Subota je. Opušteno idem ka pijaci na Vidikovcu......
Lagano doživljavam odlazak kao nagradu za napornu nedelju. Eto šetam, ne žurim...
Vidim nevešto napisano rasprodaja knjiga zbog selidbe i pogledam u pravcu talasaste strelice...zastajem i odlučujem kupiću nekoliko knjiga. Koliko vremena je prošlo, računam od kada knjigu nisam kupila. Kada sam zadnji put poklonila knjigu. Ovo je znak. Treba da se vratim starim navikama i uživanju, da pronađem više vremena ... i preračunavam vreme. Mnogo odlazi na rad, obaveze, i kućni poslovi imaju svoje vreme. Ko je najveći gutač slobodnog vremena?! Da, TV mesecima ne gledam...eliminisala sam ga nemilosrdno. Po kad kad samo po preporuci pogledam koju emisiju. Ha, imam divne prijatelje koji me potsete da upalim TV kada je nešto posebno. Drugi gutač je net, da internet. Toliko ima podataka, muzike, izobilje tekstova...Svoje čitanje sam svela na pred spavanje jedan sat ako nisam mnogo umorna i u busu dok idem vikendom na neko izletište...e, E , stvarno...poražavajuće.
Grupa zaljubljenika reči na papiru, zanešeno je tragala za izvorima nove spoznaje podsećanja. Navala glasnih, kupaca koji napeto istražujući da ne propuste priliku unose nemir u malu tesnu zagušljivu prodavnicu...
...Metež i turbulentne energije su me potakle na razmišljanje: Mi građani ‘’prvog’’ a u stvari zadnjeg reda, otuđeni od prirode, od zvukova ptica, šumu vetra u krošnji drveća, žuboru potoka. Poslednji put sam pre dve nedelje čula žubor, kada sam išla na planinarenje.To je bila Crne reke. Prelepo je zvučala pa sam je snimila na mobilni, prebacila na komp i povremeno slušam žubor i cvrkut slavuja...O, Bože kako je to čarobno. Sa dve kese knjiga odlučim da se vratim do kola da oslobodim ruke za voće, mladu zelen, ždrebeće viršle i mladi sir, što mi je bilo zacrtano planom, a mošta nađem i još nešto zanimljivo.
Koračamo, ulicom hiljade glasova, prelazim ulicu , oprezno, škripa kočnica, nervoznog trubljenja, psovki, izobilje besa, zabrinutih nepoverljivih faca.Netrpeljivog pogleda pri sudaranju sa pešacima u mimohodu. To sve treba preživeti. Nisam više osećala zadovoljstvo i šetnju kao nagradu...uhvatila me tegoba neka a nisam mogla da utvrdim poreklo...mislim da je od stresa kada se jedan auto jedva na dvadeset santimetara uz zabadanje kočnice zaustavio ispred grupe od petoro ljudi među kojima sam bila i ja. Jedni su se krste drugi su psovali, treći udaraju po haubi, vozač nam majku ...Gledam stotinak tezgi i nisam imala želju da prošetam i istržujem ...Hodajući sve umornija čujem iscepkane priče ’’Ja sam se udala za njeg, zato što je imao veliku bašču..’’ ...’’...ona njemu tako...e ima Boga...samo dok sazna šta sve kučka radi...’’ ‚...vežba jadno dete, svaki dan zadatke za taj prijemni, đavo da ga nosi i ko ga izmisli ali se stalno zbuni...’’ ...’’otšao je a mi smo morale busom po onoj vrućini...a onda je ladno čekao da tako usijana spremam ručak ...da mu * &%$%#%& majčinu...kreten jedan nenormalni...’’ ’’a on je nasledio bre, i sve spisko, prodo njivu i kupjio mercedes...što mene neće ta sreća majku mu ...’’ ...’’ a on zdrav samo se prevrnu i ode...nezna niko šta mu bi. Ni pio ni pušio... ode čovek ...’’
Mi građani velegrada idemo kroz gusti splet zvukova automobila, vike prolaznika, energetskom hausu...pa mi smo heroji, dok trajemo svakom treba odati priznanje.
Nije lako metež prepoznati, definisati, zadržati mir, ne doživeti stres.Sve te namere uplivisanja eskivirati , izboriti se sa njima i preživeti ...
Lagano doživljavam odlazak kao nagradu za napornu nedelju. Eto šetam, ne žurim...
Vidim nevešto napisano rasprodaja knjiga zbog selidbe i pogledam u pravcu talasaste strelice...zastajem i odlučujem kupiću nekoliko knjiga. Koliko vremena je prošlo, računam od kada knjigu nisam kupila. Kada sam zadnji put poklonila knjigu. Ovo je znak. Treba da se vratim starim navikama i uživanju, da pronađem više vremena ... i preračunavam vreme. Mnogo odlazi na rad, obaveze, i kućni poslovi imaju svoje vreme. Ko je najveći gutač slobodnog vremena?! Da, TV mesecima ne gledam...eliminisala sam ga nemilosrdno. Po kad kad samo po preporuci pogledam koju emisiju. Ha, imam divne prijatelje koji me potsete da upalim TV kada je nešto posebno. Drugi gutač je net, da internet. Toliko ima podataka, muzike, izobilje tekstova...Svoje čitanje sam svela na pred spavanje jedan sat ako nisam mnogo umorna i u busu dok idem vikendom na neko izletište...e, E , stvarno...poražavajuće.
Grupa zaljubljenika reči na papiru, zanešeno je tragala za izvorima nove spoznaje podsećanja. Navala glasnih, kupaca koji napeto istražujući da ne propuste priliku unose nemir u malu tesnu zagušljivu prodavnicu...
...Metež i turbulentne energije su me potakle na razmišljanje: Mi građani ‘’prvog’’ a u stvari zadnjeg reda, otuđeni od prirode, od zvukova ptica, šumu vetra u krošnji drveća, žuboru potoka. Poslednji put sam pre dve nedelje čula žubor, kada sam išla na planinarenje.To je bila Crne reke. Prelepo je zvučala pa sam je snimila na mobilni, prebacila na komp i povremeno slušam žubor i cvrkut slavuja...O, Bože kako je to čarobno. Sa dve kese knjiga odlučim da se vratim do kola da oslobodim ruke za voće, mladu zelen, ždrebeće viršle i mladi sir, što mi je bilo zacrtano planom, a mošta nađem i još nešto zanimljivo.
Koračamo, ulicom hiljade glasova, prelazim ulicu , oprezno, škripa kočnica, nervoznog trubljenja, psovki, izobilje besa, zabrinutih nepoverljivih faca.Netrpeljivog pogleda pri sudaranju sa pešacima u mimohodu. To sve treba preživeti. Nisam više osećala zadovoljstvo i šetnju kao nagradu...uhvatila me tegoba neka a nisam mogla da utvrdim poreklo...mislim da je od stresa kada se jedan auto jedva na dvadeset santimetara uz zabadanje kočnice zaustavio ispred grupe od petoro ljudi među kojima sam bila i ja. Jedni su se krste drugi su psovali, treći udaraju po haubi, vozač nam majku ...Gledam stotinak tezgi i nisam imala želju da prošetam i istržujem ...Hodajući sve umornija čujem iscepkane priče ’’Ja sam se udala za njeg, zato što je imao veliku bašču..’’ ...’’...ona njemu tako...e ima Boga...samo dok sazna šta sve kučka radi...’’ ‚...vežba jadno dete, svaki dan zadatke za taj prijemni, đavo da ga nosi i ko ga izmisli ali se stalno zbuni...’’ ...’’otšao je a mi smo morale busom po onoj vrućini...a onda je ladno čekao da tako usijana spremam ručak ...da mu * &%$%#%& majčinu...kreten jedan nenormalni...’’ ’’a on je nasledio bre, i sve spisko, prodo njivu i kupjio mercedes...što mene neće ta sreća majku mu ...’’ ...’’ a on zdrav samo se prevrnu i ode...nezna niko šta mu bi. Ni pio ni pušio... ode čovek ...’’
Mi građani velegrada idemo kroz gusti splet zvukova automobila, vike prolaznika, energetskom hausu...pa mi smo heroji, dok trajemo svakom treba odati priznanje.
Nije lako metež prepoznati, definisati, zadržati mir, ne doživeti stres.Sve te namere uplivisanja eskivirati , izboriti se sa njima i preživeti ...
