ПРИЧЕ УЗ ВАТРИЦУ

ПРИЧЕ УЗ ВАТРИЦУ

Несносна врелина стишког лета и улична прашина што шкрипи под зубима заборавља се на обали прелепог Дунава. Разлију се мисли светлуцавом ширином реке и сећања многа заплове мирном водом до далеког, невидљивог, мора успомена. Занешен миром природе одшкринем тајна врата најлепшој причи своје младости и пустим да ме тихо преплави вечитом лепотом, незаборавом.

СЛИКЕ СА ДУНАВА

Рељефни зидови и осликани сводови столетне градске палате упијају смех и вику омање дружине мојих пријатеља. Прелетим последње степенике, истрчим на улицу и сретнем баш њу. Као, случајно. Вуче узицу и седа своје тиграсто куче тик уз ногу. Невешто се смешка, пита куд журим. Спремну реч не изустим, повучем се у страну на шкљоц зуба дивљег пашчета. Режи на мене боксер, годишњак, запетљава се око витке девојчице. Као чигра врти се мала, држи га на кратко, коленима својим притиска му уши. Поздрав замени претња да ће неко бивен да буде.
-Што та беснара корпу на њушци не носи ? - гледам огребану руку и слушам звонко смејање. И без то мало ушију што имаш остаћеш кад моје куче порасте, - задовољно припретим жућку.
Мигом покажем на хлад под крошњама где ме жега гони. Трепавицама игра, телом прича, не зна како је лепо стасала. Збуњен ћутим, гледам дериште слатко. Сети ме на жеђ кад рече да ће пивом да нас части. Опасно куче, опасна мала. И још ме пита за девојку.
Озарен том невештом глумом обећам неки ,,клакер,,. Пиво није за децу. Озбиљан, кажем да је погрешно чула о мојој другарици. И да поздрави старију сестру.
-Лажеш ти мене ! - рече оштро, а пас се, још једном, пропне на задње ноге. Не дохвати ме, срећом.
- Не лажем. Озбиљно заслужујеш батине! Је л` од пива тако блесав, уједљив ? - заборавим прави одговор.
Цимне поводац и шапне тако да и ја чујем :
-Немо` куцо да гризеш моју симпатију, - и гласно дода да је сестра са момком на Дунав отишла. Нису хтели да је повезу, љубимца није могла да остави.
- Можеш са мном. На дунавски рај сам пошао. Упознаћу те с млађим братом, брчкајте се у плићаку, правите куле од песка, ал` немој косе да чупате, нећу тамо као стража да вам стојим.
Напући уснице и поносно рече колико има година. Гвири бистрим окицама кроз шишке и осматра ме смело. Недам јој заправо. Лимунаду и пиво поручим.
- Добићеш лимун из кесице, - рече.
- А ти бркове, - узвратим.
Проломи се смех ужареном улицом.
............
Пространом стишком равницом, прожету богатим селима, лудо јуримо путем правим као стрела. Ори се златно поље од песме заљубљене деце. И колико се ми волимо, толико се наши пси мрзе. Застајемо дуго крај сваке чесме до пута, завађене звери појимо, миримо, заборављамо куда смо пошли. Или се пут одужио или је време стало. Тек, рашчупаних коса, пуних суве траве, изгужвани, мусави, стижемо на ,,ранч,, скривен старим бориком. У предвечерје рано хранимо живе играчке и у псећи дворац остављамо да се сите смире, хладовине жељне науживају. Свечани, анђеоски мирни, стигнемо до наше реке уском, пешчаном, стазом. Обалом дуго ходамо лењим кораком заљубљених. Милимо до аласке куће да вечеру потражимо.
- Нема струје, нема воде. Вечерајте пољупце, - поручи нам неко у пролазу.
............
Старија је од мене две године. Црне косе и плавих очију, плени лепотом и стасом. Скрхана болом изгубљене љубави, жаром осветнице заводи све пред собом. Ја сам њено огледало свих пакости које другима чини. Мудрица зна да каже :
- Никог ја не волим,... и само тебе слушам.
- Добар знак. Брзо ћеш оздравити, - узвратим нехајно, обгрлим је чврсто око струка.
Увек побеђује у нашој игри несебичног даривања бескрајне слободе.
............
- Не радимо, не радимо, - одвраћа госте још са капије, кад замакну у ноћ сочним речима их кити, седи с нама у светлу ватре и одмара, наша аласка домаћица. Фрца искра из жеравице, цврчи кечига. Све рибе и рибаре дунавске зна. Нас највише воли, најбоље нам вино точи. И као да се сети, па нас пита :
- А чије је ово луче ?
- Наше, наше, - брецну се и одбруси моја другарица.
Цери се превејана стара, врти главом, мени намигује
............
Кикоће се шума весела од топле ноћи. Искрени од вина, пијани од љубави, кривудамо, падамо, весело клупко правимо. Утроје лежемо у мрежу под боровима. Једно мало куче до нас од некуд дојури. Узмем ту живу лоптицу и ставим је под кошуљу. Лењо миче очима, некад јако хукне кроз носић. Не зна та наивна главица кад је Дунав најлепши.
- Нема спавања ! - лагано се љуљушкамо и са сном боримо.
Свуда око нас чаробни мириси и чудесни звуци летње браничевске ноћи.
Свиће. Сунце буди боје дана да Дунавом украси Свет.

>>>-------neni-(CH)-->

nenilogostrelicaciaokb1.gif
.........................................
 

Back
Top