Када је Кант открио могућност проширивања знања априори (независно од спољашњег искуства) то је било велико откриће које је на крају довело до поделе стварности на појаву и ствар по себи и до коперниканског преокрета у филозофији. Међутим, осим могућности априорног сазнања које се односи на формалне услове простора, времена и каузалитета постоји још једно делимично априорно сазнање које је Шопенхауер споменуо само једном у својим делима а на које филозофи скоро да и нису обратили пажњу, а оно се односи на сазнање лепог. Он се запитао како су уметници старе Грчке могли да дођу до идеала људске лепоте? Како су могли да препознају које је људско обличје лепо а које није. Чиме се уметник могао руководити приликом оцењивања?
Одговор је да ниједан уметник до идеала лепоте није могао доћи апостериори тако што би из искуства створио појам "лепог" већ сваки човек носи у себи идеал лепоте априори (пре сваког искуства) тако да када наиђе на лепоту он је неће сазнати као лепу већ ће је као лепу препознати.
Одакле онда априорно сазнање лепог у нама? Одатле што је суштина овога света воља која делује у природи на начин животне силе "Елан витала" која покушава да се пробије кроз материју док јој материја пружа отпор. У тој игри напрегнутости и отпуштености воље, у том мукотрпном пробијању елан витала кроз материју, идеја човека покушава да се што боље оваплоти. Ако у томе успе, имаћемо лепоту људског обличја, ако су препреке материје сувише јаке, имаћемо неуспешан покушај оваплоћења идеје, или ружноћу.
То нам може бити јасније на примеру кристала. Кристал можемо посматрати као покушај да се сила оваплоти у материји. Ако приликом кристализације кристал не наиђе на препреку, добићемо савршену симетрију или објективацију силе у материји.
Ако приликом кристализације кристал наиђе на препреку, имаћемо неправилну фигуру или ружноћу у односу на силу која је покушавала да се оваплоти.
Исто то се дешава и са човеком али овде се назире нешто веома значајно. Не можемо да не приметимо да је оно што се покушава оваплотити у материји, или идеја, једно те исто трансцендентно биће које делује у свим људима. Дакле, свако живо биће представља једну те исту трансцендентну идеју. То су сасвим реална бића трансцендентног света и свако од нас је у својој суштини то идеја, а раздвојени смо само у спољашњем опажајном свету при чему се наша унутрашња суштина поделила на шест милијарди људи и при чему је у неком случају успела да се оваплоти као лепота а у неком случају није.
Ако ово имамо на уму можемо само да замислимо како заправо "изгледа" то што покушава да се оваплоти у свим женама или жена по себи. Ми мушкарци можемо се унапред радовати што ћемо кад тад "угледати" тако нешто, а што је нама данас у овом јадном стању подељености и заробљености у материји, потпуно несхватљиво и што можемо само наслутити када препознамо лепоту неке женске особе испред нас. Када дођемо до дефинитивног спознања своје божанске природе и "сусрета" са женом по себи, то ће бити метафизички догађај " mysterim coniuctionis ". Обична љубав мушкараца и жене није ни бледа слика тога.
Тема је значи лепота и ружноћа у односу на идеје и антиципацију лепог? Шта је за вас уопште лепо и како га разликујете од ружног и да ли сте икада свесни божанског бића које у ствари сви ми јесмо и које се тешком муком пробија кроз материју?
Шта је уопште лепо? Лепо је оно што најбоље исказује идеал врсте. Лепота постоји и код животиња. Погледајмо изложбе паса. Међутим, погледајмо и саме животиње у природи. Оне препознају лепоту у својој врсти на инстиктиван начин, а инстинкт је управо оно што када буде обасјано свешћу, код човека постаје идеал лепоте.
Ево како изгледа идеал "гаврана".
Овако изгледа мужјак рајске птице (иначе истог рода у коме је и гавран) а оваквим га је направио "инстинкт" женке, који је ништа друго до оно што је код нас "идеал лепоте, а у оба случаја то је нешто што потиче из трансцендентног света идеја, или воље по себи. Тако да у том смислу ову рајску птицу можемо и буквално сматрати одразом нечег "рајског".
Лепота упркос природи
Обично се свака аномалија и одступање од типа врсте нагонски доживљава као нешто ружно.
Међутим, мени овако нешто не изгледа нимало ружно, напротив:
Ово (издужена лобања) ове особе чини не одбојним него скоро божанским.
Такође сам се одувек дивио женама са дугим вратовима из оног Азијског племена. И оно је нешто изузетно што женску привлачност не спутава већ је појачава.
Такође и жене 18. века које су корсетима сузиле струк до нама данас незамисливих граница, тиме нису наруши идеал лепоте људске врсте.
Биће да су таква улепшавања нешто што пре свега служи том идеалу.
А то исто никако не могу рећи за данашња улепшавања силиконима. Оно је толико сексуално инхибиторно, нарочито силикон на уснама. Страшно.
Декаденција свега, па и лепоте.
Ево како је некада изгледао идеал женске лепоте. Када ово видимо можемо разумети зашто је ПушкинПушкин изгубио главу у двобоју.
Наталија Николаевна
Погледајте струк.Тако нешто је постигнуто вештачки, ношењем корсета од детињства. Тако нешто не постоји у природи. А управо то пркошење природи. То пљување природи у лице представља оно што не само да не нарушава идеал лепоте, него га сели у област узвишеног, божанског.
" Natura daemonia est, non divina " (природа је демонска, не божанска) говорио је Аристотел, а тога су стари народи били више него свесни, и знали су да је исправан животни пут на овом свету не падање у крило природе, него супротно од тога, негирање исте. Пркос природи, демону који је природу уредио. Господар овога света није бог већ демон. Негирање воље, тражење суштинског изван појаве. Спасење!
Одатле и овакав струк, овакви идеали лепоте којих данас нема.
Шта је данас заменило место Наталије Николаевне, сикилони свуда, Виландорфска Венера поново на земљи !
Каква је данас уметност уопште, музика, ритам и бас... таква је и лепота.
https://forum.krstarica.com/threads/anticipacija-lepog-ideje.288128/
Одговор је да ниједан уметник до идеала лепоте није могао доћи апостериори тако што би из искуства створио појам "лепог" већ сваки човек носи у себи идеал лепоте априори (пре сваког искуства) тако да када наиђе на лепоту он је неће сазнати као лепу већ ће је као лепу препознати.
Одакле онда априорно сазнање лепог у нама? Одатле што је суштина овога света воља која делује у природи на начин животне силе "Елан витала" која покушава да се пробије кроз материју док јој материја пружа отпор. У тој игри напрегнутости и отпуштености воље, у том мукотрпном пробијању елан витала кроз материју, идеја човека покушава да се што боље оваплоти. Ако у томе успе, имаћемо лепоту људског обличја, ако су препреке материје сувише јаке, имаћемо неуспешан покушај оваплоћења идеје, или ружноћу.
То нам може бити јасније на примеру кристала. Кристал можемо посматрати као покушај да се сила оваплоти у материји. Ако приликом кристализације кристал не наиђе на препреку, добићемо савршену симетрију или објективацију силе у материји.
Ако приликом кристализације кристал наиђе на препреку, имаћемо неправилну фигуру или ружноћу у односу на силу која је покушавала да се оваплоти.
Исто то се дешава и са човеком али овде се назире нешто веома значајно. Не можемо да не приметимо да је оно што се покушава оваплотити у материји, или идеја, једно те исто трансцендентно биће које делује у свим људима. Дакле, свако живо биће представља једну те исту трансцендентну идеју. То су сасвим реална бића трансцендентног света и свако од нас је у својој суштини то идеја, а раздвојени смо само у спољашњем опажајном свету при чему се наша унутрашња суштина поделила на шест милијарди људи и при чему је у неком случају успела да се оваплоти као лепота а у неком случају није.
Ако ово имамо на уму можемо само да замислимо како заправо "изгледа" то што покушава да се оваплоти у свим женама или жена по себи. Ми мушкарци можемо се унапред радовати што ћемо кад тад "угледати" тако нешто, а што је нама данас у овом јадном стању подељености и заробљености у материји, потпуно несхватљиво и што можемо само наслутити када препознамо лепоту неке женске особе испред нас. Када дођемо до дефинитивног спознања своје божанске природе и "сусрета" са женом по себи, то ће бити метафизички догађај " mysterim coniuctionis ". Обична љубав мушкараца и жене није ни бледа слика тога.
Тема је значи лепота и ружноћа у односу на идеје и антиципацију лепог? Шта је за вас уопште лепо и како га разликујете од ружног и да ли сте икада свесни божанског бића које у ствари сви ми јесмо и које се тешком муком пробија кроз материју?
Шта је уопште лепо? Лепо је оно што најбоље исказује идеал врсте. Лепота постоји и код животиња. Погледајмо изложбе паса. Међутим, погледајмо и саме животиње у природи. Оне препознају лепоту у својој врсти на инстиктиван начин, а инстинкт је управо оно што када буде обасјано свешћу, код човека постаје идеал лепоте.
Ево како изгледа идеал "гаврана".
Овако изгледа мужјак рајске птице (иначе истог рода у коме је и гавран) а оваквим га је направио "инстинкт" женке, који је ништа друго до оно што је код нас "идеал лепоте, а у оба случаја то је нешто што потиче из трансцендентног света идеја, или воље по себи. Тако да у том смислу ову рајску птицу можемо и буквално сматрати одразом нечег "рајског".
Лепота упркос природи
Обично се свака аномалија и одступање од типа врсте нагонски доживљава као нешто ружно.
Међутим, мени овако нешто не изгледа нимало ружно, напротив:
Ово (издужена лобања) ове особе чини не одбојним него скоро божанским.
Такође сам се одувек дивио женама са дугим вратовима из оног Азијског племена. И оно је нешто изузетно што женску привлачност не спутава већ је појачава.
Такође и жене 18. века које су корсетима сузиле струк до нама данас незамисливих граница, тиме нису наруши идеал лепоте људске врсте.
Биће да су таква улепшавања нешто што пре свега служи том идеалу.
А то исто никако не могу рећи за данашња улепшавања силиконима. Оно је толико сексуално инхибиторно, нарочито силикон на уснама. Страшно.
Декаденција свега, па и лепоте.
Ево како је некада изгледао идеал женске лепоте. Када ово видимо можемо разумети зашто је ПушкинПушкин изгубио главу у двобоју.
Наталија Николаевна
Погледајте струк.Тако нешто је постигнуто вештачки, ношењем корсета од детињства. Тако нешто не постоји у природи. А управо то пркошење природи. То пљување природи у лице представља оно што не само да не нарушава идеал лепоте, него га сели у област узвишеног, божанског.
" Natura daemonia est, non divina " (природа је демонска, не божанска) говорио је Аристотел, а тога су стари народи били више него свесни, и знали су да је исправан животни пут на овом свету не падање у крило природе, него супротно од тога, негирање исте. Пркос природи, демону који је природу уредио. Господар овога света није бог већ демон. Негирање воље, тражење суштинског изван појаве. Спасење!
Одатле и овакав струк, овакви идеали лепоте којих данас нема.
Шта је данас заменило место Наталије Николаевне, сикилони свуда, Виландорфска Венера поново на земљи !
Каква је данас уметност уопште, музика, ритам и бас... таква је и лепота.
https://forum.krstarica.com/threads/anticipacija-lepog-ideje.288128/
Poslednja izmena: