Поседовање ума и способност мишљења представља велику предност човекову у односу на сва друга жива бића. То највеће достигнуће интелигибилне слободе трансцендентне воље, а које зовемо УМ, код човека је, међутим, изложено једној невероватној бесмислици и глупости која се услед своје опште раширености и не примећује.
Човек дакле размишља. Међутим, ако мало изближе погледамо у чему се састоји размишљање већине људи, видећемо да је главни садржај њихових мисли, не питања суштине света и живота, не питања у којима је предмет човек сам, његова непосредна свест, већ је главни садржај оних који уопште размишљају питање које гласи "Шта други људи мисле о мени". Ово је опште раширена манија, баласт који је заузео место у човековом уму и који црпи његов мир и енергију. Ако исто питање сада изближе погледамо објективно видећемо сав његов апсурд. А као и у свему осталом, апсурдност нечега може постати јасна ако је уздигнемо до екстрема, а за то нема бољег примера од овог кога је изнео Шопенхауер:
Погледајмо ову ситуацију.
Неко ко напушта овај свет, ко се суочава са смрћу и са свим оним непознатим што она доноси и која је у односу на његов живот нешто као вечност у односу на трен. Тај човек једино што мисли јесте какав ће утисак оставити у главама сакупљених беспосличара???!!!
Када се овако изнесе екстрем он постаје јасан и можемо то применити на сопствени живот и схватити да је једини начин да се ослободимо те глупости јасна свест о истој и њено објективно и разумно сагледавање, а на тај начин можемо закључити следеће:
1) Већина мишљења која царују у главама људи обично бива савршено лажна, изопачена, погрешна и апсурдна, и стога сама по себи не заслужују никакву пажњу.
2) Мишљење других, у већини ствари и случајева, може да има веома мали реалан утицај на нас.
3) Мишљење оног ко о нама мисли углавном постаје веома непријатно, тако да би се скоро свако смртно увредио када би чуо шта се о њему говори и у каквом тону.
4) Чак и сама част има за нас само посредан, а не непосредан значај.
Верујем да је већина вас који ово читају заробљена том манијом и оптерећена тим непотребним јармом у који је упрегнут наш дух. Добра ствар је што се такве глупости можемо ослободити. Потребно је мало вежбе, тачно, али довољно је препознати мисао која је дошла из те области сујете а која по правилу гласи "Шта ли ће други мислити о мени", и да се та мисао као апсурд одбаци.
А као помоћ томе може послужити ова слика Хијеронимуса Боша.
Христос овде представља нашу непосредну свест. Ова лица су изрази "мишљења" других људи. Као што Исус презире ове фаце тако и ми морамо презрети мишљења других о нама.
Ником се не тиче шта неко мисли о њему у својој тупој глави. Непосредност има предност а о туђем мишљењу требамо водити рачуна само у оној мери у којем оно може утицати на наше непосредно биће, све остало је смешно.
Форум:
https://forum.krstarica.com/threads/o-zivotnoj-mudrosti-sujeta.290186/
Човек дакле размишља. Међутим, ако мало изближе погледамо у чему се састоји размишљање већине људи, видећемо да је главни садржај њихових мисли, не питања суштине света и живота, не питања у којима је предмет човек сам, његова непосредна свест, већ је главни садржај оних који уопште размишљају питање које гласи "Шта други људи мисле о мени". Ово је опште раширена манија, баласт који је заузео место у човековом уму и који црпи његов мир и енергију. Ако исто питање сада изближе погледамо објективно видећемо сав његов апсурд. А као и у свему осталом, апсурдност нечега може постати јасна ако је уздигнемо до екстрема, а за то нема бољег примера од овог кога је изнео Шопенхауер:
Sledeće mesto, pozajmljeno iz Tajmsa od 31. marta 1846, iz podrobnog izveštaja o upravo izvršenom pogubljenju Tomasa Viksa, pomoćnika koji je iz osvete ubio svog majstora: »Na dan koji je određen za pogubljenje, rano ujutro, k njemu je došao poštovani zatvorski sveštenik. Samo Viks, mada se ponašao mirno, nije obraćao pažnju na njegove prekore: naprotiv, jedino što mu je na srcu ležalo bilo je to da mu uspe da pokaže što veću hrabrost pred svedocima svog sramnog kraja. — A to mu je upravo uspelo. U dvorištu, preko kojeg je morao da prođe prema vešalima postavljenim uz sam zatvor, on je rekao: »Pa dobro, kako reče doktor Dod, uskoro ću saznati veliku tajnu!« Mada vezanih ruku, on se bez i najmanje strane pomoći uspeo lestvicama do gubilišta; stojeći na njemu, poklonio se desno i levo publici, dobivši pri tome odgovor i nagradu gromoglasnim uzvikom odobravanja sakupljene gomile, itd"
Ovo je izvanredan egzemplar častoljublja: čovek, imajući pred sobom smrt u njenom najužasnijem vidu, pored večnosti koja se otvara za njom, nema nikakvu drugu brigu osim o utisku koji treba da načini na sakupljenu gomilu besposličara, i o mišljenju koje će ostaviti o sebi u njihovim glavama!
Šopenhauer Parerga i paralipomena 1
Погледајмо ову ситуацију.
Неко ко напушта овај свет, ко се суочава са смрћу и са свим оним непознатим што она доноси и која је у односу на његов живот нешто као вечност у односу на трен. Тај човек једино што мисли јесте какав ће утисак оставити у главама сакупљених беспосличара???!!!
Када се овако изнесе екстрем он постаје јасан и можемо то применити на сопствени живот и схватити да је једини начин да се ослободимо те глупости јасна свест о истој и њено објективно и разумно сагледавање, а на тај начин можемо закључити следеће:
1) Већина мишљења која царују у главама људи обично бива савршено лажна, изопачена, погрешна и апсурдна, и стога сама по себи не заслужују никакву пажњу.
2) Мишљење других, у већини ствари и случајева, може да има веома мали реалан утицај на нас.
3) Мишљење оног ко о нама мисли углавном постаје веома непријатно, тако да би се скоро свако смртно увредио када би чуо шта се о њему говори и у каквом тону.
4) Чак и сама част има за нас само посредан, а не непосредан значај.
Верујем да је већина вас који ово читају заробљена том манијом и оптерећена тим непотребним јармом у који је упрегнут наш дух. Добра ствар је што се такве глупости можемо ослободити. Потребно је мало вежбе, тачно, али довољно је препознати мисао која је дошла из те области сујете а која по правилу гласи "Шта ли ће други мислити о мени", и да се та мисао као апсурд одбаци.
А као помоћ томе може послужити ова слика Хијеронимуса Боша.
Христос овде представља нашу непосредну свест. Ова лица су изрази "мишљења" других људи. Као што Исус презире ове фаце тако и ми морамо презрети мишљења других о нама.
Ником се не тиче шта неко мисли о њему у својој тупој глави. Непосредност има предност а о туђем мишљењу требамо водити рачуна само у оној мери у којем оно може утицати на наше непосредно биће, све остало је смешно.
Форум:
https://forum.krstarica.com/threads/o-zivotnoj-mudrosti-sujeta.290186/
Poslednja izmena: