Uvek smo se trudili da ispunimo deci obećanje. Zbog obećanje nađosmo se u jednom dvorištu na Zvezdari gde smo došli da preko oglasa kupimo deci malog Sibirskog Haskija. Nije imalo potrebe da ga biramo,odabrao je on nas,jednostavno nam je prisao i tu je bio kraj,kupio nas za sva vremena. Mala čupava pufnica plavih očiju,stara mesec dana, vraća se sa nama kući. Teško je opisati radost koju su deca ispoljavala. Jedino se moja žena nije radovala toj iznenadnoj sreći izgovarajući se da će nam promeniti život u potpunosti. Do tada nikakvog iskustva nismo imali sa psima.
Prošlo je deset dana od kada smo dobili prinovu. Na poslu sam, podižem slušalicu,plačljivim glasom ćerkica mi kaze da je Bast bolestan. Kroz jecaje saznajem da je imao krvavu stolicu.. Vidim da je ozbiljno, listam neke novine i preko oglasa pozivam veterinara. Obojica stigosmo u isto vreme. Zove se Vlada. Čim ga je video samo je odmahnuo rukom i rekao,štenećak. Sta to znači,nemoj da mi dramiš ima li mu pomoći? Na žalost kaže,šanse su mu male, skoro nikakve,takav vam je dosao iz legla.
Mlad čovek jeste ali mi nekako uliva poverenje...možemo da mu dajemo dva puta dnevno inekcije ali ja ništa ne mogu da vam obećam i samo da vam kažem da će lečenje biti skupo a kraj neizvestan.
Deca plaču,žena se trese,mene ga zao, za tako kratko vreme nam je ušao pod kožu,postao član porodice. Hajde Vlado prestani da baješ i kreni sa terapijom.
Tako počesmo da ga lečimo. Kako koji dan odmiče njemu ništa bolje,krv ne prestaje da izlazi iz njega. Veterinar dolazi redovno dva puta a mi mu još na svakih dvadeset minuta dajemo kašičicu Ringerovog rastvora. Malu nadu daje nam to što ne prestaje da jede.
Peti dan dolazim sa posla,svi plaču. Kažu mi eno leži ne pomera se. Zaplakah i ja. Žao mi ga a ne prestajem da psujem onoga što nam ga je prodao,nije mi žao novca,žao mi psa.
Odjednom čudo se dešava, naša mala pufnica ustaje,počinje da vrti repom kao da se ništa nije desilo,sav razdragan skakuće po stanu. Nekako u to vreme dođe i Vlado,kad ga vide čovek se prekrsti...da znate da sam ga ja bio otpisao.
Prošlo je puno godina u nerazdvojnom druženju sa njim. Onog ko je bio protiv njegovog dovođenja u kuću prihvatio je kao svog gazdu a to je bila moja supruga. Pazila ga je i vodila računa o njemu kao o detetu. Za to vreme smo mnogo naučili o životinjama, postao je član naseg doma sa pravom glasa,delio je sa nama svako dobro i zlo. Više nas je razumeo nego mnogi ljudi.........
Onima koji planiraju da u svoj dom dovedu psa, savetujem da prvo preispitaju sebe, da li su spremni da se nose sa jednom obavezom više i da pre nego što ga uvedu u kuću potraže savet nekog iskusnijeg jer ima mnogo toga što moraju da nauče pre nego im jedna pufnica vrtrećeg repića pređe prag.
Najveći greh je uzeti ga pa ga na ulicu izbaciti.
Bila mi je kao ....haha,sestra....imala sam samo 5 godina,a ona 5 meseci kada smo se prvi put srele 
Moj je ostao pufnast i sa 14 godina a nismo ni planirali da ga zadržimo kad smo ga tek našli, samo, eto, dok smo ga izlečili od štenećaka, toliko smo se saživeli s njim... Uostalom, znaš i sam šta je i kako sa njima. 
