Аутор: Др Миша Ђурковић, Објављено: 02. 06. 2009.
Великаши, проклете им душе,
На комате раздробише царство…
Његош
Кад год српски политичари направе неки лош, опасан, неразуман и по државу штетан потез, човек мора да покуша да нађе рационално објашњење који су узроци тог чина. Постоји низ таквих могућих објашњења: а) не разуме о чему се ради па му је неко то прогурао испод стола, б) неспособан је, а жељан власти па у изнудици мора да даје концесије како би сачувао положај, в) уцењен је нечим, г) окружен је страним шпијунима, д) не мисли добро овој држави.
Суштина закључка који би сваки утилитариста с правом понудио јесте: потпуно је небитно. У крајњем случају, резултат његових чинова је лош: без обзира на мотиве, он ради по државу штетне ствари.
Ево последњег примера. Тек две и по године након последњих уставних промена, владајућа странка поново хоће да мења Устав Србије. Нема везе што привреда пропада, што је економски систем потпуно неодржив, а друштво се навукло на кредите и задуживање као на доп. Председник Тадић некако мисли да је сад најважније да он промени устав и низ системских закона како би тиме територијално преуредио државу и читав партијски систем.
У оквиру тог ингениозног пакета повампирила се једна изузетно опасна идеја. Ако сте приметили како председник замишља будућу Србију (у којој се по тим пројекцијама Космет наравно и не помиње), схватили сте да се помињу неких шест до седам „региона”, како би се тиме наводно спречила „асиметрична децентрализација Србије”. Што ће рећи да Тадић, покушавајући да спречи статурано одвајање Војводине, хоће да омогући да се сви у будућности понашају као Чанак и Пајтић. Односно, да се не би Војводина одвајала, треба растурити оно од чега би могла да се одвоји - целу Србију. Како? Па тако што се овде не ради о регионализацији него о класичној, постепеној федрализацији Србије, која ће на крају да доведе до њеног распада као одрживе целине.
Идеју регионализације код нас је разрадио и заступао академик Миодраг Јовичић. Његова идеја изнета у књизи Регионална држава (1996), била је да се стварањем тринаест региона реше како етнички, тако и административно развојни проблеми. Он је предвиђао да Црна Гора буде један регион, да се Космет подели у два, Војводина у три природне целине (Срем, Бачку, Банат) итд. Очувало би се јединство власти и уставно-правног поретка, а администрирање конкретних ствари у складу са европским начелом супсидијарности пренело на ниже ниво, посебно на регионе, замишљене по италијанском и шпанском моделу. Ову идеју деведесетих је подржавао тада доследни, али не претерано утицајни ДСС. Ствари се међутим мењају након 2000.
Година након промена обележена је широким расправама о будућем уставном преуређењеу СРЈ и посебно Србије. Тада смо се надали да ће ДОС у складу са ранијим обећањима комплетне реформе започети као што је и ред новим уставом. У том циљу своје предлоге изнели су Београдски центар за људска права, професор Павле Николић, форум Јурис итд. Занимљиво је да су готово сви ови предлози доносили неку врсту веома радикалне регионализације. Иначе, две године касније ЦЛДС је објавио веома занимљиву студију о регионализацији у Србији (Симић, Радовић, Мијатовић, Вацић).
Крајње занимљив је предлог устава Србије који је изнео Београдски центар за људска права (Баста-Флајнер, Ђерић, Поповић, Самарџић и Радовић). Овде се осим општина, округа, и области уводе аутономне покрајине и то њих шест: Београд, Војводина, Југозападна Србија, Југоисточна Србија, Косово и Метохија и Шумадија и подунавље. За све АП предвиђа се веома широк степен аутономије укључујући и доношење „конститутивног акта”. У складу са овим је и увођење дводомне скупштине где би други дом био Сенат који чине представници АП, области и округа.
Не сме се заборавити да је у то време још увек Космет доживљаван као тренутно одвојени део Србије и да је већина ових решења настојала да обезбеди механизам преко кога би се Космет могао реинтегрисати у уставно-правни систем Србије. У том смислу би се и нека радикалнија решења могле сматрати уступком намењеним Албанцима са Космета. Ову концепцију са мањим бројем региона, као и предлог о одређењу државе као грађанске усваја и ДСС и тиме Јовичићев предлог нажалост одлази у заборав.
На брзину склепано уставно решење из 2006 у члану 182 наводи АП Војводину и АП Космет и оставља могућност да се нанадно оснивају друге. Будући да се питање Космета оставља за касније, само се за Војводину дају прецизније одредбе укључујући и став 4 члана 184 који одређује да јој буџет мора изностити најмање 7% од буџета државе.
Ново покретање идеје о регионализацији појављује се у значајно измењеним околностима. Нема више Црне Горе а изгледа да нико више у Србији ни не помишља на било какву реинтеграцију Космета. Будући министар иностраних послова је недавно у Паризу објаснио да у погледу Косова у Србији влада меко приземљење или адаптација на његову независност.
Председник Тадић ово питање покреће за преуређење онога што је од Србије засад преостало. Како су медији пренели, он настоји да подели Србију на шест или седам региона, да сваки од њих добије своју скупштину и да се на нивоу републике формира други дом који би био дом таквих региона. Ово је по мени директан увод у даљи и коначни распад Србије. Дакле предложена решења лепо показују да се не ради као у Италији о административној регионализацији, већ о федерализацији и стварању шест нових квази или протодржава на територији Србије.
Док он прича, стварна власт у овој земљи (онај ко држи касу), Г17, ради. Ови су почели да скупљају локалне субаше и да их охрабрују да што више моћи траже за себе. Тако да имате вечитог Стевановића у Крагујевцу, Угљанина у Новом Пазару, Бошка Ничића у Зајечару итд. Треба видети чиме се бави перспективан нво Миленијум из Ниша, или локална Реформска странка, са чиме се све више слажу и локални ДС лидери попут Бошка Ристића итд.
Е, сад замислите како ће у Србији, коју сви около иначе третирају као лешину, изгледати регионални парламенти кад ове паше зајашу у својим нахијама, а како ће тек изгледати законодавни систем са Домом региона у коме ће бити њихови људи. Да и не подсећам на то шта у доба све већег задуживања значе трошкови за још пет регионалних скупштина.
Занимљиво, такве идеје о будућности Србије процуреле су и са недавног састанка једне утицајне глобалне невладине организације која се назива Билдерберг група где је Џозеф Бајден свратио по инструкције пре посете Балкану. И они сматрају да је за нас најбоља нека врста радикалне регионализације или федерализације, где би на пример један регион добио изразити ромски карактер, други муслимански, трећи румунски итд.
А за Србе? Које Србе? То је ионако врста пред изумирањем. Овде ће бити грађани и грађанке који ће полако прелазити у неке друге народе (као што се то већ дешавало и дешава у околним земљама), а о једној таквој нацији ће остати сведочанства у неким књигама. Јесте читали Хазарски речник? Не верујете?
У Тутину Мустафа Церић, у Ловћенцу Филип Вујановић, у Крајини румунска православна црква која неканонски, супротно начелу помесности хоће да преузима цркве и да румунизује Влахе, у Нишу булевар добија име Шабана Бајрамовића (а не сећам се да је нпр. Тома Здравковић негде добио своју улицу)… И све то уз директну подршку наших власти. Алал вера председниче.