Ponekad, prilikom leta s jednog na drugi sastanak, sedim pored nekoga ko je prilično pričljiv. To je za mene obično vrlo ugodno iskustvo jer sam strastveni posmatrač ljudi. Mnogo sam toga naučio posmatrajući i slušajući ljude s kojima se svakodnevno srećem. Čuo sam tužne i lepe priče, strašne i radosne, kao i razne druge koje bi se, bez ikakvoga problema, mogle čuti i na Oprah Showu.
Tužno je reći, ali postoje trenutci kada sedim pored nekoga ko želi izbaciti svoj »otrov« na prvu osobu na koju naiđe, ili joj nametnuti svoje političke stavove. Taj je dan bio upravo takav. Ugodno sam se zavalio u sedište, kada je moj saputnik započeo raspravu o groznome stanju u kojemu se svet danas nalazi: »Znate, ta današnja djeca...« Sve je to temeljeno na vrlo selektivnom gledanju glavnog dnevnika.
Kada sam konačno izašao iz tog aviona i stigao u hotel u Indianapolisu, kupio sam lokalne novine i otišao da večeram. Kad tamo, na središnjoj stranici, ugledam članak koji bi trebalo objaviti kao glavnu vest dnevnika.
U malome je gradiću u Indiani živeo petnaestogodišnji dečak s tumorom na mozgu. Odlazio je na zračenja i hemoterapiju. Posledica toga bio je gubitak kose.
Ne znam za vas, ali ja bih se, da sam u tim godinama, osećao užasnuto kada bi mi se to dogodilo!
Njegovi prijatelji iz razreda smislili su rešenje: zamolili su svoje roditelje za dopuštenje da obriju glave kako Brian ne bi bio jedini ćelavi dečak u srednjoj školi. Pored teksta objavljena je fotografija majke koja brije glavu svoga sina dok ostatak porodice odobravajuće posmatra taj čin. U pozadini stajala je grupa ćelavih dečaka.
Ne, ja ne očajavam zbog današnje dece.
Tužno je reći, ali postoje trenutci kada sedim pored nekoga ko želi izbaciti svoj »otrov« na prvu osobu na koju naiđe, ili joj nametnuti svoje političke stavove. Taj je dan bio upravo takav. Ugodno sam se zavalio u sedište, kada je moj saputnik započeo raspravu o groznome stanju u kojemu se svet danas nalazi: »Znate, ta današnja djeca...« Sve je to temeljeno na vrlo selektivnom gledanju glavnog dnevnika.
Kada sam konačno izašao iz tog aviona i stigao u hotel u Indianapolisu, kupio sam lokalne novine i otišao da večeram. Kad tamo, na središnjoj stranici, ugledam članak koji bi trebalo objaviti kao glavnu vest dnevnika.
U malome je gradiću u Indiani živeo petnaestogodišnji dečak s tumorom na mozgu. Odlazio je na zračenja i hemoterapiju. Posledica toga bio je gubitak kose.
Ne znam za vas, ali ja bih se, da sam u tim godinama, osećao užasnuto kada bi mi se to dogodilo!
Njegovi prijatelji iz razreda smislili su rešenje: zamolili su svoje roditelje za dopuštenje da obriju glave kako Brian ne bi bio jedini ćelavi dečak u srednjoj školi. Pored teksta objavljena je fotografija majke koja brije glavu svoga sina dok ostatak porodice odobravajuće posmatra taj čin. U pozadini stajala je grupa ćelavih dečaka.
Ne, ja ne očajavam zbog današnje dece.
