Moje prvo splavarenje Tarom
Ko jednom vidi ovu reku, uvek јој se vraća
Uveče kasno telefonom javlja mi prijateljica da polazi grupa na rafting , neki blagorodni ljudi su otakazali hvala ti Bože, a moji prijatelji znajući da mi je želja da idem na splavarenje obaveštava me . To zovem čudom! Ostvariće mi se želja. Dgovor je postignut munjevito sa pitanjem kada? …odgovor je bio sutra...Od tada pa do ulaska u čamac na Tari srce nije prestajalo da skakuće u mojim grudima da me puni radošću zabrinutošću i uzbuđenjem… Utonula sam tih dvadesetčetiri časa u neki unutrašnji svet isčekivanja, očekivanja, radovanja, strepnje da bi se nešto moglo isprečiti da ne ostvarim želju. Nikada tolika količina osećanja nije navirala kao tada….Nisam mogla spavati do jutra …grozničavo sam otkazala sve dogovore i sve što sam činila bilo je u kao polu transu, mislima i dušom bila sam na Tari. Do večeri kada zam se popela na prvi stepenik jednog od četiri autobusa parkiranih ispred ekonomskog fakulteta. Nikoga nisam poznavala…to nije dugo trajalo, nije prošlo pedeset kilometara od Beograda već sam pričala sa saputnicima, ha sakupljala informacije od onih kojima to nije prvi put. Svi smo vidno uzbudjeni pričali i s pažnjom slušala priče, savete i upozorenja ‘’veterana’’ kojima je ovo ko zna koji put…
Doživljaj je počeo putovanjem džipovima na udaljenosti 15km od kampa. U napetom isčekivanju i neverovatnom truckanju po veoma lošem putu nekako smo stigli do odredišta. Spretno je majstor vozio kao da smo na reliju, sva sreća džip je bio pretrpan pa se nije imalo kud. Groznica je počela kada smo se oblačili u odela za splavarenje. Neću da zaboravim uzbuđenje trenutak kada je grupa krenula ka Tari. Nemo smo se pogledale i ‘’kratkim’’ pogledom osmotrili naše muške saputnike i odlučile da udjemo u čamac gde su najsnažniji momci i rasporedimo se izmedju njih ’’filovano’’; ’’DA IMA NEKO DA NAS VADI IZ HLADNE TARE’’ , ako ispadnemo iz čamca. Instikt za preživljavanje nas je opomenuo da se držimo čvrstih momaka.
Osećaj pri splavarenju je je fenomanalan...nije se moglo slikati nešto posebno a nije mi bilo do slikanja. Sva pažnja mi je bila usmerena na Taru njeno talasanje. Uživala sam. Vode je bilo hladna i već na prvom buku sve nas je okvasila. Dva pozamašna momka sa prednjeg dela čamca su ispala te smo ih ‘’vadili’’...na sledećem buku i jedna od nas poletela u vis pa buć u ledenu penušavu Taru ... Bilo je veselo dok smo “spasavali’’ ... devojci su se svi nudili za veštačko disanje masiranje srca, zagrljaj utehe , rame za uplašeno ‘’lane’’...i sve tako uz širok osmeh...
Na bukovima smo vrištale kada god nam je čamac poleteo na gore..a potom se smejali pri sretnom završetku opasnosti. Pevale svakojake pesmice dok je čamac bio relativno miran...bilo je veselo i uzbudljivo, adrealin nas je obuzimao na svakom buku...
Na pauzi smo se popeli do izvorišta i dopuštajući biserno čistoj vodi da nas sve zagrli, pili vodu sa kamena, nismo osećali neprijatnost od hladnog izvorišta. Zanos i osećaj pripadnosti majci prirodi obuzimao nas je snažno ... Kako je to bio dobar osećaj!
Kada smo se vratili sa izvorišta momci su nas zadivili svojom odvažnošću i hrabrošću, skokovima sa visoke stene u nemirnu Taru...
Bilo je opasno i rizično . Svuda uokolo su strčale stene...strepele smo dok je svako od njih kao ptica leteo ka vodi, zastajo nam je dah dok ne bi izronio, a onda aplauz olakšanje osmeh skandiranje BRAVO!!! BRAVO!!!
