Negde u osvit Darkovog prelaska u svet odraslih, Branko je digao ruke od njega. Više nisu imali o čemu da razgovaraju. Buntovni sin je na jedvite jade završio školu i, na opšte iznenađenje, vanredno upisao fakultet. No, ono što je bilo posebno važno (a od čega je Branko krišom strepeo), Darko nije imao problema sa zakonom. Ponašao se pristojno, izgledao pristojno. Nije, kao neki od njegovih vršnjaka, obrijao glavu, niti je po telu istetovirao nerazumljive simbole. Njegovo lice nisu ružili pirsinzi nalik veštačkim, svetlucavo-srebrnkastim bradavicama. U kuću nije dovodio sumnjive tipove, koji pod naduvanim jaknama kriju utoke. Ponekad bi Branko, kada bi došao s posla, na vratima stana sreo užurbane Darkove devojke, stidljivog pogleda, smetene slučajnim susretom. Nikada nijednoj nije saznao ime, ali su ti susreti odagnali i poslednje sumnje: njegov sin – povrh toga što se primirio – nije zastranio i odlutao putem onoga što se u novim vremenima zvalo ’sloboda seksualnog izbora’.
S vremena na vreme, kroz glavu bi mu prohujalo pitanje porekla sinovljevog novca, jer, Darko više nije tražio džeparac a, očigledno, nije mu nedostajao. Branku je to prvi put palo na pamet kada je, jednog jutra, u brzometnoj potrazi za parom čistih čarapa, dao sebi slobode da zaviri u fioke svog sina. Bile su pune novih stvari, kao i ormani, čiji ga je sadržaj zaprepastio. Sam Branko nikada mu to ne bi mogao priuštiti od svoje plate – širok dijapazon različitih modela farmerica, majica, finih košulja, luksuznih, kožnih kaiševa i obuće po najnovijoj modi. Čeprkajući po Darkovoj garderobi, otkrio je gomilu tek načetih muških parfema, nekoliko skupocenih satova, zlatnih lanaca, prstenja i narukvica. Pre nego što je neizgovoreno pitanje o poreklu svih tih stvari preraslo u sumnju i optužbu, njegova žena je ušla u sobu. „Šta to radiš?!“ uzviknula je uzbuđeno. „Zar vršiš premetačinu po fiokama sopstvenog deteta?“ Hteo je da odgovori kako se tu našao sasvim slučajno, bez zadnjih namera, ali ga je ona pretekla bujicom optužbi: „Sram te bilo! On, valjda, ima prava na svoju intimu! Zamisli samo šta bi ti rekao da te je zatekao na delu!“
Branko se, zbog te reči – zatekao – osetio poput krivca. Nije hteo da ga sin i žena smatraju jednim od onih, profesionalno deformisanih. „Bilo je slučajno“, odgovorio joj je. „Uostalom, odakle mu sve ovo? Otkud mu pare?“
„Šta ja znam?“ rekla je, još uvek uznemirenim tonom. „Od mene ne uzima, a i nema šta da uzme.“ Glas joj je sada, kao obično, opet zvučao zajedljivo. „On kaže da nešto i negde radi, i da ga dobro plaćaju. Ne misliš valjda da je lopov?“
Njegova žena je uvek bila na sinovljevoj strani. Nije verovala u tvrdnje nastavnika da je Darkovo problematično ponašanje odraz njegovog mentalnog sklopa. „Nemaju oni pojma“, govorila bi, nakon svake seanse kod školskih psihologa, „samo trućaju ono što su učili iz knjiga. Okomili su se na njega zato što je drugačiji, individualac sa svojim ’ja’. Što ne obrate pažnju na bogataške sinove koji u školu dolaze na skupocenim motociklima, ili ih tate dovoze u džipovima?“ U tim komentarima uvek je bilo pritajenog svaljivanja krivice na njega, stub porodice, Branka, na njegovu nesposobnost da se otrgnu iz finansijske prosečnosti. Ženi nije toliko smetalo to što neko pliva u novcu, niti je polemisala o moralnoj prljavštini onih koji ga imaju u kolebljivim i mutnim vremenima, koliko činjenica da oni ne pripadaju toj vrsti društvene ’elite’.
Iako je diskusija sa ženom bila kratka i nije urodila nikakvim plodom, Branku se po glavi stalno vrzmala slika sadržaja Darkovih fioka. O svom sinu gotovo da ništa nije znao. Gde i šta radi, ko plaća tog lezilebovića koji se vraća u rano jutro i spava do podne? – pitao se. Stalno mu se činilo da su odgovori na sva ta pitanja tu, nadomak ruke, ali su, iz nekog, njemu nepoznatog razloga, ostajali zamagljeni.
Mala kućna istraga na tome se i završila. Imao je ženu, za koju su ga vezivale godine braka. Pored nje se budio, pored nje legao u krevet i tako će biti – sa tim je odavno raskrstio – do kraja njihovog postojanja. Imao je sina, koji mu je, svojim ponašanjem, oduzeo neku godinu života i dodao bore na čelu.
Imao je i svoje pse. Naročito se vezao za jednog.
Labrador, po imenu Falstaf (skraćeno nazvan ‘Staf’), čiji je koeficijent inteligencije štrčao daleko iznad prosečnog psećeg, bio je već islužen i zreo za otpust. Stari psi, koji su odlazili u zasluženu penziju, najčešće su postajali usvojenici svojih dojučerašnjih vodiča. Poneki su, pak, ostajali u poligonskim kućicama sve do smrti, i na obuci služili kao primer mladim i neiskusnim kadetima.
Falstaf je bio živa legenda, pas koji je svojim nosem otkrio više dilera nego svi drugi zajedno. Branko je duboko verovao kako ta reputacija nije imala mnogo veze sa njegovom sposobnošću da životinju nauči šta treba da čini, već pre sa Falstafovim urođenim talentom. Bilo je pre njega i drugih labradora, nemačkih ovčara, rotvajlera – ali nikada nijednog kao što je Falstaf. Već kao štene, on se od drugih pripadnika svoje vrste odvajao po sposobnosti brzog učenja. Snažan, čvrste građe, imao je urođeni instinkt za aportiranje. Bilo mu je potrebno manje od pet ponavljanja komande da bi je upamtio, što ga je stavljalo u sam vrh visoko rangiranih pasa, pogodnih za obuku. Za kratko vreme je savladao sve lekcije koje su se od njega tražile: hodanje uz nogu, dolaženje na poziv, donošenje predmeta, odbranu, napad, preskakanje prepreka, puzanje, rad na tragu. Na poligonu nikada nije skrenuo sa traga, uvek je pronalazio ostavljene predmete i označavao ih učitelju. Branko je zaključio kako je pseća inteligencija mešavina njegovih prirodnih sklonosti, kojima je štene upravljalo svojom voljom. Ključ Falstafovog munjevitog i uspešnog napredovanja ležao je u kombinaciji nagona, nasleđenih osobina i obuke.
U godinama njihovog druženja, Branko je otkrio zapanjujuće stvari o svom labradoru. Često se pitao nije li pas, postepeno i neprimetno, preuzeo ulogu vodiča njihovog slavnog dvojca jer, nakon više uspešnih akcija, Falstaf je – činilo se – mogao završiti posao sasvim samostalno, bez čovekove pomoći. Nije mu bio potreban niko da ga uputi na tragove, niti da ga komandama podseti na dužnost. Svojim čulima otkrivao je, ne samo drogu, već je i nepogrešivo procenjivao karaktere. Mada postojane ćudi i bez trunke agresivnosti, pas je, ponekad, zauzimao odbojan stav prema ljudima koji mu se nisu dopadali. Mrštio bi njušku, tiho režao, ne dozvoljavajući takvima da mu se približe. Kako se kasnije ispostavljalo, bio je uvek u pravu. Šta se nalazilo u glavi tog psa, kakva sposobnost da dokuči skrivene tajne ljudskih karaktera – Branko nije mogao objasniti. O tome se nije pričalo. Svaki policajac je svog psa smatrao jedinstvenim, najboljim, najpametnijim, ali je njegov uspeh pripisivao sopstvenim instruktorskim sposobnostima. I zaista, takvi psi-tragači bili su neodvojivi od vodiča i često, ukoliko bi ih preuzeli neki drugi, prolazili kroz ponovljenu obuku kako bi se navikli na novog partnera. Niko od Brankovih kolega nije govorio o psihologiji životinja, niti o posebnoj vezi koja se stvarala između njih i pasa.
Vremenom, počeo je da razgovara sa Falstafom. Prva rečenica izletela je sasvim slučajno, poput naglas izgovorenih misli uz jutarnje brijanje pred ogledalom. Kada je sebe uhvatio u iščekivanju da mu pas odgovori, pomislio je, u panici, kako mora biti da je počeo da stari. Poslednjih meseci sve češće je razmišljao o tome kako godine ubrzano i bespovratno prolaze, ne ostavljajući mnogo prostora u budućnosti. Uveče bi, slomljen od umora, zadremao na fotelji, ne dočekavši kraj filma. Novine bi prelistavao bez udubljivanja, zadržavajući pogled samo na čutuljama. Druženja je sveo na retka i kratka viđenja sa najbližim prijateljima, pri čemu su se razgovori svodili na nostalgična prisećanja na dogodovštine iz mladosti. Ni njegovo telo nije funkcionisalo kao nekada. Promene vremena uticale su na raspoloženje, a jutrom bi se budio sa neprijatnim osećanjem ukočenosti. Udovi su mu pucketali i škripali kao zarđala mašina koja gubi na snazi i brzini. Branko je došao do one tačke, kada je, odustavši od davno zacrtanog cilja da napreduje u službi, kao i od svih nedostižnih i neostvarljivih maštarija, odlučio da se prepusti. Na obzorju nije bilo nikakve nade za nove ljubavi, krupne promene, nikakvih velikih očekivanja.
S vremena na vreme, kroz glavu bi mu prohujalo pitanje porekla sinovljevog novca, jer, Darko više nije tražio džeparac a, očigledno, nije mu nedostajao. Branku je to prvi put palo na pamet kada je, jednog jutra, u brzometnoj potrazi za parom čistih čarapa, dao sebi slobode da zaviri u fioke svog sina. Bile su pune novih stvari, kao i ormani, čiji ga je sadržaj zaprepastio. Sam Branko nikada mu to ne bi mogao priuštiti od svoje plate – širok dijapazon različitih modela farmerica, majica, finih košulja, luksuznih, kožnih kaiševa i obuće po najnovijoj modi. Čeprkajući po Darkovoj garderobi, otkrio je gomilu tek načetih muških parfema, nekoliko skupocenih satova, zlatnih lanaca, prstenja i narukvica. Pre nego što je neizgovoreno pitanje o poreklu svih tih stvari preraslo u sumnju i optužbu, njegova žena je ušla u sobu. „Šta to radiš?!“ uzviknula je uzbuđeno. „Zar vršiš premetačinu po fiokama sopstvenog deteta?“ Hteo je da odgovori kako se tu našao sasvim slučajno, bez zadnjih namera, ali ga je ona pretekla bujicom optužbi: „Sram te bilo! On, valjda, ima prava na svoju intimu! Zamisli samo šta bi ti rekao da te je zatekao na delu!“
Branko se, zbog te reči – zatekao – osetio poput krivca. Nije hteo da ga sin i žena smatraju jednim od onih, profesionalno deformisanih. „Bilo je slučajno“, odgovorio joj je. „Uostalom, odakle mu sve ovo? Otkud mu pare?“
„Šta ja znam?“ rekla je, još uvek uznemirenim tonom. „Od mene ne uzima, a i nema šta da uzme.“ Glas joj je sada, kao obično, opet zvučao zajedljivo. „On kaže da nešto i negde radi, i da ga dobro plaćaju. Ne misliš valjda da je lopov?“
Njegova žena je uvek bila na sinovljevoj strani. Nije verovala u tvrdnje nastavnika da je Darkovo problematično ponašanje odraz njegovog mentalnog sklopa. „Nemaju oni pojma“, govorila bi, nakon svake seanse kod školskih psihologa, „samo trućaju ono što su učili iz knjiga. Okomili su se na njega zato što je drugačiji, individualac sa svojim ’ja’. Što ne obrate pažnju na bogataške sinove koji u školu dolaze na skupocenim motociklima, ili ih tate dovoze u džipovima?“ U tim komentarima uvek je bilo pritajenog svaljivanja krivice na njega, stub porodice, Branka, na njegovu nesposobnost da se otrgnu iz finansijske prosečnosti. Ženi nije toliko smetalo to što neko pliva u novcu, niti je polemisala o moralnoj prljavštini onih koji ga imaju u kolebljivim i mutnim vremenima, koliko činjenica da oni ne pripadaju toj vrsti društvene ’elite’.
Iako je diskusija sa ženom bila kratka i nije urodila nikakvim plodom, Branku se po glavi stalno vrzmala slika sadržaja Darkovih fioka. O svom sinu gotovo da ništa nije znao. Gde i šta radi, ko plaća tog lezilebovića koji se vraća u rano jutro i spava do podne? – pitao se. Stalno mu se činilo da su odgovori na sva ta pitanja tu, nadomak ruke, ali su, iz nekog, njemu nepoznatog razloga, ostajali zamagljeni.
Mala kućna istraga na tome se i završila. Imao je ženu, za koju su ga vezivale godine braka. Pored nje se budio, pored nje legao u krevet i tako će biti – sa tim je odavno raskrstio – do kraja njihovog postojanja. Imao je sina, koji mu je, svojim ponašanjem, oduzeo neku godinu života i dodao bore na čelu.
Imao je i svoje pse. Naročito se vezao za jednog.
Labrador, po imenu Falstaf (skraćeno nazvan ‘Staf’), čiji je koeficijent inteligencije štrčao daleko iznad prosečnog psećeg, bio je već islužen i zreo za otpust. Stari psi, koji su odlazili u zasluženu penziju, najčešće su postajali usvojenici svojih dojučerašnjih vodiča. Poneki su, pak, ostajali u poligonskim kućicama sve do smrti, i na obuci služili kao primer mladim i neiskusnim kadetima.
Falstaf je bio živa legenda, pas koji je svojim nosem otkrio više dilera nego svi drugi zajedno. Branko je duboko verovao kako ta reputacija nije imala mnogo veze sa njegovom sposobnošću da životinju nauči šta treba da čini, već pre sa Falstafovim urođenim talentom. Bilo je pre njega i drugih labradora, nemačkih ovčara, rotvajlera – ali nikada nijednog kao što je Falstaf. Već kao štene, on se od drugih pripadnika svoje vrste odvajao po sposobnosti brzog učenja. Snažan, čvrste građe, imao je urođeni instinkt za aportiranje. Bilo mu je potrebno manje od pet ponavljanja komande da bi je upamtio, što ga je stavljalo u sam vrh visoko rangiranih pasa, pogodnih za obuku. Za kratko vreme je savladao sve lekcije koje su se od njega tražile: hodanje uz nogu, dolaženje na poziv, donošenje predmeta, odbranu, napad, preskakanje prepreka, puzanje, rad na tragu. Na poligonu nikada nije skrenuo sa traga, uvek je pronalazio ostavljene predmete i označavao ih učitelju. Branko je zaključio kako je pseća inteligencija mešavina njegovih prirodnih sklonosti, kojima je štene upravljalo svojom voljom. Ključ Falstafovog munjevitog i uspešnog napredovanja ležao je u kombinaciji nagona, nasleđenih osobina i obuke.
U godinama njihovog druženja, Branko je otkrio zapanjujuće stvari o svom labradoru. Često se pitao nije li pas, postepeno i neprimetno, preuzeo ulogu vodiča njihovog slavnog dvojca jer, nakon više uspešnih akcija, Falstaf je – činilo se – mogao završiti posao sasvim samostalno, bez čovekove pomoći. Nije mu bio potreban niko da ga uputi na tragove, niti da ga komandama podseti na dužnost. Svojim čulima otkrivao je, ne samo drogu, već je i nepogrešivo procenjivao karaktere. Mada postojane ćudi i bez trunke agresivnosti, pas je, ponekad, zauzimao odbojan stav prema ljudima koji mu se nisu dopadali. Mrštio bi njušku, tiho režao, ne dozvoljavajući takvima da mu se približe. Kako se kasnije ispostavljalo, bio je uvek u pravu. Šta se nalazilo u glavi tog psa, kakva sposobnost da dokuči skrivene tajne ljudskih karaktera – Branko nije mogao objasniti. O tome se nije pričalo. Svaki policajac je svog psa smatrao jedinstvenim, najboljim, najpametnijim, ali je njegov uspeh pripisivao sopstvenim instruktorskim sposobnostima. I zaista, takvi psi-tragači bili su neodvojivi od vodiča i često, ukoliko bi ih preuzeli neki drugi, prolazili kroz ponovljenu obuku kako bi se navikli na novog partnera. Niko od Brankovih kolega nije govorio o psihologiji životinja, niti o posebnoj vezi koja se stvarala između njih i pasa.
Vremenom, počeo je da razgovara sa Falstafom. Prva rečenica izletela je sasvim slučajno, poput naglas izgovorenih misli uz jutarnje brijanje pred ogledalom. Kada je sebe uhvatio u iščekivanju da mu pas odgovori, pomislio je, u panici, kako mora biti da je počeo da stari. Poslednjih meseci sve češće je razmišljao o tome kako godine ubrzano i bespovratno prolaze, ne ostavljajući mnogo prostora u budućnosti. Uveče bi, slomljen od umora, zadremao na fotelji, ne dočekavši kraj filma. Novine bi prelistavao bez udubljivanja, zadržavajući pogled samo na čutuljama. Druženja je sveo na retka i kratka viđenja sa najbližim prijateljima, pri čemu su se razgovori svodili na nostalgična prisećanja na dogodovštine iz mladosti. Ni njegovo telo nije funkcionisalo kao nekada. Promene vremena uticale su na raspoloženje, a jutrom bi se budio sa neprijatnim osećanjem ukočenosti. Udovi su mu pucketali i škripali kao zarđala mašina koja gubi na snazi i brzini. Branko je došao do one tačke, kada je, odustavši od davno zacrtanog cilja da napreduje u službi, kao i od svih nedostižnih i neostvarljivih maštarija, odlučio da se prepusti. Na obzorju nije bilo nikakve nade za nove ljubavi, krupne promene, nikakvih velikih očekivanja.
