U glavi mi je ringišpil,onaj veliki kojeg se sećam iz dečačkih dana,kada nisam mogao ni naslutiti kakav je život.Sve je delovalo bezbrižno.Čini mi se da je moja generacija živela neke mnogo bezbrižnije živote...generacija 70-ih...Tada sam mislio da je sve lepo i moguće,da su snovi ostvarivi,i da samo treba da odaberež pravi san i on će biti tu...Sada,često poželim da se vratim u te bezbrižne dane,i da nikada ne izađem iz njih.
U šta smo se to pretvorili,pitam se?!Da li je moguće da više niko nikoga ne razume,da se više ne čujemo...počeli smo da režimo,kao divlje zveri.Šta nam se dešava...ima li snage u nama da prevaziđemo ovo čudo od života,što nas pretvara u divlje zveri,bez emocija,bet milosti...
Kao u divljini,slabi i bespomoćni nestaju,jedu ih veće zveri...Kako da ćutim,da se pravim da je sve ok?Kako da se smejem kad mi nije do smeha,zato što neko očekuje da moraš da se smeješ,zbog nepisanih obaveza prema njemu...Jednostavno,milion je zašto,a rešenja nema.
Il se skloni ili se pokloni !!!To je deviza koju često slušam u zadnje vreme...Auu,pa došlo je zadnje vreme,pogotovo kad to dolazi od dragih osoba,do kojih nam je stalo.Nema pardona,nema milosti...nema više ničega sem brige o sebi...
Zato,odlazim na Dunav.Želim da se sklonim od svega ovoga,iz ovog košmarnog života...za mene je to jedini naćin da preživim ovo ludilo,koje traje...i traje...i traje...
U šta smo se to pretvorili,pitam se?!Da li je moguće da više niko nikoga ne razume,da se više ne čujemo...počeli smo da režimo,kao divlje zveri.Šta nam se dešava...ima li snage u nama da prevaziđemo ovo čudo od života,što nas pretvara u divlje zveri,bez emocija,bet milosti...
Kao u divljini,slabi i bespomoćni nestaju,jedu ih veće zveri...Kako da ćutim,da se pravim da je sve ok?Kako da se smejem kad mi nije do smeha,zato što neko očekuje da moraš da se smeješ,zbog nepisanih obaveza prema njemu...Jednostavno,milion je zašto,a rešenja nema.
Il se skloni ili se pokloni !!!To je deviza koju često slušam u zadnje vreme...Auu,pa došlo je zadnje vreme,pogotovo kad to dolazi od dragih osoba,do kojih nam je stalo.Nema pardona,nema milosti...nema više ničega sem brige o sebi...
Zato,odlazim na Dunav.Želim da se sklonim od svega ovoga,iz ovog košmarnog života...za mene je to jedini naćin da preživim ovo ludilo,koje traje...i traje...i traje...