Upražnjavajte pojedinačnu dobrotu i male izraze lepote
To je parola ispisana po svim podzemnim železnicama širom zemlje.
Hladan, zimski dan u San Franciscu. Žena u crvenoj hondi, s hrpom božićnih poklona na zadnjem sedištu, prilazi naplatnoj kućici Bay Bridgea. »Plaćam za svoj automobil, i još šest automobila iza mene«, govori i s osmehom pruža čoveku sedam kartica.
Jedan po jedan, sledećih šest vozača prilazi kućici, da bi im svakome bilo rečeno: »Neka je gospođa ispred Vas već platila Vašu cestarinu. Ugodan Vam dan.«
Žena u hondi, to se posle ispostavilo, pročitala je poruku ispisanu na papiriću nalepljenom na frižider u stanu njenog prijatelja: Upražnjavajte pojedinačnu dobrotu i male izraze lepote. Svidela joj se pa ju je prepisala.
Judy Foreman primetila je istu izreku napisanu na zidu skladišta, pedesetak kilometara od njene kuće. Nakon što je danima razmišljala o njoj, sela je u auto, odvezla se do skladišta i prepisala je. »Poruka je prekrasna« kazala je objašnjavajući zašto je piše na kraju svih pisama, »kao da je to poruka koju je Bog poslao.«
Njenom mužu, Franku, toliko se svidela poruka, da ju je napisao na zidu učionice njegovog sedmog razreda, koji je pohađala ćerka mesne novinarke. Ona ju je objavila u novinama, iako je priznala da, zapravo, ne zna tačno šta poruka znači, niti ko ju je smislio.
Dva dana posle nazvala ju je Annie Herbert, visoka plavuša u četrdesetim godinama koja stanuje u Marinu, jednom od deset najbogatijih okruga. Izreku je primetila na ubrusima restorana »Sausalito«. »Pa, to je prekrasno!«, uzviknuo je čovek koji je sedeo u blizini i sa pažnjom je prepisao izreku.
»To je dobra zamisao«, kazala je Anne. »Sve što misliš da treba učiniti - učini, a ukoliko toga ima više, učini po redu.«
Njene zamisli uključuju: (1) provaliti u škole koje izgledaju deprimirajuće i obojiti zidove, (2) ostavljati kuvana jela na stolovima u siromašnim delovima grada, (3) tajno ubaciti novac u torbicu ponosne starice. Anne je dodala: »Dobrota može rasti isto kao i nasilje.« I sada se izreka širi dalje: na nalepnicama, zidovima, pismima i vizit-kartama. A, na taj se način širi i pojam dobrote.
U Portlandu, država Ohio, čovek će možda na vreme ubaciti novčanicu u parking-merač. U Patersonu, država New Jersey, desetak će ljudi s četkama, krpama i bojama očistiti i obojiti dotrajalu kuću, dok će ih nasmešeno i zbunjeno posmatrati stari i nemoćni vlasnici. U Chicagu će možda neki mladić čistiti prilaz svoje kuće kada ga pokrene neka nova snaga. »Pa, šta onda, ionako niko ne gleda«, pomisliće, i očistiti i komšijin prilaz.
To je pozitivno bezvlašće, nered, slatka uzurpiranost.
Žena u Bostonu piše »Srećan Božić!« na poleđini svih čekova. Muškarac iz St. Louisa, čiji je automobil slupala neka mlada žena, maše joj na odlasku govoreći: »To je samo ogrebotina. Ništa se Vi ne brinite.«
Šire se i maleni izrazi lepote: čovek sadi sunovrate uz cestu, dok mu se košulja viori na vetru kog stvaraju jureći automobili. U Seattleu čovek sebi zadaje jednodnevni zadatak sakupljanja limenki po gradu. U Atlanti čovek skida grafite s klupa u parku.
Kažu da se se ne možeš nasmejati, a da se prethodno nisi bar malo oraspoložio, isto kao što ne možeš činiti dobro ukoliko ne osećaš da i tvoji problemi nestaju samo zato jer je svet postao malo bolji.
I, ne možeš biti primalac, a da nisi osetio šok, ugodan trzaj. Da ste Vi jedan od onih vozača kojima je plaćena putarina, ko zna kako bi Vas to nadahnulo da učinite nešto nekom drugom? Možda biste mahnuli nekome na raskrsnici? Nasmešili se umornom činovniku? Ili još nešto veće, bitnije? Poput svih revolucija, buđenje dobrote počinje polagano, samo jednim jedinim činom. Neka to bude onaj koji ćete Vi učiniti.
To je parola ispisana po svim podzemnim železnicama širom zemlje.
Hladan, zimski dan u San Franciscu. Žena u crvenoj hondi, s hrpom božićnih poklona na zadnjem sedištu, prilazi naplatnoj kućici Bay Bridgea. »Plaćam za svoj automobil, i još šest automobila iza mene«, govori i s osmehom pruža čoveku sedam kartica.
Jedan po jedan, sledećih šest vozača prilazi kućici, da bi im svakome bilo rečeno: »Neka je gospođa ispred Vas već platila Vašu cestarinu. Ugodan Vam dan.«
Žena u hondi, to se posle ispostavilo, pročitala je poruku ispisanu na papiriću nalepljenom na frižider u stanu njenog prijatelja: Upražnjavajte pojedinačnu dobrotu i male izraze lepote. Svidela joj se pa ju je prepisala.
Judy Foreman primetila je istu izreku napisanu na zidu skladišta, pedesetak kilometara od njene kuće. Nakon što je danima razmišljala o njoj, sela je u auto, odvezla se do skladišta i prepisala je. »Poruka je prekrasna« kazala je objašnjavajući zašto je piše na kraju svih pisama, »kao da je to poruka koju je Bog poslao.«
Njenom mužu, Franku, toliko se svidela poruka, da ju je napisao na zidu učionice njegovog sedmog razreda, koji je pohađala ćerka mesne novinarke. Ona ju je objavila u novinama, iako je priznala da, zapravo, ne zna tačno šta poruka znači, niti ko ju je smislio.
Dva dana posle nazvala ju je Annie Herbert, visoka plavuša u četrdesetim godinama koja stanuje u Marinu, jednom od deset najbogatijih okruga. Izreku je primetila na ubrusima restorana »Sausalito«. »Pa, to je prekrasno!«, uzviknuo je čovek koji je sedeo u blizini i sa pažnjom je prepisao izreku.
»To je dobra zamisao«, kazala je Anne. »Sve što misliš da treba učiniti - učini, a ukoliko toga ima više, učini po redu.«
Njene zamisli uključuju: (1) provaliti u škole koje izgledaju deprimirajuće i obojiti zidove, (2) ostavljati kuvana jela na stolovima u siromašnim delovima grada, (3) tajno ubaciti novac u torbicu ponosne starice. Anne je dodala: »Dobrota može rasti isto kao i nasilje.« I sada se izreka širi dalje: na nalepnicama, zidovima, pismima i vizit-kartama. A, na taj se način širi i pojam dobrote.
U Portlandu, država Ohio, čovek će možda na vreme ubaciti novčanicu u parking-merač. U Patersonu, država New Jersey, desetak će ljudi s četkama, krpama i bojama očistiti i obojiti dotrajalu kuću, dok će ih nasmešeno i zbunjeno posmatrati stari i nemoćni vlasnici. U Chicagu će možda neki mladić čistiti prilaz svoje kuće kada ga pokrene neka nova snaga. »Pa, šta onda, ionako niko ne gleda«, pomisliće, i očistiti i komšijin prilaz.
To je pozitivno bezvlašće, nered, slatka uzurpiranost.
Žena u Bostonu piše »Srećan Božić!« na poleđini svih čekova. Muškarac iz St. Louisa, čiji je automobil slupala neka mlada žena, maše joj na odlasku govoreći: »To je samo ogrebotina. Ništa se Vi ne brinite.«
Šire se i maleni izrazi lepote: čovek sadi sunovrate uz cestu, dok mu se košulja viori na vetru kog stvaraju jureći automobili. U Seattleu čovek sebi zadaje jednodnevni zadatak sakupljanja limenki po gradu. U Atlanti čovek skida grafite s klupa u parku.
Kažu da se se ne možeš nasmejati, a da se prethodno nisi bar malo oraspoložio, isto kao što ne možeš činiti dobro ukoliko ne osećaš da i tvoji problemi nestaju samo zato jer je svet postao malo bolji.
I, ne možeš biti primalac, a da nisi osetio šok, ugodan trzaj. Da ste Vi jedan od onih vozača kojima je plaćena putarina, ko zna kako bi Vas to nadahnulo da učinite nešto nekom drugom? Možda biste mahnuli nekome na raskrsnici? Nasmešili se umornom činovniku? Ili još nešto veće, bitnije? Poput svih revolucija, buđenje dobrote počinje polagano, samo jednim jedinim činom. Neka to bude onaj koji ćete Vi učiniti.
