Falstaf je bio tihi družbenik. Biti u Falstafovom društvu nalikovalo je opuštajućem ležanju na kauču kod psihoanalitičara. Branko mu se žalio na ženu, sina, na nepravdu i život koji je prohujao, a ostavio ga neispunjenog. Nemi sagovornik nije imao sposobnost da svoju naklonost pretoči u utešne reči, ali su se iz svakog njegovog pokreta mogli naslutiti razumevanje i ljubav. Mahnuo bi repom u znak pozdrava; načuljio bi uši kada bi mu se Branko obratio; položio bi svoju šapu na njegovo koleno tačno onda, kada bi osetio Brankovo neraspoloženje.
Iako zašao u desetu godinu, pas nije pokazivao očite znake starenja (izuzev par sedih na bradi). I dalje je bio u odličnoj kondiciji, istančanog sluha i njuha. Poslušan, pouzdan, nenametljiv i stabilnog karaktera, Falstaf je bio primer idealnog pripadnika vrste. Povrh svega, Branko je predstavljao predmet njegovog obožavanja – sve ono do čega mu je, u psećem svetu, bilo stalo.
Kada se postavilo pitanje Falstafove budućnosti, nije bilo teško odlučiti: karijeru službenog psa zameniće ulogom Brankovog kućnog ljubimca. Odluka je pala mnogo pre zvaničnog saopštenja da pas odlazi u penziju. Branko je to smatrao obostrano korisnim – par preostalih godina Falstaf će provesti u blagodetima porodičnog doma, a on će, s druge strane, pored sebe uvek imati vernog prijatelja.
Žena se isprva protivila. „Natovaruješ mi još jednu obavezu“, besno je rekla. „Zar da, pored svega što radim, čistim još i za kučetom? Kao da mi nije dosta što imam dva muškarca u kući, koji ne umeju da sklone ni svoje pinkle!“ Ubeđivao ju je kako Fastafovo prisustvo neće poremetiti ustaljeni ritam kućnog života; štaviše, možda će im doneti novi kvalitet – zajedničke šetnje u parku, sitne radosti kroz igru i druženje sa psom. „Samo mi to treba!“ govorila je njegova žena. „Misliš da nemam prečeg posla, nego da švrćkam okolo?!“ Pa ipak, uprkos njenom tvrdoglavom odbijanju, Branko je isterao svoje – psa je doveo nenajavljeno, iznenada, zapušivši ženina usta simboličnim novčanim bonusom koji je dobio na ime Falstafovog izdržavanja. Njena gorčina i ozlojeđenost istopili su se već prvog dana, kada je pomirljivo primetila kako je pas ’sasvim pristojan’ i nije na smetnji.
Labrador je njuškao po novoj okolini, i napokon se skrasio u uglu kuhinje. Budno je pratio šta se oko njega dešava i išao za Brankom svaki put kada bi on napustio prostoriju. Za njega je ovo bilo sasvim novo iskustvo; Falstaf nikada ranije nije doživeo ljudski dom. Nikada nije, pod jastučićima svojih šapa, osetio mekani tepih, nije uživao u mirisima koji su se širili sa šporeta, niti je ikada čuo zvuke iz televizora. Ma kako da su ga te novotarije zbunjivale, on nije pokazivao preterano uzbuđenje.
Prvih dana, Branko ga je vodio na posao i vraćao se sa njim kući. No, pas kao da je izgubio svaki interes za svoje nekadašnje pseće društvo i na ono što se događa na poligonu. Radovao se povratku u stan i nije pokazivao ni trunčicu žala za prošlošću. Videvši da se njegova žena smekšala, te kako se Falstaf potpuno prilagodio novoj sredini, Branko je prestao da ga vodi sa sobom. Pas se gojio, i vreme provodio u slatkom dremežu.
Odnos njegovog sina prema životinji bio je površan. Darko je dolazio kući, i, posle kratkog, a ponekad i preskočenog pozdrava, zatvarao se u svoju sobu. Vrata, koja su ga delila od ostalih ukućana, predstavljala su granicu na prelasku u njegov svet. Ta zona, ispunjena tajanstvenim delićima slagalice Darkovog života, bila je zabranjena za sve ostale, izuzev za retke posete tamnih i ćutljivih devojaka. Branko bi, ponekad, osluškivao iza tih vrata (bez lokota i reze), ne bi li čuo bilo šta: devojački kikot, uzdisaj – bilo šta što bi nagoveštavalo šta se tamo, unutra, zbiva. Nije to bila voajerska potreba da se uživi u sinovljeve ljubavne susrete, već, pre, potvrda da je sve u redu. „Šta je, opet istražuješ?“ šaputala je, cinično, njegova žena. „Pusti ga, već je odrastao, ima svoju privatnost. Ne guši ga.“
Ona, po običaju, nije razumela.
Brankove zle, ali neodređene slutnje ponovo su se javile, pogotovu nakon što je uočio Falstafovu uznemirenost svaki put kada bi prišao Darkovoj sobi. Njuškao bi prag, grebao po vratima; ponašao se skoro onako, kako je to činio tokom godina službovanja. No, njegovo istraživanje bilo je kratkog veka; Falstaf kao da se umorio, posustao, ili, naprosto, odustao od svih uobičajenih dužnosti koje je izvršavao u svojoj policijskoj službi. Sada mu je karijera bila okončana i on se, možda, instinktivno i starački, prepustio novom životu. Bivao je sve tromiji i halapljiviji, i tek povremeno bi iz njega zaiskrila potreba za igrom ili nekom aktivnošću koja nije imala veze sa glockanjem kostiju ili mlakim lajanjem na komšijske mačke.
No, to pseće navaljivanje da uđe u zabranjenu prostoriju skrenulo je Brankovu pažnju na sinovljev izgled i manire: momak je bio lepuškast, ali premršav (gle, kako se promenio i, nekako, izdužio – pomislio je Branko); sklanjao je pogled od njih – svojih roditelja, nije se zanimao za njihov mali svet, izvan granica svoje sobe. Činilo se kao da izbegava susrete sa ocem; njegovo prisustvo moglo se osetiti najčešće noću, kada se čulo Darkovo tabananje po kuhinji i otvaranje i zatvaranje frižidera. Sin ništa nije tražio, ni na šta se nije žalio a, opet, Branku je nekako bilo milije ono doba stresnih roditeljskih sastanaka nego tiho prisustvo neznanca, koji je nekada bio njegov sin, a sada samo duh što vilenja po mračnoj kuhinji.
Branku je pao na pamet mali eksperiment: pustiće Falstafa da pronjuška po Darkovoj sobi. Tek toliko, da umiri savest. Ako pas nešto i nađe, znaće na čemu je. (To ’nešto’, neizgovoreno, bilo mu je dobro poznato tokom višegodišnjih premetačina, ali nikada nije slutio da će ga, možda, pronaći u svom stanu).
Pripremao se za taj čin nedeljama: razradio je taktiku, osmislio plan: kada, kako, šta posle, ako se, ne daj bože, potvrde njegove sumnje. Na ovo poslednje nije imao odgovor. Uvek je mislio kako te drogoše, razmažene tatine sinove, bogataški šljam, svu tu lenju, narkomansku bagru, prvo treba strpati u ludnicu i pustiti ih da se ’na suvo’ skinu sa droge, a zatim ih odvesti na prisilno rmbačenje da bi se u znoju naučili na red i rad. Sada, međutim, nije znao kako bi postupio u slučaju svog sina.
Vreme je bilo neprijatelj: dani su curili brzo, poput zrnaca iz peščanika, a on se nije usuđivao da započne istraživanje. Čekao je da se steknu povoljne prilike, trenutak kada će u stanu biti samo on i pas.
Jednog popodneva, kada je Darko bio ko-zna-gde, i pošto je njegova žena otišla do prodavnice, a on sam bio dokon i potpuno bezbedan u svojoj usamljenosti, odlučio je da sprovede istragu. Dva puta je provirio kroz prozor, ne bi li ugledao ženinu priliku kako se vraća, i kada se uverio u to da je ona dovoljno daleko, prišao je pragu Darkove sobe. Falstafu je stavio povodac – onaj, koji su u tu svrhu koristili – kako bi pas shvatio da je đavo odneo šalu, te da ovo nije nikakva porodična igrarija, kućne žmurke ili priprema za izlazak.
Iako zašao u desetu godinu, pas nije pokazivao očite znake starenja (izuzev par sedih na bradi). I dalje je bio u odličnoj kondiciji, istančanog sluha i njuha. Poslušan, pouzdan, nenametljiv i stabilnog karaktera, Falstaf je bio primer idealnog pripadnika vrste. Povrh svega, Branko je predstavljao predmet njegovog obožavanja – sve ono do čega mu je, u psećem svetu, bilo stalo.
Kada se postavilo pitanje Falstafove budućnosti, nije bilo teško odlučiti: karijeru službenog psa zameniće ulogom Brankovog kućnog ljubimca. Odluka je pala mnogo pre zvaničnog saopštenja da pas odlazi u penziju. Branko je to smatrao obostrano korisnim – par preostalih godina Falstaf će provesti u blagodetima porodičnog doma, a on će, s druge strane, pored sebe uvek imati vernog prijatelja.
Žena se isprva protivila. „Natovaruješ mi još jednu obavezu“, besno je rekla. „Zar da, pored svega što radim, čistim još i za kučetom? Kao da mi nije dosta što imam dva muškarca u kući, koji ne umeju da sklone ni svoje pinkle!“ Ubeđivao ju je kako Fastafovo prisustvo neće poremetiti ustaljeni ritam kućnog života; štaviše, možda će im doneti novi kvalitet – zajedničke šetnje u parku, sitne radosti kroz igru i druženje sa psom. „Samo mi to treba!“ govorila je njegova žena. „Misliš da nemam prečeg posla, nego da švrćkam okolo?!“ Pa ipak, uprkos njenom tvrdoglavom odbijanju, Branko je isterao svoje – psa je doveo nenajavljeno, iznenada, zapušivši ženina usta simboličnim novčanim bonusom koji je dobio na ime Falstafovog izdržavanja. Njena gorčina i ozlojeđenost istopili su se već prvog dana, kada je pomirljivo primetila kako je pas ’sasvim pristojan’ i nije na smetnji.
Labrador je njuškao po novoj okolini, i napokon se skrasio u uglu kuhinje. Budno je pratio šta se oko njega dešava i išao za Brankom svaki put kada bi on napustio prostoriju. Za njega je ovo bilo sasvim novo iskustvo; Falstaf nikada ranije nije doživeo ljudski dom. Nikada nije, pod jastučićima svojih šapa, osetio mekani tepih, nije uživao u mirisima koji su se širili sa šporeta, niti je ikada čuo zvuke iz televizora. Ma kako da su ga te novotarije zbunjivale, on nije pokazivao preterano uzbuđenje.
Prvih dana, Branko ga je vodio na posao i vraćao se sa njim kući. No, pas kao da je izgubio svaki interes za svoje nekadašnje pseće društvo i na ono što se događa na poligonu. Radovao se povratku u stan i nije pokazivao ni trunčicu žala za prošlošću. Videvši da se njegova žena smekšala, te kako se Falstaf potpuno prilagodio novoj sredini, Branko je prestao da ga vodi sa sobom. Pas se gojio, i vreme provodio u slatkom dremežu.
Odnos njegovog sina prema životinji bio je površan. Darko je dolazio kući, i, posle kratkog, a ponekad i preskočenog pozdrava, zatvarao se u svoju sobu. Vrata, koja su ga delila od ostalih ukućana, predstavljala su granicu na prelasku u njegov svet. Ta zona, ispunjena tajanstvenim delićima slagalice Darkovog života, bila je zabranjena za sve ostale, izuzev za retke posete tamnih i ćutljivih devojaka. Branko bi, ponekad, osluškivao iza tih vrata (bez lokota i reze), ne bi li čuo bilo šta: devojački kikot, uzdisaj – bilo šta što bi nagoveštavalo šta se tamo, unutra, zbiva. Nije to bila voajerska potreba da se uživi u sinovljeve ljubavne susrete, već, pre, potvrda da je sve u redu. „Šta je, opet istražuješ?“ šaputala je, cinično, njegova žena. „Pusti ga, već je odrastao, ima svoju privatnost. Ne guši ga.“
Ona, po običaju, nije razumela.
Brankove zle, ali neodređene slutnje ponovo su se javile, pogotovu nakon što je uočio Falstafovu uznemirenost svaki put kada bi prišao Darkovoj sobi. Njuškao bi prag, grebao po vratima; ponašao se skoro onako, kako je to činio tokom godina službovanja. No, njegovo istraživanje bilo je kratkog veka; Falstaf kao da se umorio, posustao, ili, naprosto, odustao od svih uobičajenih dužnosti koje je izvršavao u svojoj policijskoj službi. Sada mu je karijera bila okončana i on se, možda, instinktivno i starački, prepustio novom životu. Bivao je sve tromiji i halapljiviji, i tek povremeno bi iz njega zaiskrila potreba za igrom ili nekom aktivnošću koja nije imala veze sa glockanjem kostiju ili mlakim lajanjem na komšijske mačke.
No, to pseće navaljivanje da uđe u zabranjenu prostoriju skrenulo je Brankovu pažnju na sinovljev izgled i manire: momak je bio lepuškast, ali premršav (gle, kako se promenio i, nekako, izdužio – pomislio je Branko); sklanjao je pogled od njih – svojih roditelja, nije se zanimao za njihov mali svet, izvan granica svoje sobe. Činilo se kao da izbegava susrete sa ocem; njegovo prisustvo moglo se osetiti najčešće noću, kada se čulo Darkovo tabananje po kuhinji i otvaranje i zatvaranje frižidera. Sin ništa nije tražio, ni na šta se nije žalio a, opet, Branku je nekako bilo milije ono doba stresnih roditeljskih sastanaka nego tiho prisustvo neznanca, koji je nekada bio njegov sin, a sada samo duh što vilenja po mračnoj kuhinji.
Branku je pao na pamet mali eksperiment: pustiće Falstafa da pronjuška po Darkovoj sobi. Tek toliko, da umiri savest. Ako pas nešto i nađe, znaće na čemu je. (To ’nešto’, neizgovoreno, bilo mu je dobro poznato tokom višegodišnjih premetačina, ali nikada nije slutio da će ga, možda, pronaći u svom stanu).
Pripremao se za taj čin nedeljama: razradio je taktiku, osmislio plan: kada, kako, šta posle, ako se, ne daj bože, potvrde njegove sumnje. Na ovo poslednje nije imao odgovor. Uvek je mislio kako te drogoše, razmažene tatine sinove, bogataški šljam, svu tu lenju, narkomansku bagru, prvo treba strpati u ludnicu i pustiti ih da se ’na suvo’ skinu sa droge, a zatim ih odvesti na prisilno rmbačenje da bi se u znoju naučili na red i rad. Sada, međutim, nije znao kako bi postupio u slučaju svog sina.
Vreme je bilo neprijatelj: dani su curili brzo, poput zrnaca iz peščanika, a on se nije usuđivao da započne istraživanje. Čekao je da se steknu povoljne prilike, trenutak kada će u stanu biti samo on i pas.
Jednog popodneva, kada je Darko bio ko-zna-gde, i pošto je njegova žena otišla do prodavnice, a on sam bio dokon i potpuno bezbedan u svojoj usamljenosti, odlučio je da sprovede istragu. Dva puta je provirio kroz prozor, ne bi li ugledao ženinu priliku kako se vraća, i kada se uverio u to da je ona dovoljno daleko, prišao je pragu Darkove sobe. Falstafu je stavio povodac – onaj, koji su u tu svrhu koristili – kako bi pas shvatio da je đavo odneo šalu, te da ovo nije nikakva porodična igrarija, kućne žmurke ili priprema za izlazak.