Cudno, uvek je zamisljao raj potpuno drugacije od mesta na kome se sad nasao. Nije bilo blistave svetlosti, nije
bilo mnostva boja, niti malih, lepih andjela i bica svetlosti. Umesto toga, hodao je planinskom stazom, koja se pruzala izmedju borove sume, i divnog jezera. Bio je sumrak, onaj divni letnji sumrak, neuhvatljivo vreme izmedju dana i noci. Ovo mesto je odisalo mirom i spokojom; bio je to njegov raj. Mnogo puta je pohodio ovo mesto u
snovima, ali sada je bio siguran da je stvarno; jasno je osecao sitne kamencice pod nogama, dok je hodao stazom.
Jedna srna dosla mu je u susret, i stala na puteljku, posmatrajuci ga svojim krupnim ocima. Izgledalo mu je da hoce nesto da mu kaze. Bilo je to besmisleno, pomislio je, srne ne mogu da govore. Pa ipak, tako je izgledalo.
Srna je konacno produzila niz put, a on se pitao da li je to dobar ili los znak , sto je srna naisla.
Ispratio ju je pogledom, a kad se okrenuo, u susret mu je dolazio novi posetioc.
Bila je to devojka.
Zapazio je da je niskog rasta, sitna, ali prelepog okruglog lica, i nebesko plavih ociju. Dugacka smedja kosa padala joj je u kovrdzama na ramena. Bila je obucena u belo, i bosonoga. Kad mu se priblizila, osmehnula se, i on je osetio neki divan talas spokoja..neznosti..koji je dolazio od tog osmeha.
Zdravo-rece ona jednostavno. Jedva je promrmljao odgovor.
Dodji- rece devojka i uze ga za ruku-hajde da malo prosetamo.
Boze, pomislio je, kako je smeten. Ova divna devojka ga vodi za ruku, a on ne ume ni da progovori.
Ali onda je ona progovorila, i kao nekom carolijom, nestala je njegova stidljivost. Ubrzo su veselo cavrljali, i osecao je kao da se znaju sto godina.
Kad je pocela da pada kisica, potrcali su prema sumi, drzeci se za ruke.
Da li sam zato doveden ovde, upita se? Zar mi je trebalo toliko da shvatim koliko malo treba za srecu, samo jedna mala topla ruka, u ruci?
Kao da mu cita misli, ona ga upita: zasto ti je bilo neprijatno kad sam te uzela za ruku?
Znas-poceo je da se pravda-u mom svetu nije uobicajeno.. da te nepoznati odmah uzmu za ruku.
Mnogo ti stegnut taj tvoj svet-nasmesi se ona-u mom svetu je to sasvim normalno.
Setali su jos malo po sumi, drzeci se za ruke, ne mareci za kisu.
Kad je ugledao usamljeni kameni monolit, srce mu se stegnu. Znao je, znao je da je to rastanak.
Ne brini-rece ona- ovo nije kraj. Ja cu uvek biti uz tebe. Uzmi ovo sto cu ti sad dati, i kad ti bude tesko, kad nestane nade, samo ga drzi uz sebe, ja cu biti tu.
Pogledao je sta mu je stavila u saku. Bio je to mali pramen njene kose.
Ti si vila, zar ne?-upita on iznenada.
Jesam-znao je odgovor.
Cudno, uvek je zamisljao vile kao visoke i plavokose, ali sad mu to uopste nije bilo vazno.
Bio je odusevljen, ocaran, ovom malom, sitnom, smedjokosom vilom.
Zatvori oci-rece mu ona i povede ga do kamenog monolita.
Stali su, i on je za trenutak, trenutak koji bi voleo da produzi u vecnost, osetio njene usne na svojima.
Kad je otvorio oci, vile vise nije bilo, ni tog mesta, a on..
Probudio se u krevetu, u sobi, secanje mu se vratilo. Bio je tesko bolestan. Bio je! Osecao je da vise nije. U glavi mu se razbistrilo, snaga mu se vratila u udove, oci su mu blistale!
Skocio je iz kreveta da se obuce, bilo je divno posle toliko vremena biti na nogama.
A onda se setio svega, i tuga mu zameni radost.
Vila.. kako da je vidi ponovo? Sta cemu zdravlje, sta cemu svet bez nje?
Jakna mu je visila na stolici, i on u ocajanju zavuce ruku u dzep, trazeci cigarete. Mora da zapali, da se smiri.
Kad je izvukao ruku iz jakne, osmeh mu se vratio.
U ruci je drzao pramen viline kose.
