ЖЕЉА
Имам жељу, што је мени мила
коју живот хоће да украде
Да полетим ја без крила
и кад паднем, да остану наде.
ЗК
АКО ОДЕМ
Моје драге, миле очи моје саме
остадоше поред пута
Кад ми срце стане, наћи ћу их тада
да ми душа не залута.
ЗК
ПОРУКА
Нека стихови буду иза мене
а и ново, што ме сутра чека,
Док сећање лагано ми вене
очи да ми склопи, рука твоја мека.
ЗК
КАЖИ МИ
Кажи, где да тражим, те
паучином нити, исковане
Речи, уз које пратим те
осећајима, за њих приковане.
ЗК
ПРИНЦЕЗА
Ти си принцеза, од недирнута стакла
а ја витез у оклопу белом,
Крхкошћу својом, срце си ми такла
клечећи пред тобом и пред твојим велом.
Марамицу твоју, кришом си ми дала
са осмехом нежним, што га скрива око,
А витешко ми срце, захвалност је мала
за крила што добих, да летим ко соко.
ЗК
ДЕ...........НАВРАТИ
Де......наврати
бар мало у осаму моју
Ил наручи песму
ил отпевај своју.
А.....када већ свратиш
ти остани мало
Да угледаш небо
што је звезду звало.
И......када већ одеш
остави себе, бар у малом делу
Да кад опет дођеш
саставимо, песму целу.
ЗК
СУЗА
Нежно ми је отворила врата
са осмехом што собу прекрива
Убрзала клатно, зарђала сата
а заспала нада, постаде ми жива.
У оку је моме, суза заискрила
док мирује, никако да кане
На ивици ока, тихо је застала
чекајући осмех, из магле да плане.
И када ми осмех огрејао дан
суза је немирно, хтела да потече
У смирају своме, уснила је сан
са канућем својим, осмех ће да пече.
ЗК
МЕСЕЧЕВА МОЋ
Кад би месец, само знао
да са бакљом свога светла
Зоре ране, што је крао
све поврати, прије петла.
Кад би месец, хтео знати
лучоноша светла, таме
Па да, тихо и наврати
кад остану, очи саме.
Само облак, уме знати
да месецу, скрије лице
Тад ће око, засијати
док га иште, просимице.
Месец плану, облак оде
својим сјајем, гору кити
Да те опет, небом воде
сви одсјаји, на трен скрити.
ЗК
ГРЕШАН ЛИ САМ
Грешан јесам, и молићу
зашто тога да се стидим
Ако треба, боловат ћу
боље дане док не видим.
А кад некад будеш могла
ти наврати преко реда
Кад се буде, снага смогла
око твоје, да ме гледа.
И кад време за то дође
ти не скрећи поглед мио
Све што бива то и прође
никад нисам, што сам био.
Наду дајем једној звезди
што у оку тихо плаче
Са погледом, који језди
сумња наду ми дотаче.
ЗК
ЧЕКАЊЕ
Знаш ли ноћас, са неба се туга слива
јер погледа твога на њему не беше
Те надању моме, ноћ дарива крила
и чекања моја облаци однеше.
Са кораком тромим, уморан од наде
са петлима првим ја дочеках зору
Те ми додир руке, на челу застаде
да поздравим нову, тек рођену бору.
ЗК
ИЛИ......ИЛИ
Уснит ћу ноћас, што никада нисам
сан да ми траје до самога јутра
Да свитањем видим, исти ли сам?
или да се мењам у трајању сутра.
ЗК
БРЕЗА
Немој да плачеш, брезо уснула
искричавог лишћа са сребрних грана
Само си на трен, треном посрнула
дрхтавим сном, успаваних рана.
Не плачи брезо, избраздана вела
у наручју гора и ливада цветних
Јер гранама својим, тело си ми сплела
осмеха тужних, а додира сретних.
А ако плачеш, плакат ћемо скупа
поделити сузу на твојеме листу
И кад сунце сване, зраком да нас купа
однеће нам сузе, измаглицу чисту.
ЗК
НЕМИР ЧЕЖЊЕ
Немир чежње и чекања дуга
откуцаји сата, у хромости својој
Стварају ми немоћ, одбачених слуга
скривени у мени, у самоћи мојој.
Изникла у нади, а делим их свама
рођени у дражи мојих потонућа
Дарују ме снагом, што ми немоћ слама
тај стих пера, мојих надахнућа.
ЗК
ПРОМАШЕНЕ МЕТЕ
Убеђивах себе, хајде биће боље
веровах на трен, ал се сумња јави
Кад нестане самном, и то мало воље
све поразе моје, ко ће да поправи.
Када циљам мету, у центар се гађа
мети не дам крила, да надом полети
Промашајем сваким, бојазан се рађа
све што се промаши, може да се свети.
ЗК
ОСМЕХ НА ДЛАНУ
Сваки осмех твој, ја на длану имам
и са истим сненим, душа новом слути
А од себе сама, понекад их скривам
месечином белом, бисери расути.
Са длана осмехе, ја склонит ћу нежно
да их ставим тамо, место где им јесте
У сећању своме, што је неизбежно
да ми гости буду, у посете честе.
ЗК
САМОЋА
Кад помислиш да је неко сам
и не желиш душа да тугује
Доживет ћеш од самоће плам
уз спознају тајне, како се самује.
Самоћа је душе преља
а и круна свих надања
Остварење тајних жеља
подизање свих падања.
ЗК
ПРАВА ЖЕЉА
Што пожелиш, ти не проси
и добит ћеш, увек буде
Време уме да доноси
оно што ти, наде нуде.
Време даје испуњење
са надањем да не стрепиш
Дочекат ћеш остварење
жеље коју, право желиш.
ЗК
КОРАК СЕНКЕ
Одувек си била ту
корак сенке прикривене
Појавиш се тек у сну
да би била, покрај мене.
И сада си поред мене
у рађању песме ове
Месец молим да не вене
и ноћ зору да не зове
Ја те видом не пронађе
и то ми се никад не да
Ал се ипак срце снађе
сном уснулим да те гледа.
ЗК
ДУША
Она ти је додир дати
благост ноћи, немир дана
Са живљењем што те прати
недостижно даривана.
Осмех ока а и туга
са надањем радост већа
Од живота верна друга
са трајањем, од сна срећа.
У свему је тајно скрита
са умношћу што се ствара
Као суза тек неслита
траг оставља, кад се вара.
ЗК
НЕМА ТЕ
Тебе нема стазом старом
новом неком идеш, где ли?
Склоност твоја са немаром
дане наше, снулом дели.
Али ипак само сврати
стазом истом ти заплеши
Има ко ће дочекати
и сећањем да утеши.
ЗК
СВЕ ШТО ИМАМ
Ја од свега песме имам
са којима могу рећи......
Да даривам и да примам
боли своје, стихом их претећи.
Можда песма надом вара
можда новом нечем води
Може бити и превара
ил се све, на исто своди.
ЗК
ЗАПЕВАЈ
Ако осмех сакрит не да
бол тренутни кад надвлада
Ти запевај ради реда
болу не дај да завлада.
Можда ће ти први гласи
стегнут грло чудном бојом
Бол немирни, тад се скраси
кад запеваш душом својом.
Па и ако бол потраје
песме певај и не брини
Јер у теби тад опстаје
нада која чуда чини.
ЗК
МУДРОСТ
Кад нам душа, душом дише
тад се прашта све од реда
Јер праштање мржњу брише
док се добро, добру преда.
Младост носи, немир ока
смирај ствара ноћ пред зору
А зрелост је мирна тока
док се ближи свом увору.
ЗК
ПУТА ДА СЕ СЕТИМ
Ако ме случајно, познат мени неко
чека са даљином, временом однетим
Можда ипак дођем, нечујно и меко
под условом једним, пута да се сетим.
ЗК
РЕЧ РЕЧИ
И да хоћу увек не знам
да речима све саставим
Јер кад лошу ја препознам
на перо је и не ставим.
Реч заболи, ал због чега
зло реченог у њој вреба?
Па због себе и рад свега
прећутати некад треба.
Поглед зна да каже више
од додира и од гласа
Песму срца око пише
са тишином да надгласа.
ЗК
КАДА СМО КИСЛИ
Увек кад су кише, на умору лета
падале капима, у хладноћи мисли
Сећање се врати и роди се сета
на тренутке оне, кад смо скупа кисли.
Припијени мокри, уплетене косе
са топлином тела, спојени у једно
Купале нас сузе, те небеске росе
покиснути тада и било је вредно.
ЗК
РАСКРШЋЕ
На раскршћу свога пута
кад се сваки чини правим
Душа стрепи да залута
ако крене са варавим.
Па у трену све милије
крене тихо оним првим
Док у себи сумњу крије
дал је требо оним другим.
Одустане, па се врати
крене другим, мисли туку
Док одлуку своју прати
она два га, назад вуку.
ЗК
СЛАВУЈ
Из луга је зору рану
славуј песмом пробудио
Јутро сунцем тихо плану
те ме даном понудио
Застао сам, цвркут дира
хоризонтом сунце пева
Снагом срца од немира
и поздрава славујева.
ЗК
ЊЕНЕ ОЧИ
Њене очи небо плаве
небесима што ме воде
Како да се забораве
кад и даље ме заводе.
Моје око сад призива
да га плаво чешће виђа
Чујем песму одазива
или ми се то привиђа.
ЗК
АКО СРЕТНЕМ ЈА ЧОВЕКА
Са надањем у грудима
и кораком што ме чека
Запеват ћу међ људима
можда сретнем, бар човека.
И ако ме нису звали
могу доћи путем, реком
Јавит ће се човек мали
што се крије, бар у неком.
ЗК
СЈАЈ У ОКУ
Вратиће се сјај у оку, ко што суза губи трага
кад изнедри нада веру, сред кајања и немира
Заблистаће небо сјајем, као реч на срцу драга
када живот тихо крене, по сећању да пребира.
ЗК
НАСЛЕЂЕ
Не дирајте оно моје, што ми оци оставише
у ничије ја не дирам, ал наслеђе своје не дам
Кад се гује из недара, својим телом саставише
па ми траже сузу рода, са осмехом да им предам.
Заборавља тамо неко
шта ме чини душом простом
Од предака да сам стеко
љубав, пркос са добротом.
ЗК
БЕЛЕ ЗОРЕ
Све у свему није лоше, може боље али нека
ја полазим кад угледам, то рађање беле зоре
Биће мило да ме види, оној што ме несном чека
да препозна ми кораке, пред вратима кад се створе.
Ал једном ћу тихо доћи
да ми драга санком снује
Знам ја добро, усред ноћи
и бешумног да ме чује.
ЗК
ПАХУЉИЦА
Лепршава разиграна, са сестрама снежног јата
падала је тихим летом, у предвече зимског дана
Са кристалом изаткана, пахуљица ноћног сата
задржа се и нестаде, од топлине мога длана.
И док снежи и док пада, постојањем свог трајања
пахуљица снежних нити, за још једним летом вапи
А на длану траг од воде и хладноће нeстајања
ти бисери ледног сјаја, ко расутих суза капи.
ЗК
И НА КРАЈУ
Нека ти ноћ дарива снове
уснулој тихој прекрије ти лице
Нека ти жеље остварењем слове
а сан да скрије лице варалице.
Мени дан у немиру своме
да донесе путе и путељке нове
Нека ме сумње никад не саломе
ни кад ме нешто непознатом зове.
Све што спаја невидљивом нити
дан пропусти ал остваре ноћи
Роса ће се моја у оку сакрити
са часом оним кад се мора поћи.
ЗК
ПА КАД ОВО СВЕ ПРОЧИТАШ
А У ТЕБИ МИСAО НИЧЕ
СИГУРНО СЕ ТИ УПИТАШ
«ИЗ КОЈЕ САМ ЈА ТО ПРИЧЕ»?
ПС
Ово је само део ...........Ићи ћемо редом ...
Имам жељу, што је мени мила
коју живот хоће да украде
Да полетим ја без крила
и кад паднем, да остану наде.
ЗК
АКО ОДЕМ
Моје драге, миле очи моје саме
остадоше поред пута
Кад ми срце стане, наћи ћу их тада
да ми душа не залута.
ЗК
ПОРУКА
Нека стихови буду иза мене
а и ново, што ме сутра чека,
Док сећање лагано ми вене
очи да ми склопи, рука твоја мека.
ЗК
КАЖИ МИ
Кажи, где да тражим, те
паучином нити, исковане
Речи, уз које пратим те
осећајима, за њих приковане.
ЗК
ПРИНЦЕЗА
Ти си принцеза, од недирнута стакла
а ја витез у оклопу белом,
Крхкошћу својом, срце си ми такла
клечећи пред тобом и пред твојим велом.
Марамицу твоју, кришом си ми дала
са осмехом нежним, што га скрива око,
А витешко ми срце, захвалност је мала
за крила што добих, да летим ко соко.
ЗК
ДЕ...........НАВРАТИ
Де......наврати
бар мало у осаму моју
Ил наручи песму
ил отпевај своју.
А.....када већ свратиш
ти остани мало
Да угледаш небо
што је звезду звало.
И......када већ одеш
остави себе, бар у малом делу
Да кад опет дођеш
саставимо, песму целу.
ЗК
СУЗА
Нежно ми је отворила врата
са осмехом што собу прекрива
Убрзала клатно, зарђала сата
а заспала нада, постаде ми жива.
У оку је моме, суза заискрила
док мирује, никако да кане
На ивици ока, тихо је застала
чекајући осмех, из магле да плане.
И када ми осмех огрејао дан
суза је немирно, хтела да потече
У смирају своме, уснила је сан
са канућем својим, осмех ће да пече.
ЗК
МЕСЕЧЕВА МОЋ
Кад би месец, само знао
да са бакљом свога светла
Зоре ране, што је крао
све поврати, прије петла.
Кад би месец, хтео знати
лучоноша светла, таме
Па да, тихо и наврати
кад остану, очи саме.
Само облак, уме знати
да месецу, скрије лице
Тад ће око, засијати
док га иште, просимице.
Месец плану, облак оде
својим сјајем, гору кити
Да те опет, небом воде
сви одсјаји, на трен скрити.
ЗК
ГРЕШАН ЛИ САМ
Грешан јесам, и молићу
зашто тога да се стидим
Ако треба, боловат ћу
боље дане док не видим.
А кад некад будеш могла
ти наврати преко реда
Кад се буде, снага смогла
око твоје, да ме гледа.
И кад време за то дође
ти не скрећи поглед мио
Све што бива то и прође
никад нисам, што сам био.
Наду дајем једној звезди
што у оку тихо плаче
Са погледом, који језди
сумња наду ми дотаче.
ЗК
ЧЕКАЊЕ
Знаш ли ноћас, са неба се туга слива
јер погледа твога на њему не беше
Те надању моме, ноћ дарива крила
и чекања моја облаци однеше.
Са кораком тромим, уморан од наде
са петлима првим ја дочеках зору
Те ми додир руке, на челу застаде
да поздравим нову, тек рођену бору.
ЗК
ИЛИ......ИЛИ
Уснит ћу ноћас, што никада нисам
сан да ми траје до самога јутра
Да свитањем видим, исти ли сам?
или да се мењам у трајању сутра.
ЗК
БРЕЗА
Немој да плачеш, брезо уснула
искричавог лишћа са сребрних грана
Само си на трен, треном посрнула
дрхтавим сном, успаваних рана.
Не плачи брезо, избраздана вела
у наручју гора и ливада цветних
Јер гранама својим, тело си ми сплела
осмеха тужних, а додира сретних.
А ако плачеш, плакат ћемо скупа
поделити сузу на твојеме листу
И кад сунце сване, зраком да нас купа
однеће нам сузе, измаглицу чисту.
ЗК
НЕМИР ЧЕЖЊЕ
Немир чежње и чекања дуга
откуцаји сата, у хромости својој
Стварају ми немоћ, одбачених слуга
скривени у мени, у самоћи мојој.
Изникла у нади, а делим их свама
рођени у дражи мојих потонућа
Дарују ме снагом, што ми немоћ слама
тај стих пера, мојих надахнућа.
ЗК
ПРОМАШЕНЕ МЕТЕ
Убеђивах себе, хајде биће боље
веровах на трен, ал се сумња јави
Кад нестане самном, и то мало воље
све поразе моје, ко ће да поправи.
Када циљам мету, у центар се гађа
мети не дам крила, да надом полети
Промашајем сваким, бојазан се рађа
све што се промаши, може да се свети.
ЗК
ОСМЕХ НА ДЛАНУ
Сваки осмех твој, ја на длану имам
и са истим сненим, душа новом слути
А од себе сама, понекад их скривам
месечином белом, бисери расути.
Са длана осмехе, ја склонит ћу нежно
да их ставим тамо, место где им јесте
У сећању своме, што је неизбежно
да ми гости буду, у посете честе.
ЗК
САМОЋА
Кад помислиш да је неко сам
и не желиш душа да тугује
Доживет ћеш од самоће плам
уз спознају тајне, како се самује.
Самоћа је душе преља
а и круна свих надања
Остварење тајних жеља
подизање свих падања.
ЗК
ПРАВА ЖЕЉА
Што пожелиш, ти не проси
и добит ћеш, увек буде
Време уме да доноси
оно што ти, наде нуде.
Време даје испуњење
са надањем да не стрепиш
Дочекат ћеш остварење
жеље коју, право желиш.
ЗК
КОРАК СЕНКЕ
Одувек си била ту
корак сенке прикривене
Појавиш се тек у сну
да би била, покрај мене.
И сада си поред мене
у рађању песме ове
Месец молим да не вене
и ноћ зору да не зове
Ја те видом не пронађе
и то ми се никад не да
Ал се ипак срце снађе
сном уснулим да те гледа.
ЗК
ДУША
Она ти је додир дати
благост ноћи, немир дана
Са живљењем што те прати
недостижно даривана.
Осмех ока а и туга
са надањем радост већа
Од живота верна друга
са трајањем, од сна срећа.
У свему је тајно скрита
са умношћу што се ствара
Као суза тек неслита
траг оставља, кад се вара.
ЗК
НЕМА ТЕ
Тебе нема стазом старом
новом неком идеш, где ли?
Склоност твоја са немаром
дане наше, снулом дели.
Али ипак само сврати
стазом истом ти заплеши
Има ко ће дочекати
и сећањем да утеши.
ЗК
СВЕ ШТО ИМАМ
Ја од свега песме имам
са којима могу рећи......
Да даривам и да примам
боли своје, стихом их претећи.
Можда песма надом вара
можда новом нечем води
Може бити и превара
ил се све, на исто своди.
ЗК
ЗАПЕВАЈ
Ако осмех сакрит не да
бол тренутни кад надвлада
Ти запевај ради реда
болу не дај да завлада.
Можда ће ти први гласи
стегнут грло чудном бојом
Бол немирни, тад се скраси
кад запеваш душом својом.
Па и ако бол потраје
песме певај и не брини
Јер у теби тад опстаје
нада која чуда чини.
ЗК
МУДРОСТ
Кад нам душа, душом дише
тад се прашта све од реда
Јер праштање мржњу брише
док се добро, добру преда.
Младост носи, немир ока
смирај ствара ноћ пред зору
А зрелост је мирна тока
док се ближи свом увору.
ЗК
ПУТА ДА СЕ СЕТИМ
Ако ме случајно, познат мени неко
чека са даљином, временом однетим
Можда ипак дођем, нечујно и меко
под условом једним, пута да се сетим.
ЗК
РЕЧ РЕЧИ
И да хоћу увек не знам
да речима све саставим
Јер кад лошу ја препознам
на перо је и не ставим.
Реч заболи, ал због чега
зло реченог у њој вреба?
Па због себе и рад свега
прећутати некад треба.
Поглед зна да каже више
од додира и од гласа
Песму срца око пише
са тишином да надгласа.
ЗК
КАДА СМО КИСЛИ
Увек кад су кише, на умору лета
падале капима, у хладноћи мисли
Сећање се врати и роди се сета
на тренутке оне, кад смо скупа кисли.
Припијени мокри, уплетене косе
са топлином тела, спојени у једно
Купале нас сузе, те небеске росе
покиснути тада и било је вредно.
ЗК
РАСКРШЋЕ
На раскршћу свога пута
кад се сваки чини правим
Душа стрепи да залута
ако крене са варавим.
Па у трену све милије
крене тихо оним првим
Док у себи сумњу крије
дал је требо оним другим.
Одустане, па се врати
крене другим, мисли туку
Док одлуку своју прати
она два га, назад вуку.
ЗК
СЛАВУЈ
Из луга је зору рану
славуј песмом пробудио
Јутро сунцем тихо плану
те ме даном понудио
Застао сам, цвркут дира
хоризонтом сунце пева
Снагом срца од немира
и поздрава славујева.
ЗК
ЊЕНЕ ОЧИ
Њене очи небо плаве
небесима што ме воде
Како да се забораве
кад и даље ме заводе.
Моје око сад призива
да га плаво чешће виђа
Чујем песму одазива
или ми се то привиђа.
ЗК
АКО СРЕТНЕМ ЈА ЧОВЕКА
Са надањем у грудима
и кораком што ме чека
Запеват ћу међ људима
можда сретнем, бар човека.
И ако ме нису звали
могу доћи путем, реком
Јавит ће се човек мали
што се крије, бар у неком.
ЗК
СЈАЈ У ОКУ
Вратиће се сјај у оку, ко што суза губи трага
кад изнедри нада веру, сред кајања и немира
Заблистаће небо сјајем, као реч на срцу драга
када живот тихо крене, по сећању да пребира.
ЗК
НАСЛЕЂЕ
Не дирајте оно моје, што ми оци оставише
у ничије ја не дирам, ал наслеђе своје не дам
Кад се гује из недара, својим телом саставише
па ми траже сузу рода, са осмехом да им предам.
Заборавља тамо неко
шта ме чини душом простом
Од предака да сам стеко
љубав, пркос са добротом.
ЗК
БЕЛЕ ЗОРЕ
Све у свему није лоше, може боље али нека
ја полазим кад угледам, то рађање беле зоре
Биће мило да ме види, оној што ме несном чека
да препозна ми кораке, пред вратима кад се створе.
Ал једном ћу тихо доћи
да ми драга санком снује
Знам ја добро, усред ноћи
и бешумног да ме чује.
ЗК
ПАХУЉИЦА
Лепршава разиграна, са сестрама снежног јата
падала је тихим летом, у предвече зимског дана
Са кристалом изаткана, пахуљица ноћног сата
задржа се и нестаде, од топлине мога длана.
И док снежи и док пада, постојањем свог трајања
пахуљица снежних нити, за још једним летом вапи
А на длану траг од воде и хладноће нeстајања
ти бисери ледног сјаја, ко расутих суза капи.
ЗК
И НА КРАЈУ
Нека ти ноћ дарива снове
уснулој тихој прекрије ти лице
Нека ти жеље остварењем слове
а сан да скрије лице варалице.
Мени дан у немиру своме
да донесе путе и путељке нове
Нека ме сумње никад не саломе
ни кад ме нешто непознатом зове.
Све што спаја невидљивом нити
дан пропусти ал остваре ноћи
Роса ће се моја у оку сакрити
са часом оним кад се мора поћи.
ЗК
ПА КАД ОВО СВЕ ПРОЧИТАШ
А У ТЕБИ МИСAО НИЧЕ
СИГУРНО СЕ ТИ УПИТАШ
«ИЗ КОЈЕ САМ ЈА ТО ПРИЧЕ»?
ПС
Ово је само део ...........Ићи ћемо редом ...