A oni znajući da nas opčinjavaju i zadivljuju sve smelije su izvodili akrobacije znajući da strepimo i brinemo...tiho sam se molila Gospodu dok sam posmatrala skokove, da ih pričuva , zatrpavajući strah i brigu za skakače... ...
Na mirnim delovima reke pevali smo zadirkivali muške koji su veslali, bodrili ih, pokušavali i mi da veslamo...ali bilo nam je teško..brzo smo odustajale... pa smo preuzeli deo učešća zabavljajući ih ... opet bukovi , vriska cika, čamac se u jednom trenutku izdigao taj osećaj je neopisiv. Nakon prolaska opasnosti smeh radost opet pevanje igranje . Trka između čamcima razdragano nas je dodatno aktiviralo . Na kvarnjaka se približimo pa ih sve isprskamo mladići veslima a mi kofama, zalijemo obilato, pa onda bež, oni nas jure da nam vrate...O Bože naše radosti kada im nošeni virovima uteknemo...
Panika na našem čamcu je počela kada je jedna od nas zavapila u strahu...čamac tone pun je vode. Čamac se napunio kada nas je buk bacakao , izdizao i kada smo usled težine tonuli u reku... Naš iskusni kormilar je rekao da mi devojke uzmemo kofe i izbacujemo vodu...što smo odmah poslušale brinući i u tome nas je uhvatio sledeći buk i poletesmo ka tice u nebo. Čamac se iskrivio jedna bućnu u Taru. I ja sam poletela ali srećom našla se u zagljaj momka prko puta mene ... Zbunila sam se ja zbunio se on a onda smo svi prsnuli u smeh...i posvetili se akciji: ‘’ spasi devojku iz Tare’’.
Kada se sve sredilo mene i momka od prekoputa baciše u ‘’mašinu’’....
Džaba priče, kažu namerno sam ga nameračila, a njega su dirali da je kao on snažno veslom zakočio da me nacentrira . Nema načina odbrane ...smejala sam se kao da govore o nekom drugom ...To je trajalo do logorske vatre i opšteg veselja jela piće muzika plase... ludiranja ...koje se odužilo do pola pet ujutro .
Ko jednom vidi ovu reku, uvek јој se vraća
Uveče kasno telefonom javlja mi prijateljica da polazi grupa na rafting , neki blagorodni ljudi su otakazali hvala ti Bože, a moji prijatelji znajući da mi je želja da idem na splavarenje obaveštava me . To zovem čudom! Ostvariće mi se želja. Dgovor je postignut munjevito sa pitanjem kada? …odgovor je bio sutra...Od tada pa do ulaska u čamac na Tari srce nije prestajalo da skakuće u mojim grudima da me puni radošću zabrinutošću i uzbuđenjem… Utonula sam tih dvadesetčetiri časa u neki unutrašnji svet isčekivanja, očekivanja, radovanja, strepnje da bi se nešto moglo isprečiti da ne ostvarim želju. Nikada tolika količina osećanja nije navirala kao tada….Nisam mogla spavati do jutra …grozničavo sam otkazala sve dogovore i sve što sam činila bilo je u kao polu transu, mislima i dušom bila sam na Tari. Do večeri kada zam se popela na prvi stepenik jednog od četiri autobusa parkiranih ispred ekonomskog fakulteta. Nikoga nisam poznavala…to nije dugo trajalo, nije prošlo pedeset kilometara od Beograda već sam pričala sa saputnicima, ha sakupljala informacije od onih kojima to nije prvi put. Svi smo vidno uzbudjeni pričali i s pažnjom slušala priče, savete i upozorenja ‘’veterana’’ kojima je ovo ko zna koji put…
Doživljaj je počeo putovanjem džipovima na udaljenosti 15km od kampa. U napetom isčekivanju i neverovatnom truckanju po veoma lošem putu nekako smo stigli do odredišta. Spretno je majstor vozio kao da smo na reliju, sva sreća džip je bio pretrpan pa se nije imalo kud. Groznica je počela kada smo se oblačili u odela za splavarenje. Neću da zaboravim uzbuđenje trenutak kada je grupa krenula ka Tari. Nemo smo se pogledale i ‘’kratkim’’ pogledom osmotrili naše muške saputnike i odlučile da udjemo u čamac gde su najsnažniji momci i rasporedimo se izmedju njih ’’filovano’’; ’’DA IMA NEKO DA NAS VADI IZ HLADNE TARE’’ , ako ispadnemo iz čamca. Instikt za preživljavanje nas je opomenuo da se držimo čvrstih momaka.
