Na drugoj obali “malih talasa” odmah iza povijenih topola prostiru se njive.
U rano prolece i kisnu jesen Ibar zbog kisa i snega naraste u ogromnu zlocestu reku koja nosi sve pred sobom. Poplavi polja,cesto spere zemlju koja i nije zemlja nego neka mesavina peska i mulja. Nakad nanese naplavinu koja toliko zagadi to zemljiste da skoro nista na njemu ne moze da rodi osim kukuruza. Kukuruz tu raste iz prkosa , inati se reci kao da joj kaze ne mozes mi nista. Mi smo u te njive ulazili kao u svoje, brali mladi kukuruz, bacali ga u vodu da slucajno ne naidje seljak i kasnije plivajuci skupljali po reci i na drugoj obali pekli pecenjake. To je onaj kukuruz belog zrna,prepun mleka a kada se ispece sladak je kao med. Jednoga dana ispred jedne od njiva zaticemo tablu na kojoj pise “ko hoce da bere moju mumuruzu,neka ode kuci i oprosti se sa svojima i nek dodje da bere moju mumuruzu”. Slatko smo se ismejali, tabla nas nije sprecila da udjemo u njivu i ponovo beremo slatke klipove nesvesni da je to necija muka. Sledeceg dana spremamo se da izadjemo iz reke a iz kukuruza izlazi vlasnik,brkati seljak sa stapom u ruci i pita ko ce prvi da oseti da li je stap dovoljno tvrd.
Zastali smo, niko nema hrabrosti... vidi se da je seljak spreman da onaj stap prelomi na necijim ledjima a onda mu neko rece: ...nemoj da se sekiras, mi necemo u tvoju njivu, znamo da si siroma covek, da nemas, idemo u njivu tvog komsije, on je gazda. Odjednom se seljak nekako uspravi, postade vislji, kaze... ko siroma,jel ja, e da vidis jel sam siroma, pa ulete u njivu i poce da bere kukuruz i da ga baca prema nama . On baca a mi bezobrzano dobacujemo…..nemoj bre covece idemo u gazdinu njivu. Jeste li ste sad zadovoljni kaze seljak, Milorad nikad nije bio siroma pa nece ni dva kukuruza da ga osiromase.
Sutradan tabla je nestala a mi vise nikad nismo usli u tu njivu,ne zbog straha, bilo nas je stid iako tada to niko nije hteo da prizna
