U našoj kafani pojavila se nova konobarica. Mlada. Nekih 20-ak godina. Zvala se Marija. Iako i nije bila lepa, bila je dovoljno mlada i lepo građena da četiri pijana tridesetogodišnjaka zabalave nad njom kao deca nad čokolinom. U kafani se više nisu čuli Ceca, Nino i bratija. Počeli su neki novi zvuci. Jedna melodija mi je ostala u sećanju...
’’But I feel Im growing older, and the songs that I have sung
Echo in the distance, like the sound of a windmill goin round
I guess Ill always be a soldier of fortune’’
Stari dobri Deep purple. Kako sam ja bio stalan gost u kafani i ostajao još neko vreme pošto bi se moje društvo razišlo, sve češće bi sedela za mojim stolom. Razgovarali bi o muzici, o svemu. Postala je moje rame za plakanje, neko kome bih mogao poveriti sve nevolje ovoga sveta koje su me snašle. A onda jednog dana, umesto uobičajenog rogatog piva dobio sam tonik. Ja sam zaprepašćeno pogledao u nju, a svi za stolom u mene.
- Ali, ja nisam tražio...
- Što si tražio, to si i dobio i nemoj više da mi kukaš... – presekla me je u pola rečenice sa zagonetnim smeškom na licu.
Drugovi su mi se podrugljivo nasmejali.
- E druže moj, postao si toliki alkos da više ni konobarica neće da ti da piće. – prokomentarisao je neko, propraćen glasnim smehom.
Tura za turom, i ja sam bio sve trezniji u društvu sve pijanijih ljudi. Društvo se polako razišlo, a ona zaključa kafanu, pogasi svetla i sedne za moj sto. Slabo svetlo ulične rasvete koje se probijalo kroz prljave kafanske zavese obasjavalo je njenu dugu plavu kosu.
- Eto vidiš. Zar nije ovako lepše? – pitala me.
- Pa i nije.
Opkorači me i sedne mi u krilo. Njene usne bile su na centimetar od mojih.
- Jesi li siguran?
- P-p-pa i n-n-n-nisam.
Prislonila je svoje usne, meke i tople na moje. Ljubila me prvo nežno i plašljivo, a onda sve strastvenije i žešće. Njen vlažni jezik je palio sve u meni. Raskopčao sam joj košulju. Njene male čvrste grudi gledale su u mene. Osetio sam nešto što nikad nisam. A onda se odmakla. Okrenula se i zakopčala.
- Ne. Ne još. Još nisam spremna.
U meni je sve gorelo. Razumeo sam je. I sve je bilo u redu.
Ali već idućeg dana je bilo sve drugačije... I idućeg... I idućeg...
Ali to ne smem da pišem. Cenzura, ***...
’’But I feel Im growing older, and the songs that I have sung
Echo in the distance, like the sound of a windmill goin round
I guess Ill always be a soldier of fortune’’
Stari dobri Deep purple. Kako sam ja bio stalan gost u kafani i ostajao još neko vreme pošto bi se moje društvo razišlo, sve češće bi sedela za mojim stolom. Razgovarali bi o muzici, o svemu. Postala je moje rame za plakanje, neko kome bih mogao poveriti sve nevolje ovoga sveta koje su me snašle. A onda jednog dana, umesto uobičajenog rogatog piva dobio sam tonik. Ja sam zaprepašćeno pogledao u nju, a svi za stolom u mene.
- Ali, ja nisam tražio...
- Što si tražio, to si i dobio i nemoj više da mi kukaš... – presekla me je u pola rečenice sa zagonetnim smeškom na licu.
Drugovi su mi se podrugljivo nasmejali.
- E druže moj, postao si toliki alkos da više ni konobarica neće da ti da piće. – prokomentarisao je neko, propraćen glasnim smehom.
Tura za turom, i ja sam bio sve trezniji u društvu sve pijanijih ljudi. Društvo se polako razišlo, a ona zaključa kafanu, pogasi svetla i sedne za moj sto. Slabo svetlo ulične rasvete koje se probijalo kroz prljave kafanske zavese obasjavalo je njenu dugu plavu kosu.
- Eto vidiš. Zar nije ovako lepše? – pitala me.
- Pa i nije.
Opkorači me i sedne mi u krilo. Njene usne bile su na centimetar od mojih.
- Jesi li siguran?
- P-p-pa i n-n-n-nisam.
Prislonila je svoje usne, meke i tople na moje. Ljubila me prvo nežno i plašljivo, a onda sve strastvenije i žešće. Njen vlažni jezik je palio sve u meni. Raskopčao sam joj košulju. Njene male čvrste grudi gledale su u mene. Osetio sam nešto što nikad nisam. A onda se odmakla. Okrenula se i zakopčala.
- Ne. Ne još. Još nisam spremna.
U meni je sve gorelo. Razumeo sam je. I sve je bilo u redu.
Ali već idućeg dana je bilo sve drugačije... I idućeg... I idućeg...
Ali to ne smem da pišem. Cenzura, ***...