Osećaj pri splavarenju je je fenomanalan...nije se moglo slikati nešto posebno a nije mi bilo do slikanja. Sva pažnja mi je bila usmerena na Taru njeno talasanje. Uživala sam. Vode je bilo hladna i već na prvom buku sve nas je okvasila. Dva pozamašna momka sa prednjeg dela čamca su ispala te smo ih ‘’vadili’’...na sledećem buku i jedna od nas poletela u vis pa buć u ledenu penušavu Taru ... Bilo je veselo dok smo “spasavali’’ ... devojci su se svi nudili za veštačko disanje masiranje srca, zagrljaj utehe , rame za uplašeno ‘’lane’’...i sve tako uz širok osmeh...
Na bukovima smo vrištale kada god nam je čamac poleteo na gore..a potom se smejali pri sretnom završetku opasnosti. Pevale svakojake pesmice dok je čamac bio relativno miran...bilo je veselo i uzbudljivo, adrealin nas je obuzimao na svakom buku...
Na pauzi smo se popeli do izvorišta i dopuštajući biserno čistoj vodi da nas sve zagrli, pili vodu sa kamena, nismo osećali neprijatnost od hladnog izvorišta. Zanos i osećaj pripadnosti majci prirodi obuzimao nas je snažno ... Kako je to bio dobar osećaj!
Kada smo se vratili sa izvorišta momci su nas zadivili svojom odvažnošću i hrabrošću, skokovima sa visoke stene u nemirnu Taru...
Bilo je opasno i rizično . Svuda uokolo su strčale stene...strepele smo dok je svako od njih kao ptica leteo ka vodi, zastajo nam je dah dok ne bi izronio, a onda aplauz olakšanje osmeh skandiranje BRAVO!!! BRAVO!!!
A oni znajući da nas opčinjavaju i zadivljuju sve smelije su izvodili akrobacije znajući da strepimo i brinemo...tiho sam se molila Gospodu dok sam posmatrala skokove, da ih pričuva , zatrpavajući strah i brigu za skakače... ...
Na mirnim delovima reke pevali smo zadirkivali muške koji su veslali, bodrili ih, pokušavali i mi da veslamo...ali bilo nam je teško..brzo smo odustajale... pa smo preuzeli deo učešća zabavljajući ih ... opet bukovi , vriska cika, čamac se u jednom trenutku izdigao taj osećaj je neopisiv. Nakon prolaska opasnosti smeh radost opet pevanje igranje . Trka između čamcima razdragano nas je dodatno aktiviralo . Na kvarnjaka se približimo pa ih sve isprskamo mladići veslima a mi kofama, zalijemo obilato, pa onda bež, oni nas jure da nam vrate...O Bože naše radosti kada im nošeni virovima uteknemo...
Panika na našem čamcu je počela kada je jedna od nas zavapila u strahu...čamac tone pun je vode. Čamac se napunio kada nas je buk bacakao , izdizao i kada smo usled težine tonuli u reku... Naš iskusni kormilar je rekao da mi devojke uzmemo kofe i izbacujemo vodu...što smo odmah poslušale brinući i u tome nas je uhvatio sledeći buk i poletesmo ka tice u nebo. Čamac se iskrivio jedna bućnu u Taru. I ja sam poletela ali srećom našla se u zagljaj momka prko puta mene ... Zbunila sam se ja zbunio se on a onda smo svi prsnuli u smeh...i posvetili se akciji: ‘’ spasi devojku iz Tare’’.
Kada se sve sredilo mene i momka od prekoputa baciše u ‘’mašinu’’....
Džaba priče, kažu namerno sam ga nameračila, a njega su dirali da je kao on snažno veslom zakočio da me nacentrira . Nema načina odbrane ...smejala sam se kao da govore o nekom drugom ...To je trajalo do logorske vatre i opšteg veselja jela piće muzika plase... ludiranja ...koje se odužilo do pola pet ujutro .
