Prva slika u mom prvom albumu; moj prvi drug, prijatelj, dečak sa tajanstvenim osmehom i rumenim obraščićima. Druženja, igra, priče, roleri, vožnja bicikla, zajednička užina i naša klupa. Skrovište na najvišem drvetu našeg parka i urezana dva slova naših tajnih imena, dva prijatelja. Razmišljali smo kako da ovekovečimo prijateljstvo, naklonost, privrženost. Plave oči, osmeh tajanstven uvek na raspolaganju kada je potreban, to je moj prvi prijatelj.
Ispratili smo jedno drugom djetinstvo. Kad smo počeli da hodamo velikim koracima kroz život, koracima odraslih ljudi, naš se dečji puteljak pretvorio u dve odvojene staze, lagano smo se udaljavali jedno od drugog, od djetinstva, od zajedničkog života. Novi život je bio nemirniji i sve manje bezbrižan. Prepuštena vremeplovu, brojeći vreme godinama, umorih se...Tako su brzo protekle godine. Mrzim povratak u prošlost, sabiranje i oduzimanje, rezimiranje prošlog, upravo zbog tugaljivosti koja se pritom smesti uz moju životnu stazu. Kada više nije moguće odvojiti uspomene koje želiš od onih koje ne želiš, popuštam i prepuštam se sećanju; lavina se pokreće i izaziva veselje divnih sećanja. Jedno bez drugog ne ide. I tada ... opet oni obraščići, osmeh lagani dragog prijatalja , dečaka. Ručica koja me je podizala kad bih pala, snažna vera u mene i ogledalo u očima u kojima sam sebe videla kao pobednika.
Prošle su godine, ponovni susret sa dragim očima, tajanstvenim osmehom iz moga detinjstva - penjući se na vrhove prstiju danas sam videla posle dužeg vremena moga prvog prijatelja. Susret dvaju tugaljivih života, muškarac i žena, snažno i nežno, rukom obuhvaćen struk. Naslonjene glave na poznatom ramenu. I suza topla niz lice se zakotrlja. Neočekivani osećaj, misao i stih koji sledi: zajdno šapćemo davno sročenu zaketvu na večno prijateljstvo, na pomoć u nevolji, na podelu radosti. Želimo da zaštitimo jednu uspomenu i počinjem brojalicu: eci-peci-pec, iz vrtića, kada smo se prvi put pogledali... on nastavlja s osmehom tajanstvenim: ti si mali zec... Zagrljeni odlazimo do zidića našeg vrtića a zatim do naše klupe i o svojim životima pričamo ...
prijatelji za uvek
Ispratili smo jedno drugom djetinstvo. Kad smo počeli da hodamo velikim koracima kroz život, koracima odraslih ljudi, naš se dečji puteljak pretvorio u dve odvojene staze, lagano smo se udaljavali jedno od drugog, od djetinstva, od zajedničkog života. Novi život je bio nemirniji i sve manje bezbrižan. Prepuštena vremeplovu, brojeći vreme godinama, umorih se...Tako su brzo protekle godine. Mrzim povratak u prošlost, sabiranje i oduzimanje, rezimiranje prošlog, upravo zbog tugaljivosti koja se pritom smesti uz moju životnu stazu. Kada više nije moguće odvojiti uspomene koje želiš od onih koje ne želiš, popuštam i prepuštam se sećanju; lavina se pokreće i izaziva veselje divnih sećanja. Jedno bez drugog ne ide. I tada ... opet oni obraščići, osmeh lagani dragog prijatalja , dečaka. Ručica koja me je podizala kad bih pala, snažna vera u mene i ogledalo u očima u kojima sam sebe videla kao pobednika.
Prošle su godine, ponovni susret sa dragim očima, tajanstvenim osmehom iz moga detinjstva - penjući se na vrhove prstiju danas sam videla posle dužeg vremena moga prvog prijatelja. Susret dvaju tugaljivih života, muškarac i žena, snažno i nežno, rukom obuhvaćen struk. Naslonjene glave na poznatom ramenu. I suza topla niz lice se zakotrlja. Neočekivani osećaj, misao i stih koji sledi: zajdno šapćemo davno sročenu zaketvu na večno prijateljstvo, na pomoć u nevolji, na podelu radosti. Želimo da zaštitimo jednu uspomenu i počinjem brojalicu: eci-peci-pec, iz vrtića, kada smo se prvi put pogledali... on nastavlja s osmehom tajanstvenim: ti si mali zec... Zagrljeni odlazimo do zidića našeg vrtića a zatim do naše klupe i o svojim životima pričamo ...
prijatelji za uvek
