Neki ljudi udju u naše živote tiho gotovo neprimetno,moslimo nisu važni sve dok jednoga dana shvatimo da ih nema.
U bilo koje doba dana da se vraćam kući sa prozoru u prizemlju budem dočekan prijatnim glasom komšinice Ruže "dobar dan komšija, kako ste". Otpozdravim osmehom i prodjem. Ne sećam se dana a da nije bila na istom mestu. Kad je lepo vreme prozori su širom otvoreni, kad pada kiša ona je opet tu sa osmehom iza stakla. Navikao sam se na nju, postala je delić mog života. Pitam komšiju dok pijemo subotnju kaficu da li mu se nekad desilo da je prošao pored Ružinog prozora a da mu nije podarila osmeh.. Ne sećam se kaže,uvek je na istom mestu sa osmehom,zbog toga je zovu recepcionarka.
I zaista od tada kad god prodjem imam utisak da me ona ubeleži u knjigu,udari recku pored mog imena sa vremenom dolaska ili odlaska.Malo mi bilo neprijatno,nisam ja navikao na toliku brigu a s' druge strane dosta mi je što svaki put moram ženi da polažem račun kad okasnim pa sad moram i Ruži.
Prolazim pored recepcije,uredno otpozdravim i tako svaki dan sve do jednog kasnog popodneva?Vraćam se malo veselijeg raspoloženja, uhvatim se za kvaku ulaznih vrata i tad se setih da je nisam video na prozoru. Pomislih kako sam se toliko navikao da mi se to samo učinilo.Vratim se da proverim i poželim dobar dan, kad nje stvarno nema. Ozbiljno se zabrinuh i onako nacvrckan pravo pred Ružina vratra,zazvonim. Malo sam sačekao,vrata se otvoriše a iza njih se pomalja moja nasmejana komšinica. Dobar dan,samo sam došao da se javim da sam stigao,vidim nema vas pa ko velim da me ne ispustite iz evidencije. Prvi put sa njenog lica nestade osmeh,žena se uozbilji,povuče se korak unazad i onako sočno mi reče "jedi govna" i zalupi mi vrata ispred nosa. Šta da radim,Šta sam tražio to sam i dobio. Jes da mi je kasnije bilo malo neprijatno ali nju to nije pokolebalo da i dalje stoji na prozoru ...
Od tada je prošlo dosta vremena,jednoga dana Ruža nestade sa prozora. Otišao bih ja na njena vrata ali se bojim da ću biti počašćen kao i prošli put. Želeo sam da znam zašto je nema a onda mi nalete jedna od onih komšinica koje znaju sve šta se dešava u zgradi. Izokola zapitah za našu recepcionarku a ona u poverenju šapuće a sve se okreće da neko ne naidje..."komšija bila sam kod nje u stanu i mene je kopkalo što je ne vidim na prozoru i zamisli molim te od kad staviše ovu kameru na ulazna vrata ona se zavalila u fotelju i gleda na TV-u kako ulazimo,pijucka kaficu i kaže da je sad noge manje bole". Kad to ,čuh pade mi kamen sa srca, hvala dragom Bogu što je živa i zdrava a vala Ružo zaslužila si da se odmoriš al' te molim da se vratiš na prozor, što pre...
