Ова прича из Новог завета подсетила ме на филозофско учење о квалитативној множини. Извор живе воде о коме Исус говори јесте управо то, реалност нашег духа, заправо дух сам, а познавајући филозофска учења можемо му се бар делимично приближити.
Уобичајено мишљење каже да ми из спољашњег света примамо дражи, те дражи уређујемо у опажаје и тако долазимо до неког појединачног предмета (перцепције). Међутим, ово није тачно, нису дражи или унутрашње афекције оно од чега се полази већ нешто друго.
Оно од чега се полази јесте суштина и сама основа свега, или другим речима акција, воља, трансцендентна област где је све у међусобном прожимању и нашем сазнању потпуно непојмљивом битисању. Сада се из тога некако издваја уређени свет опажаја као нешто спољашње у простору. Како се то дешава?
Перцепција је представа спољњег света.
Афекција јесу сви осећаји (бол, додир, мирис, укус, боја) .
Сви ће се сложити да је афекција везана за тело и да не може постојати изван тела, или рецимо бол је у телу, ако нема тела, нема ни боли. Међутим, за разлику од афекције, перцепција је једном заблудом проглашена за нешто ван тела и да када тела нема, перцепција остаје. То је апсурд над апсурдима кога је Берклијева корелативност субјекта и објекта довела у пуну светлост, али то није овде главна тема.
Када амеба наиђе на препреку она се згрчи, реакција следи акцији и ту нема никаквог опажања или јављања неке слике спољашњег света. Њена перцепција и афекција спојене су у једно.
Животиње и човек исто тако долазе у додир са акцијама трансцендентне воље, баш попут ове амебе, али код њега се дешава нешто другачије. Реакција не следи одмах акцији, већ долази до апсорбовања извесних специфичних акција из тог мноштва тенденција трансцендентне воље. Те апсорбоване акције, после којих не следи аутоматска реакција, јесу надражаји светлости, звука, који су као неке "претходнице" које се скупљају и прерађују у интелекту на начин формирања плана, шеме будуће акције која може деловати на тело или на коју тело може деловати.
Симболично речено, наши чулни органи су попут извиђачких беспилотних летелица. Они се пуштају у океан трансценденте воље где скупљају одсјаје светлости, или надражаје звука, мириса и које враћају у центар (мозак) где ће он од њих створити план садржан од само виртуелних, а не стварних акција. Сваки опажај тако представља план, шему могуће претње, могућег деловања на вољу која се објективише као тело.
Ако сада предмет који се виртуелно оцртавао као опажај, дође у додир са телом, баш као код оне амебе, виртуелна акција нестаје а оно што је до тада било слика спољњег света прелази у стварну акцију, која се онда обрађује као афекција звана бол.
Из свега овога можемо закључити да афекција није оно од чега се полази, већ да се она накнадно јавља, баш као и спољашњи опажајни свет. Она је нешто што заправо смета перцепцији, док суштина која је у основи свега, јесте сазнању недоступна "област" трансцендентне воље по себи.
Овим смо на неки начин додирнули вољу по себи коју бар делимично можемо наслутити ако је третирамо на начин квалитативне множине. То није перцепција (или ткз. спољни свет) није ни афекција (унутрашњи осећаји) већ нешто различито и од једног и другог. То је извор вечног живота у нама.
Квалитативна множина
http://forum.krstarica.com/blog.php?b=5997
Форум:
https://forum.krstarica.com/threads/kvalitativna-mnozina.273076/
Isus dođe u grad samarijski zvani Sihar, blizu polja koje dade Jakov Josifu, sinu svojemu.
2. A onde bejaše upravo bunar Jakovljev. I Isus, umoran od puta, sede kraj bunara. A beše oko šestoga časa.
3. I dođe jedna žena iz Samarije da zahvati vode. Reče joj Isus: "Daj mi da pijem". (Jer učenici Njegovi bejahu otišli u grad da kupe hrane).
4. Samarjanka mu pak reče: "Kako ti, koji si Judejac tražiš od mene, žene iz Samarije da piješ?" (Jer se Judejci ne druže sa Samarjanima).
Pogledajte prilog 457801
5. Isus joj odgovori: "Kad bi ti prepoznala dar Božji i ko je taj koji ti govori: 'daj mi da pijem', molila bi Boga da ti dadne živu vodu za piće".
6. Reče mu žena: "Gospodine, nemaš ni čime bi zahvatio, a bunar je dubok; odakle ti onda voda živa? Jesi li ti veći od oca našeg Jakova, koji nam dade ovaj bunar iz kojega pijaše i on i deca njegova, i kamile njegove, i volovi i ovce njegove?"
7. Odgovori joj Isus: "Ko pije od ove vode, opet će ožedneti. A koji pije od vode koju ću mu ja dati, neće više nikada ožedneti, već će voda koju ću mu ja dati izbiti u njemu kao izvor i teći u život večni." (Pogl. 23, 1-7)
Уобичајено мишљење каже да ми из спољашњег света примамо дражи, те дражи уређујемо у опажаје и тако долазимо до неког појединачног предмета (перцепције). Међутим, ово није тачно, нису дражи или унутрашње афекције оно од чега се полази већ нешто друго.
Оно од чега се полази јесте суштина и сама основа свега, или другим речима акција, воља, трансцендентна област где је све у међусобном прожимању и нашем сазнању потпуно непојмљивом битисању. Сада се из тога некако издваја уређени свет опажаја као нешто спољашње у простору. Како се то дешава?
Перцепција је представа спољњег света.
Афекција јесу сви осећаји (бол, додир, мирис, укус, боја) .
Сви ће се сложити да је афекција везана за тело и да не може постојати изван тела, или рецимо бол је у телу, ако нема тела, нема ни боли. Међутим, за разлику од афекције, перцепција је једном заблудом проглашена за нешто ван тела и да када тела нема, перцепција остаје. То је апсурд над апсурдима кога је Берклијева корелативност субјекта и објекта довела у пуну светлост, али то није овде главна тема.
Када амеба наиђе на препреку она се згрчи, реакција следи акцији и ту нема никаквог опажања или јављања неке слике спољашњег света. Њена перцепција и афекција спојене су у једно.
Животиње и човек исто тако долазе у додир са акцијама трансцендентне воље, баш попут ове амебе, али код њега се дешава нешто другачије. Реакција не следи одмах акцији, већ долази до апсорбовања извесних специфичних акција из тог мноштва тенденција трансцендентне воље. Те апсорбоване акције, после којих не следи аутоматска реакција, јесу надражаји светлости, звука, који су као неке "претходнице" које се скупљају и прерађују у интелекту на начин формирања плана, шеме будуће акције која може деловати на тело или на коју тело може деловати.
Симболично речено, наши чулни органи су попут извиђачких беспилотних летелица. Они се пуштају у океан трансценденте воље где скупљају одсјаје светлости, или надражаје звука, мириса и које враћају у центар (мозак) где ће он од њих створити план садржан од само виртуелних, а не стварних акција. Сваки опажај тако представља план, шему могуће претње, могућег деловања на вољу која се објективише као тело.
Ако сада предмет који се виртуелно оцртавао као опажај, дође у додир са телом, баш као код оне амебе, виртуелна акција нестаје а оно што је до тада било слика спољњег света прелази у стварну акцију, која се онда обрађује као афекција звана бол.
Из свега овога можемо закључити да афекција није оно од чега се полази, већ да се она накнадно јавља, баш као и спољашњи опажајни свет. Она је нешто што заправо смета перцепцији, док суштина која је у основи свега, јесте сазнању недоступна "област" трансцендентне воље по себи.
Овим смо на неки начин додирнули вољу по себи коју бар делимично можемо наслутити ако је третирамо на начин квалитативне множине. То није перцепција (или ткз. спољни свет) није ни афекција (унутрашњи осећаји) већ нешто различито и од једног и другог. То је извор вечног живота у нама.
Квалитативна множина
http://forum.krstarica.com/blog.php?b=5997
Форум:
https://forum.krstarica.com/threads/kvalitativna-mnozina.273076/
Poslednja izmena: