Базирано на мом синоћњем сну.
Има неколико месеци како сам купио то имање у Источкој Англији.
Можете ме звати скоројевић. Ја сам нови богаташ, стицајем околности, познавањем рупа у закону и великом петљом, успео сам за релативно кратко време да стекнем иметак накоме би ми сви перови и лордови могли позавидети.
Али, као богаташу, фалило ми је имање које иде уз сав тај новац, неки посед земље који бих могао назвати својим и где бих позивао на вечерње забаве локално племство, да би им трљао у нос своје богатство и уједно се убацио у круг више класе.
Тако сам купио ово имање.
Било ј еприлично јефтино. заправо забадаве. Старији господин, пер или барон, не сећам се, а видео сам га свега једанпут и то у полазу у великој кући на имању, када сам по пети пут аразгледао и нећкао се да купим.
Имао је преко 50 година, још увек виталан, али прерано оседео. Пошао је тим холом, поред мене, само ме овлаш поздравивши, и чиними се ни не подигавши главу.
Тада, барем ми ниј ебило јасно зашто продаје тако јефтино.
Кућа је била практично дворац, један од оних подигнутих после бурних историјских догађаја и по сто пута рестаурисана од утврђења за војне сврхе до ренесансног замка и сада- мешавине модернизма и барока.
Купио сам имање јер ми је све било ту: велик акућа коју сам већ намерио преуредити да буде опремљена најмодернијим покућством и апаратима, предивна земља Источне Англије, са пер брежуљака и бистрих поточића и један пар, боље рећи воћњак одмах иза куће.
Први ми је привукао пажњу. Јабуке као да су биле посађене у парку а не у воћњаку. Иако су математички биле размакнуте једна од друге, већ, подоста високе крушње правиле су лукове високо изнад моје главе, лукове какве виђате само у катедралама, готово математички прецизне, савршене геометрије.
Трава у воћњаку/парку била је савршено подшишана. Чини се као да су је слуге и баштовани маказама свако јутро подшишивали.
Кажу како је стари господин, како називају претходног власника, био подоста у кревету и није више излазио у двоиште, камо ли у врт,како су они називали овај воћњак.
Служавка је била доста тајанствена и очигледно није желела да открива превише, а подоста је знала.
Све ми је објашњавала и потанко говорила о кући, поседу, ко је први сазидао утврђење, ко је избио прозоре и од њега направио дворац, ко је од познатих био гост н аимању, (Краља Џорџа-незнам-ни-ја-којег помињала је стопута.
Све сем оног врта. Готово ни речи. На моје као, ненамерно помињање врта, само бибацила поглед коз гигантски прозор кухиње који је баш гледао на врт- и тихо уздахнула, променивши тему.
Nastavak:
http://saletovepesme.wordpress.com/2007/09/04/Врт/
Има неколико месеци како сам купио то имање у Источкој Англији.
Можете ме звати скоројевић. Ја сам нови богаташ, стицајем околности, познавањем рупа у закону и великом петљом, успео сам за релативно кратко време да стекнем иметак накоме би ми сви перови и лордови могли позавидети.
Али, као богаташу, фалило ми је имање које иде уз сав тај новац, неки посед земље који бих могао назвати својим и где бих позивао на вечерње забаве локално племство, да би им трљао у нос своје богатство и уједно се убацио у круг више класе.
Тако сам купио ово имање.
Било ј еприлично јефтино. заправо забадаве. Старији господин, пер или барон, не сећам се, а видео сам га свега једанпут и то у полазу у великој кући на имању, када сам по пети пут аразгледао и нећкао се да купим.
Имао је преко 50 година, још увек виталан, али прерано оседео. Пошао је тим холом, поред мене, само ме овлаш поздравивши, и чиними се ни не подигавши главу.
Тада, барем ми ниј ебило јасно зашто продаје тако јефтино.
Кућа је била практично дворац, један од оних подигнутих после бурних историјских догађаја и по сто пута рестаурисана од утврђења за војне сврхе до ренесансног замка и сада- мешавине модернизма и барока.
Купио сам имање јер ми је све било ту: велик акућа коју сам већ намерио преуредити да буде опремљена најмодернијим покућством и апаратима, предивна земља Источне Англије, са пер брежуљака и бистрих поточића и један пар, боље рећи воћњак одмах иза куће.
Први ми је привукао пажњу. Јабуке као да су биле посађене у парку а не у воћњаку. Иако су математички биле размакнуте једна од друге, већ, подоста високе крушње правиле су лукове високо изнад моје главе, лукове какве виђате само у катедралама, готово математички прецизне, савршене геометрије.
Трава у воћњаку/парку била је савршено подшишана. Чини се као да су је слуге и баштовани маказама свако јутро подшишивали.
Кажу како је стари господин, како називају претходног власника, био подоста у кревету и није више излазио у двоиште, камо ли у врт,како су они називали овај воћњак.
Служавка је била доста тајанствена и очигледно није желела да открива превише, а подоста је знала.
Све ми је објашњавала и потанко говорила о кући, поседу, ко је први сазидао утврђење, ко је избио прозоре и од њега направио дворац, ко је од познатих био гост н аимању, (Краља Џорџа-незнам-ни-ја-којег помињала је стопута.
Све сем оног врта. Готово ни речи. На моје као, ненамерно помињање врта, само бибацила поглед коз гигантски прозор кухиње који је баш гледао на врт- и тихо уздахнула, променивши тему.
Nastavak:
http://saletovepesme.wordpress.com/2007/09/04/Врт/