'Moderan' čovek se izgubio u pustinji. Danima i noćima lutao je naokolo. Koliko treba da se umre od gladi i žeđi? O tome je uporno razmišljao. Znao je da se duže može živeti bez hrane nego bez pića. Nemilosrdno sunce ga je isušilo. Imao je groznicu. Kada bi iscrpljen zaspao na nekoliko sati, sanjao je vodu, pomorandže i datulje. Zatim bi se probudio u još većoj muci i posrćući nastavljao dalje. Onda je na određenoj udaljenosti ugledao oazu. “Aha, fatamorgana!” pomislio je. “Optička varka, koja me mami i dovodi u očaj, jer u stvarnosti tamo nema baš ničega.” Približavao se oazi, ali ona nije nestala. Baš suprotno, bila je sve jasnija. Video je palme, travu i stene između kojih je izvirala voda.
“Naravno, to može biti i fantazija od gladi, koju izvodi moj napola ludi mozak,” mislio je. “Takve fantazije su moguće u mojem stanju. Naravno – a sad čujem i kako teče voda. Kako je okrutna priroda!” – S tim se mislima slomio. Umro je s neizgovorenom kletvom zbog neumoljive zloće života.
Sat kasnije našla su ga dvojica beduina. “Možeš li ovako nešto shvatiti?” pitao je jedan drugoga. “Datulje mu rastu skoro pred ustima – trebalo je samo da pruži ruku. A, evo, leži sasvim blizu izvora, usred najlepše oaze – mrtav od gladi i žeđi. Kako je to moguće?”
“Bio je 'moderan' čovek,” odgovorio je drugi beduin. “Nije verovao u to.”
“Naravno, to može biti i fantazija od gladi, koju izvodi moj napola ludi mozak,” mislio je. “Takve fantazije su moguće u mojem stanju. Naravno – a sad čujem i kako teče voda. Kako je okrutna priroda!” – S tim se mislima slomio. Umro je s neizgovorenom kletvom zbog neumoljive zloće života.
Sat kasnije našla su ga dvojica beduina. “Možeš li ovako nešto shvatiti?” pitao je jedan drugoga. “Datulje mu rastu skoro pred ustima – trebalo je samo da pruži ruku. A, evo, leži sasvim blizu izvora, usred najlepše oaze – mrtav od gladi i žeđi. Kako je to moguće?”
“Bio je 'moderan' čovek,” odgovorio je drugi beduin. “Nije verovao u to.”
