњост сопственог духа. Мора се имати много знања да би се прошло поред афекција и кренуло даље.
Ови стихови из Библије односе се баш на то:
I izagnav čovjeka postavi pred vrtom Edemskim heruvima, s plamenijem mačem, koji se vijaše i tamo i amo, da čuva put ka drvetu od života. (1 Мој. 3,24)
Метафорички речено, мора се имати много знања да би се прошло поред Уријела и његовог пламеног мача (страха и пожуде) и кренуло даље. Али када то успемо шта ћемо коначно наћи унутар духа?
Наћи ћемо идеје (у Платоновом смислу), нешто што још није потпуно ушло у принципиум индивидуатионис (форме појаве - простор и време) и тиме ћемо бар делимично напустити индивидуалитет. Све иза тога је трансцендентно. Изван могућности сазнања.
Али ма шта то било иза.. то је Еден, наш дом.
Poslednja izmena:
