Kao klinka sam zelela da sto brze odrastem- da i ja budem velika! Pa sam se stoga trudila da budem sto ozbiljnija, sto zrelija- i u tome mi je nekako uvek uspevalo. Skolu sam zavrsila ranije nego ostali tako sto sam preskocila jedan razred (duga prica), u srednjoj sam bila dobar djak- pri kraju sam se zahvaljujuci plesu malo opustila i pocela da se zabavljam, faks sam zavrsila za tri godine, i eto sad i master za godinu dana. Sve u svemu- gotovo je... A tako je bilo zabavno dok sam studirala- kako sam bila glupa sto sam zelela da sto pre zavrsim!
Kad se samo setim koliko sam izlazila u poslednjih par godina, pa onda sva ta silna letovanja, pa planovi, avanture- a najveca briga: poloziti ispit!
A sad je sve zavrseno. Mislim, mogu ja jos da studiram, mogu da upisem jos jedan master, doktorat, ma ceo jedan fakultet iz pocetka, ali vise nece biti to to. Jer, pocela sam da radim, znate tesko je kad krenete da zaradjujete svoje pare da se toga odreknete i vratite pod mamino i tatino budno oko.
Zelela sam da jos studiram negde van, ne samo jednu godinu mastera, htela sam medjunarodne odnose na Science Po (poznati francuski univerzitet), naravno htela sam i LSE (London School of Economics), htela sam ja mnogo toga. Medjutim sta je tu je. Vratila sam se u Beograd.
I evo, uredjujem svoj stan! Divno zar ne? U samom centru- cak jos bolje od toga- na Vracaru! A i to uredjivanje je deo jos jedne faze odrastanja. Recimo juce sam naucila da postoji metalna i akrilna kada, kako izgleda kad moram da odlucim potpuno sama dal zelim da mi ves masina bude u kupatilu ili kujni (znate, ako stoji u kupatilo onda nikako necu moci da se ugojim jer u protivnom necu moci da pridjem kadi- prostor je preuzak!). Pa onda oko dezena plocica...ufff kakvih sve boja ima, pa kuhinju dal hocu ovakvu onakvu, nijanse...pa onda dal cu da menjam sva vrata ili samo ulazna, dal hocu da mi se radi nesto oko plafona- kad ti majstori krenu da mi pricaju osecam se ko da sam pala sa Marsa!
Ali dobro, ima i to neke svoje cari. Kad samo pomislim kako ce izgledati sva me milina obuzima.
I sad kad stanem i razmislim i nisam se mnogo promenila: opet hocu da budem velika i sto nezavisnija
Kad se samo setim koliko sam izlazila u poslednjih par godina, pa onda sva ta silna letovanja, pa planovi, avanture- a najveca briga: poloziti ispit!
A sad je sve zavrseno. Mislim, mogu ja jos da studiram, mogu da upisem jos jedan master, doktorat, ma ceo jedan fakultet iz pocetka, ali vise nece biti to to. Jer, pocela sam da radim, znate tesko je kad krenete da zaradjujete svoje pare da se toga odreknete i vratite pod mamino i tatino budno oko.
Zelela sam da jos studiram negde van, ne samo jednu godinu mastera, htela sam medjunarodne odnose na Science Po (poznati francuski univerzitet), naravno htela sam i LSE (London School of Economics), htela sam ja mnogo toga. Medjutim sta je tu je. Vratila sam se u Beograd.
I evo, uredjujem svoj stan! Divno zar ne? U samom centru- cak jos bolje od toga- na Vracaru! A i to uredjivanje je deo jos jedne faze odrastanja. Recimo juce sam naucila da postoji metalna i akrilna kada, kako izgleda kad moram da odlucim potpuno sama dal zelim da mi ves masina bude u kupatilu ili kujni (znate, ako stoji u kupatilo onda nikako necu moci da se ugojim jer u protivnom necu moci da pridjem kadi- prostor je preuzak!). Pa onda oko dezena plocica...ufff kakvih sve boja ima, pa kuhinju dal hocu ovakvu onakvu, nijanse...pa onda dal cu da menjam sva vrata ili samo ulazna, dal hocu da mi se radi nesto oko plafona- kad ti majstori krenu da mi pricaju osecam se ko da sam pala sa Marsa!
Ali dobro, ima i to neke svoje cari. Kad samo pomislim kako ce izgledati sva me milina obuzima.
I sad kad stanem i razmislim i nisam se mnogo promenila: opet hocu da budem velika i sto nezavisnija