U jednoj kancelariji neki je čovek rekao kako nema vremena za Boga. Na to sam ga upitao šta mu je u životu najvažnije: posao, porodica, novac, karijera… Iz toga se razvio ovaj razgovor:
"Za mene su različite stvari u različito vreme važne", odgovorio je.
"Jeste li ikad pokušali da stvari sagledate iz ugla drugih?" upitao sam.
"Naravno", odgovorio je. "To čovek mora ako se bavi ljudima."
"Jeste li ikad pomislili da stvari pogledate iz Božjeg ugla gledanja?"
"Ne", odgovorio je bez oklevanja. "Nisam se još morao baviti Bogom." Nasmejao se vlastitoj šali.
"Većina ljudi ima svoje mišljenje o Bogu", nastavio sam. "No, čini se da je malo onih koji se pitaju: 'Šta Bog misli o meni?' " Na licu mu se videlo da o tome nije razmišljao. "Ako postoji Bog", nastavio sam bez prekida, "i On nikad ne umire, onda živi i nakon naše smrti. Svi mi imamo svoje pretpostavke o nebu i većina ljudi se 'nada' da će jednog dana tamo doći, premda uopšte ne mare za Boga. Čini se kao da ljudi žele doći u nebo, ali im Bog tamo nije potreban. Hteli bi da nebo bude savršeno i lepo, ali se ne zanimaju za Boga koji bi tamo mogao biti. Hteli bi Njegove poklone, ali ne i Njega."
Tom je čoveku postalo vidljivo neugodno, ali je drsko rekao da mu Bog nije potreban. Budući da sam znao kako ga verovatno nikad više neću sresti, hteo sam biti siguran da stvari vidi iz Božje tačke gledišta.
"To je kao s malim detetom za Božić", nastavio sam kao da vodim ugodan razgovor s prijateljem. "Dete uzima očeve poklone, ali kad otac kaže: 'Hajde da se poigramo', dete ga odbija i kaže: 'Voleću te i s tobom se igrati ako mi daš više igračaka.' " Nakon kratke pauze upitao sam ga: "Imate li dece?" "Da…" odgovorio je polako.
"Verovatno osećate da imate pravo na to da vas vole." Čovek je klimnuo, a ja sam odmah nastavio: "Nema li Bog pravo na to da Ga volimo? Kada se pitamo: 'Je li nam Bog važan?' onda moramo znati da u stvari postavljamo pitanje: 'Hoću li Boga ili samo Njegove poklone?' Kao to dete. Kad nam Bog daje vazduh za disanje, a mi ga svakih nekoliko sekundi udahnemo i Njemu za to ne zahvalimo i ne želimo imati posla s Njim, zašto bi nam Bog omogućio disanje? S kakvim pravom to možemo tražiti od Njega? Ako nas je stvorio, nema li pravo da sa svojim vlasništvom radi šta Mu se sviđa?" U tom trenutku sam čuo kako se otvaraju vrata. Ostalo mi je samo nekoliko sekundi da završim. Ustao je da krene. "Želim Vam ugodan dan. Nadam se da Vas vaša deca više vole nego što većina ljudi voli Boga."
Čovek je izašao bez reči.
"Za mene su različite stvari u različito vreme važne", odgovorio je.
"Jeste li ikad pokušali da stvari sagledate iz ugla drugih?" upitao sam.
"Naravno", odgovorio je. "To čovek mora ako se bavi ljudima."
"Jeste li ikad pomislili da stvari pogledate iz Božjeg ugla gledanja?"
"Ne", odgovorio je bez oklevanja. "Nisam se još morao baviti Bogom." Nasmejao se vlastitoj šali.
"Većina ljudi ima svoje mišljenje o Bogu", nastavio sam. "No, čini se da je malo onih koji se pitaju: 'Šta Bog misli o meni?' " Na licu mu se videlo da o tome nije razmišljao. "Ako postoji Bog", nastavio sam bez prekida, "i On nikad ne umire, onda živi i nakon naše smrti. Svi mi imamo svoje pretpostavke o nebu i većina ljudi se 'nada' da će jednog dana tamo doći, premda uopšte ne mare za Boga. Čini se kao da ljudi žele doći u nebo, ali im Bog tamo nije potreban. Hteli bi da nebo bude savršeno i lepo, ali se ne zanimaju za Boga koji bi tamo mogao biti. Hteli bi Njegove poklone, ali ne i Njega."
Tom je čoveku postalo vidljivo neugodno, ali je drsko rekao da mu Bog nije potreban. Budući da sam znao kako ga verovatno nikad više neću sresti, hteo sam biti siguran da stvari vidi iz Božje tačke gledišta.
"To je kao s malim detetom za Božić", nastavio sam kao da vodim ugodan razgovor s prijateljem. "Dete uzima očeve poklone, ali kad otac kaže: 'Hajde da se poigramo', dete ga odbija i kaže: 'Voleću te i s tobom se igrati ako mi daš više igračaka.' " Nakon kratke pauze upitao sam ga: "Imate li dece?" "Da…" odgovorio je polako.
"Verovatno osećate da imate pravo na to da vas vole." Čovek je klimnuo, a ja sam odmah nastavio: "Nema li Bog pravo na to da Ga volimo? Kada se pitamo: 'Je li nam Bog važan?' onda moramo znati da u stvari postavljamo pitanje: 'Hoću li Boga ili samo Njegove poklone?' Kao to dete. Kad nam Bog daje vazduh za disanje, a mi ga svakih nekoliko sekundi udahnemo i Njemu za to ne zahvalimo i ne želimo imati posla s Njim, zašto bi nam Bog omogućio disanje? S kakvim pravom to možemo tražiti od Njega? Ako nas je stvorio, nema li pravo da sa svojim vlasništvom radi šta Mu se sviđa?" U tom trenutku sam čuo kako se otvaraju vrata. Ostalo mi je samo nekoliko sekundi da završim. Ustao je da krene. "Želim Vam ugodan dan. Nadam se da Vas vaša deca više vole nego što većina ljudi voli Boga."
Čovek je izašao bez reči.
