HAOS

POVRATAK U HAOS
Nazad ka prvobitnom haosu, u prvobitni haos! Subjektivno razvijajmo proces ulaska u prvobitnu pometnju, u praiskonski vrtlog sveta. Neka u nama narasta zanos prema kosmičkom kovitlacu, pre pojave oblika, pre individuacije. Neka u nama bukne osećanje napora i ludila, plamenova i ponora. Neka nestanu zakoni sveta u dubini naših bića sa svim posledicama, sa kristalizacijama i strukturama, da bi u tom potopu i neravnoteži pristup apsolutnom vrtlogu bio potpun. Ako više nema zakona i individualnih bića, obnovićemo po svojoj volji proces od kosmosa ka haosu, od prirode ka prvobitnoj nedeljivosti, od oblika ka vrtlogu.

Emil Sioran iz dela "Na vrhnuncu beznadja"

Ове речи Емила Сиорана једноставно вапе за нечим. Али за чиме он то жуди, и шта уопште мислимо када чујемо реч "хаос"?

Све што сазнајемо мора, ако је сазнато, имати свој ред. Оно је морало ући у форме опажања разума, у простор, самим тим се подвргнути законима геометрије који су као такви аподиктични.
Рецимо, ако уђем у собу и кажем да је она у нереду, на шта мислим при томе? Сваки предмет у тој соби уређен је по свим правилима акције и реакције, узрока и последице, сваки предмет је у односу на друге опет уређен по правилима геометрије, ред у тој соби је савршен. Међутим, ја очито нисам мислио на тај ред, већ на нешто друго, а то друго је "ред хтења". Ја сам хтео да соба буде другачија или да буде у складу са мојом вољом, а оно што затичем није сагласно са мојим хтењем, тако да кажем да је соба у хаосу и нереду, иако је она у геометријском и сваком другом смислу савршено уређена.
Ове две врсте реда скоро да се не примећују, нити разликују.

Имамо дакле ред хтења и геометријски ред нужности. Увек ћемо нередом звати ситуацију у којој имамо посла са једним од та два реда, а који очекујемо да сретнемо, док се заправо сусрећемо са другим редом који нисмо очекивали, при чему је затечена несагласност очекиваног са констатованим названа "неред".

Као што видимо оно што се уобичајено подразумева под речју "неред" није оно о чему Емил Сиоран и многи други филозофи говоре. Па шта је заправо онда прави хаос Које је право значење те речи?

Хаос значи оно што још није ушло у принципиум индивидуатонис или у форме опажања разума. Као такво, оно је изван сваког реда. У њему царује мноштво хтења и из њега се издвајају тенденције воље које ћемо звати "идеје" али све је то, тиме што смо га спознали, већ ушло у форме опажања разума, ушло је у ред, док је пре тога било независно од било каквог уређења, или мноштва.

Хаос можемо поистоветити са трансцендентним и рећи да у суштини свега, у трансцендентној вољи по себи, нема никаквог реда, никаквог узрока ни последице, никаквог смисла. Ма шта то било, то је толико различито од свега што познајемо да му једноставно не можемо доделити било какав атрибут. Било ред, било неред па чак ни постојање, или непостојање.
Оваквим размишљањем сусрећемо се са "зидом" где мишљење стаје, али где се опет јавља макар "магловита реса" која нам омогућује да наслутимо то "нешто", нашу праву природу, наш дом.

Повратак у ХАОС! Позив Емила Сиорана не звучи баш привлачно, напротив. Звучи прилично застрашујуће. Јер наша интелигенција тражи ред, и све што не може уклопити у своје форме и учинити познатим, јавља се као страх од непознатог.
Али филозофија је метод којим можемо окренути главу од сенки на зиду пећине и ма како било ужасавајуће, погледати у сунце иза наших леђа.
Да ли је тај пут према нашој унутрашњој суштини ако се деси прерано, пут који води у лудило. Јер ако "премостимо" разум и сусретнемо се са трансцендентним и његовим пароксизмом бола и радости који је више и од једног и другог, можда се никада не можемо вратити разуму?
Можда ће сусрет са оним што је Достојевски описао, на све нас деловати толико магично да ћемо разум одбацити као стару крпу.
Можда се не требамо много радовати просветљењу пре него што за то дође време, или пре него што пристанемо у луку ка којој пловимо.

Сиоран узвикује!
Сви за мном! Повратак у ХАОС!

Да ли се плашите или радујете сусрету са непознатим, са нашом унутрашњом суштином изван појаве?

Форум:
https://forum.krstarica.com/threads/haos.290746/

 

[REVELIN]

Da li je taj put prema nasoj unutrasnjoj sustini ako se desi prerano, put koji vodi u ludilo. Jer ako "premostimo" razum i susretnemo se sa transcendentnim i njegovim paroksizmom bola i radosti koji je vise i od jednog i drugog, mozda se nikada ne mozemo vratiti razumu ?

.....nikako pre nego pristanemo u luku ka kojoj plovimo.....
da sam te zamolila da napises ista slicno,ne bi pogodio i temu i trenutak ,kao ovim blogom
.....ostajem pri svemu dosad izrecenom o blogu...da se ne ponavljam

 

[lanavi]

Kako prizvati red htenja u geometrijskom delu nuznosti naseg uma?
Mislim...izbace se viskovi, napravi generalno ciscenje, opaja prasina i paucina ali mnogo toga osta u domenu zelje?!

 

[oziman]

Revelin

da sam te zamolila da napises ista slicno,ne bi pogodio i temu i trenutak ,kao ovim blogom

Sasvim moguce da je ta koincidencija sihronisticko desavanje. Ja sam odavno primetio da kada razmisljam o nekom filozofskom problemu cesto se desava kao da se cela stavarnost uredi na taj nacin, da do resenja dodjem. To je ta povezanost svega koju je primetio Sopenhauer a koju je preuzeo od njega Jung i stvorio svoj "sinhronicitet".
U svakom slucaju hvala na pohvalama mom blogu.

Lanavi

Kako prizvati red htenja u geometrijskom delu nuznosti naseg uma?
Mislim...izbace se viskovi, napravi generalno ciscenje, opaja prasina i paucina ali mnogo toga osta u domenu zelje?!

Nazalost nikako. Ono sto je uslo u forme opazanja razuma , u prostor, kao i u kauzalitet, potpuno je podvrgnuto nuznosti, ili geometriskom redu, i sve sto mozemo jeste da taj red opet "uredimo" u skladu sa nasom voljom, pri cemu cemo tu organizaciju nazvati "red htenja", medjutim potpuna tkz, "inteligibilna" sloboda je nedostupna nama kao individuama. Dok smo individue , dok saznajemo, ne mozemo je doseci a kada do nje dosegnemo, vise nismo individue vec nesto drugo - transcendentno.

 

[guest 135511]

ne bih ni u ludilu.. ok, u ludilu verovatno

zar praiskonski haos nije slepa metafizicka volja koja je sama od sebe pobegla u oblik, formu i razum, zar ovaj svet nije spas od ludila slepog stvaralackog libida, iz koga se mora roditi smisao upravo kroz proces individuacije
zar prvobitni haos nije prima materia,sirovi psihicki materijal iz koga mora nastati zlato, kao sto nice kaze u zaratustri: “one must have chaos if one is to give birth to a dancing star”

primordijalni haos i izvanvremenska lepota koja se naslucuje kad razum popusti leze na dijametralno suprotnim stranama izmedju kojih se proteze zivot
ako Воg spava, moramo ga drzati budnim:

''If my father the God should die, a God child should arise from my maternal heart”

Kako master Ekhart kaze:
dusa je stvorena da bi se u njoj rodio Вog, a onda ona u bogu

sve sto zelim reci, prelepo je sumirano u ovom odlomku Jungove Crvene knjige:

“The primordial creator of the world, the blind creative libido, becomes transformed in man through individuation & out of this process, which is like pregnancy, arises a divine child, a reborn God, no more (longer) dispersed into the millions of creatures, but being one & this individual, and at the same time all individuals, the same in you as in me” (354, n. 123).