Ponovo je nasao svoj raj.
priča sa net-a
bilo mnostva boja, niti malih, lepih andjela i bica svetlosti. Umesto toga, hodao je planinskom stazom, koja se pruzala izmedju borove sume, i divnog jezera. Bio je sumrak, onaj divni letnji sumrak, neuhvatljivo vreme izmedju dana i noci. Ovo mesto je odisalo mirom i spokojom; bio je to njegov raj. Mnogo puta je pohodio ovo mesto u
snovima, ali sada je bio siguran da je stvarno; jasno je osecao sitne kamencice pod nogama, dok je hodao stazom.
Jedna srna dosla mu je u susret, i stala na puteljku, posmatrajuci ga svojim krupnim ocima. Izgledalo mu je da hoce nesto da mu kaze. Bilo je to besmisleno, pomislio je, srne ne mogu da govore. Pa ipak, tako je izgledalo.
Srna je konacno produzila niz put, a on se pitao da li je to dobar ili los znak , sto je srna naisla.
Ispratio ju je pogledom, a kad se okrenuo, u susret mu je dolazio novi posetioc.
Bila je to devojka.
Zapazio je da je niskog rasta, sitna, ali prelepog okruglog lica, i nebesko plavih ociju. Dugacka smedja kosa padala joj je u kovrdzama na ramena. Bila je obucena u belo, i bosonoga. Kad mu se priblizila, osmehnula se, i on je osetio neki divan talas spokoja..neznosti..koji je dolazio od tog osmeha.
Zdravo-rece ona jednostavno. Jedva je promrmljao odgovor.
Dodji- rece devojka i uze ga za ruku-hajde da malo prosetamo.
Boze, pomislio je, kako je smeten. Ova divna devojka ga vodi za ruku, a on ne ume ni da progovori.
Ali onda je ona progovorila, i kao nekom carolijom, nestala je njegova stidljivost. Ubrzo su veselo cavrljali, i osecao je kao da se znaju sto godina.
Kad je pocela da pada kisica, potrcali su prema sumi, drzeci se za ruke.
Da li sam zato doveden ovde, upita se? Zar mi je trebalo toliko da shvatim koliko malo treba za srecu, samo jedna mala topla ruka, u ruci?
Kao da mu cita misli, ona ga upita: zasto ti je bilo neprijatno kad sam te uzela za ruku?
Znas-poceo je da se pravda-u mom svetu nije uobicajeno.. da te nepoznati odmah uzmu za ruku.
Mnogo ti stegnut taj tvoj svet-nasmesi se ona-u mom svetu je to sasvim normalno.
Setali su jos malo po sumi, drzeci se za ruke, ne mareci za kisu.
Kad je ugledao usamljeni kameni monolit, srce mu se stegnu. Znao je, znao je da je to rastanak.
Ne brini-rece ona- ovo nije kraj. Ja cu uvek biti uz tebe. Uzmi ovo sto cu ti sad dati, i kad ti bude tesko, kad nestane nade, samo ga drzi uz sebe, ja cu biti tu.
Pogledao je sta mu je stavila u saku. Bio je to mali pramen njene kose.
Ti si vila, zar ne?-upita on iznenada.
Jesam-znao je odgovor.
Cudno, uvek je zamisljao vile kao visoke i plavokose, ali sad mu to uopste nije bilo vazno.
Bio je odusevljen, ocaran, ovom malom, sitnom, smedjokosom vilom.
Zatvori oci-rece mu ona i povede ga do kamenog monolita.
Stali su, i on je za trenutak, trenutak koji bi voleo da produzi u vecnost, osetio njene usne na svojima.
Kad je otvorio oci, vile vise nije bilo, ni tog mesta, a on..
Probudio se u krevetu, u sobi, secanje mu se vratilo. Bio je tesko bolestan. Bio je! Osecao je da vise nije. U glavi mu se razbistrilo, snaga mu se vratila u udove, oci su mu blistale!
Skocio je iz kreveta da se obuce, bilo je divno posle toliko vremena biti na nogama.
A onda se setio svega, i tuga mu zameni radost.
Vila.. kako da je vidi ponovo? Sta cemu zdravlje, sta cemu svet bez nje?
Jakna mu je visila na stolici, i on u ocajanju zavuce ruku u dzep, trazeci cigarete. Mora da zapali, da se smiri.
Kad je izvukao ruku iz jakne, osmeh mu se vratio.
U ruci je drzao pramen viline kose.
Ponovo je nasao svoj raj.
priča sa net-a