Pre nekoliko godina moja prijateljica Sue je imala ozbiljnih zdravstvenih poteškoća. U detinjstvu je bila invalid, a još uvek je osećala posledice rođenja s manom na srcu. Rodila je petoro dece, što je takođe pogoršalo njeno zdravlje. Odlazila je s operacije na operaciju, a s godinama se i udebljala. Dijete joj nisu pomagale. Skoro neprekidno je osećala bolove kojima se nije znao uzrok. Njen muž, Dennis, prihvatio je njene ograničene sposobnosti. Nije prestajao da veruje da će se njeno zdravstveno stanje popraviti, ali zapravo se nije previše ni nadao.
Jednog je dana cela porodica odlučila da napiše popis želja koje su nameravali da ostvare u životu. Sue je poželela da uspe da istrči maraton. Poznavajući njena fizička ograničenja, Dennis je mislio da je njen cilj besmislen, ali Sue nije odustajala.
Počela je polaganim trčanjem ulicama predgrađa u kojem su živjeli. Svakog bi dana pretrčala malo veću udaljenost, od one koju je pretrčala prethodnog dana. »Hoću li ikada moći istrčati kilometar?«, upitala je. Uskoro je trčala tri. Zatim pet. Dalje ću dopustiti Dennisu da priču ispriča svojim rečima:
»Sećam se da mi je Sue jednom kazala nešto što je naučila: ‘Podsvest i živčani sistem ne poznaju razliku između stvarnosti i zamišljenih situacija. Možemo se promeniti nabolje, i uz pomoć podsvesti, ostvariti naše žarke želje, ukoliko ih dovoljno jasno zamislimo.’ Znao sam da veruje u to: prijavila se na maraton u južnome Utahu.
‘Može li um verovati snovima koji će voditi do samouništenja?’, pitao sam se vozeći prema Utahu. Zaustavio sam se kod cilja i čekao Sue. Padala je kiša i duvao snažan vjetar. Maraton je započeo pre pet sati. Pored mene je prošlo nekoliko promrzlih i povređenih trkača. Počeo sam da paničim. Pomisao na Sue kako sama i po mraku trči cestom bila je zastrašujuća. Oni bolji trkači već su odavno istrčali trku. Niko više nije bio na vidiku.
Uz stazu više nije bilo automobila, a cestom je počeo normalan promet. Vozio sam celom linijom trke. Još uvek niko na vidiku. Zatim sam iza zavoja primetio malenu grupu trkača. Približivši se, ugledao sam Sue u društvu trojice ostalih. Trčali su smejući se i razgovarajući. Dovezao sam se do njih i upitao je: ‘Jesi li dobro?’
‘Oh, da!’, odgovorila mi je slabašno dahćući. Njeni su mi se novi prijatelji nasmešili.
‘Koliko još do kraja?’, upitao je jedan od njih.
‘Još samo nekoliko kilometara’, odgovorio sam. ‘Nekoliko kilometara’, pomislio sam. Jesam li poludeo? Primetio sam da dva trkača malo šepaju. Čuo sam kako im tenisice šljapću po mokroj cesti. Poželeo sam kazati da su već dovoljno istrčali te im ponuditi da ih odvezem, ali video sam odlučnost u njihovim očima. Okrenuo sam automobil i počeo ih pratiti s udaljenosti. Trče već više od pet i po sati! Prestigao sam ih i čekao na cilju.
Ugledao sam Sue i uvideo da joj je već svega pomalo dosta. Tempo joj je slabio, a lice joj je bilo u grču. Prestrašeno je gledala u noge, kao da više nisu njene. No, nekako je nastavljala, gotovo posrćući.
Malena se grupa sada raširila po cesti. Jedino je dvadesetogodišnja žena trčala uz Sue. Bilo je očigledno da su se sprijateljile tokom trke. Taj me je prizor toliko zadivio da sam počeo trčati s njima. Pokušao sam prozboriti nekoliko reči ohrabrenja, ali jednostavno nisam mogao.
Ugledali smo i cilj. Bilo je divno što još nisu maknuli natpis jer sam smatrao da stvarni pobednici tek nailaze. Jedan od trkača, mršavi tinejdžer, prestao je trčati, te seo i počeo plakati. Gledao sam kako mu prilaze neki stariji ljudi, verovatno njegovi roditelji, i odnose ga u auto. Video sam takođe i da je Sue u agoniji - no dve je godine sanjala ovaj dan i nisam joj ga želeo uskratiti. Znala je da će doći do cilja, a upravo joj je to saznanje pomoglo da sigurno, čak srećno, ubrza ritam posljednih nekoliko metara pre kraja.
Nekoliko je ljudi prišlo čestitati mojoj ženi i nesvakidašnjoj trkačici. Maraton je istrčala vrlo promišljeno; redovno je stajala da bi se istegnula, pila je mnogo tečnosti i imala dobar ritam. Bila je vođa grupe neiskusnih trkača. Nadahnjivala ih je svojom uverenošću i odlučnošću. Vedro su je zagrli1i i srdačno ishvalili nakon što smo se svi sastali u parku.
‘Zbog nje smo verovali da to možemo učiniti’, počela je njena nova prijateljica. ‘Toliko je živo opisivala prizor našega prolaska kroz cilj, da sam znao da to mogu učiniti’, kazao je drugi.
Kiša je prestala. Šetali smo parkom i razgovarali. Pogledao sam je. Činila se drugačijom. Glava joj je bila nekako uzvišenija. Ramena ispravljena. Njen je hod, iako je šepala, odisao nekim novim samopouzdanjem. Nije izgledala kao druga osoba: već kao neko ko je pronašao pravoga sebe. Slika se još nije osušila, ali znao sam da je ona neotkriveno remek delo, s milion stvari koje još mora o sebi naučiti. Zaista je volela svoje novo ja. A i ja takođe.«
Jednog je dana cela porodica odlučila da napiše popis želja koje su nameravali da ostvare u životu. Sue je poželela da uspe da istrči maraton. Poznavajući njena fizička ograničenja, Dennis je mislio da je njen cilj besmislen, ali Sue nije odustajala.
Počela je polaganim trčanjem ulicama predgrađa u kojem su živjeli. Svakog bi dana pretrčala malo veću udaljenost, od one koju je pretrčala prethodnog dana. »Hoću li ikada moći istrčati kilometar?«, upitala je. Uskoro je trčala tri. Zatim pet. Dalje ću dopustiti Dennisu da priču ispriča svojim rečima:
»Sećam se da mi je Sue jednom kazala nešto što je naučila: ‘Podsvest i živčani sistem ne poznaju razliku između stvarnosti i zamišljenih situacija. Možemo se promeniti nabolje, i uz pomoć podsvesti, ostvariti naše žarke želje, ukoliko ih dovoljno jasno zamislimo.’ Znao sam da veruje u to: prijavila se na maraton u južnome Utahu.
‘Može li um verovati snovima koji će voditi do samouništenja?’, pitao sam se vozeći prema Utahu. Zaustavio sam se kod cilja i čekao Sue. Padala je kiša i duvao snažan vjetar. Maraton je započeo pre pet sati. Pored mene je prošlo nekoliko promrzlih i povređenih trkača. Počeo sam da paničim. Pomisao na Sue kako sama i po mraku trči cestom bila je zastrašujuća. Oni bolji trkači već su odavno istrčali trku. Niko više nije bio na vidiku.
Uz stazu više nije bilo automobila, a cestom je počeo normalan promet. Vozio sam celom linijom trke. Još uvek niko na vidiku. Zatim sam iza zavoja primetio malenu grupu trkača. Približivši se, ugledao sam Sue u društvu trojice ostalih. Trčali su smejući se i razgovarajući. Dovezao sam se do njih i upitao je: ‘Jesi li dobro?’
‘Oh, da!’, odgovorila mi je slabašno dahćući. Njeni su mi se novi prijatelji nasmešili.
‘Koliko još do kraja?’, upitao je jedan od njih.
‘Još samo nekoliko kilometara’, odgovorio sam. ‘Nekoliko kilometara’, pomislio sam. Jesam li poludeo? Primetio sam da dva trkača malo šepaju. Čuo sam kako im tenisice šljapću po mokroj cesti. Poželeo sam kazati da su već dovoljno istrčali te im ponuditi da ih odvezem, ali video sam odlučnost u njihovim očima. Okrenuo sam automobil i počeo ih pratiti s udaljenosti. Trče već više od pet i po sati! Prestigao sam ih i čekao na cilju.
Ugledao sam Sue i uvideo da joj je već svega pomalo dosta. Tempo joj je slabio, a lice joj je bilo u grču. Prestrašeno je gledala u noge, kao da više nisu njene. No, nekako je nastavljala, gotovo posrćući.
Malena se grupa sada raširila po cesti. Jedino je dvadesetogodišnja žena trčala uz Sue. Bilo je očigledno da su se sprijateljile tokom trke. Taj me je prizor toliko zadivio da sam počeo trčati s njima. Pokušao sam prozboriti nekoliko reči ohrabrenja, ali jednostavno nisam mogao.
Ugledali smo i cilj. Bilo je divno što još nisu maknuli natpis jer sam smatrao da stvarni pobednici tek nailaze. Jedan od trkača, mršavi tinejdžer, prestao je trčati, te seo i počeo plakati. Gledao sam kako mu prilaze neki stariji ljudi, verovatno njegovi roditelji, i odnose ga u auto. Video sam takođe i da je Sue u agoniji - no dve je godine sanjala ovaj dan i nisam joj ga želeo uskratiti. Znala je da će doći do cilja, a upravo joj je to saznanje pomoglo da sigurno, čak srećno, ubrza ritam posljednih nekoliko metara pre kraja.
Nekoliko je ljudi prišlo čestitati mojoj ženi i nesvakidašnjoj trkačici. Maraton je istrčala vrlo promišljeno; redovno je stajala da bi se istegnula, pila je mnogo tečnosti i imala dobar ritam. Bila je vođa grupe neiskusnih trkača. Nadahnjivala ih je svojom uverenošću i odlučnošću. Vedro su je zagrli1i i srdačno ishvalili nakon što smo se svi sastali u parku.
‘Zbog nje smo verovali da to možemo učiniti’, počela je njena nova prijateljica. ‘Toliko je živo opisivala prizor našega prolaska kroz cilj, da sam znao da to mogu učiniti’, kazao je drugi.
Kiša je prestala. Šetali smo parkom i razgovarali. Pogledao sam je. Činila se drugačijom. Glava joj je bila nekako uzvišenija. Ramena ispravljena. Njen je hod, iako je šepala, odisao nekim novim samopouzdanjem. Nije izgledala kao druga osoba: već kao neko ko je pronašao pravoga sebe. Slika se još nije osušila, ali znao sam da je ona neotkriveno remek delo, s milion stvari koje još mora o sebi naučiti. Zaista je volela svoje novo ja. A i ja takođe.«