Sreda, toplo majsko popodne. Devojčica sedi za radnim stolom i vežba rešavanje jednačina sa dve nepoznate. Uskoro će kraj školske godine, a sedmi razred treba završiti sa što boljim uspehom. Ocena iz matematike je jedina nepoznanica; u nizu istovetnih cifara u školskom dnevniku, samo je ta klimava četvorka, bez realnih šansi da naraste u peticu. Ali – razmišlja devojčica – možda se ipak desi neko čudo, možda joj na pismenom iz matiša iznenada proradi do tada skriveni ajnštajnovski kliker.
Čuda su u devojčicinom životu i te kako potrebna. Nije lako imati nepunih 14, mučiti se sa naglo napupelim grudima, šiškama koje neće da stoje onako kako bi trebalo, roditeljima najbolje drugarice koji su svojoj ćerki zabranili da se druži sa njom....
Nije lako deliti sobu sa starijim bratom, čiji je jedini životni moto kako da se što bolje ufiksa.
On još uvek spava, iako je odavno prošlo podne.
Lep je njen stariji brat – doduše – ne više kao pre. Već mesecima se topi naočigled devojčice, ten mu je posiveo, par zuba poispadalo... S vremena na vreme, njegov pogled zaiskri sjajem nekadašnjeg đaka generacije, najpopularnijeg dečka među gimnazijalkama iz kraja... ali, sve ređe i ređe. Nema u bratovljevim očima skoro ničeg osim nekog čudnog mrtvila, praznine i, povremeno, lažne živosti.
Brata ne treba dirati kad spava.
Glava mu je zabačena unazad, usta široko razjapljena. Da nije sveže zabalavljenog jastuka i tihog hrkanja, devojčica bi pomislila da je mrtav. Ne uplašila, jer se odavno navikla na takvu mogućnost a ponekad - nakon mučnih trenutaka bratovljeve hirovitosti – stidljivo i ponadala kako se jednog dana on neće probuditi. Bilo je to veoma zbunjujuće osećanje: voleti nekog a želeti da ga više nema.
Čuje se zvono na vratima stana.
Devojčica gleda kroz 'špijunku'. Jer, treba biti obazriv – možda je bratovljevo društvo, ono isto zbog kojeg treba skrivati vredne stvari: džeparac (ma koliko mali), zlatan lančić (sada već bez priveska), pa čak i sitnije delove odeće.
Na pragu je Ica, nekadašnji diler, onaj što je njenog brata uveo u svet iz koga – kako se devojčici čini – nema povratka. Ooo, on je dobrano izbledeo, kao da nestaje. Hodajući leš, zguren u prljavoj vetrovci po toplom majskom danu. Ima 26 godina, od čega 8 džankijevskog staža. Smrdi na znoj, povraćku, duvan.
(Devojčica mrzi Icu. Milion puta pre početka ove priče - koja, kako će se videti, označava kraj jedne a početak druge - poželela je da mu u prokleti čaj sipa otrov protiv bubašvaba.)
Sad je bezopasan, bezazlen poput trule krpe, misli ona, i otvara mu vrata.
- Gde ti je burazer? – pita Ica, naslonjen na dovratak.
-Spava.
-Probudi ga, hitno je – govori on prepoznatljivo drhtavim glasom. Trese ga groznica; jednom rukom pridržava se za stomak a lice mu je pretvoreno o bolnu grimasu.
-Ne smem.
-Pusti me da uđem, ja ću ga probuditi.
-Ne mogu.
-Kriziram, mala. Probudi ga, moooliiiim teeee....
-Dobro, kaže devojčica, zatvara vrata i odlazi do bratovljevog kreveta. Obazrivo ga kucka po ramenu: - Ica je tu, traži te... Brat se meškolji, i, ne otvarajući oči, odgovara unjkavim glasom: - Pitaj ga ima li lovu.
Ona otškrine vrata od stana; Ica sad sedi na pragu, nogu i ruku isprepletenih kao da je čovek od gume. Smanjio se, i tako izuvijanih udova i pognute glave podseća na puževu kućicu.
-Imaš li lovu?
-Nemam sad ali doneću posle, keve mi. Platiću za dva šuta, samo mi sad treba, brzo, brzo...
Devojčica zna šta je šut, horse, doup... zna i šta je kriza. Ica deluje užasno, sve je manji i bleđi i u njoj budi neko čudno osećanje koje liči na ono koje je imala prema dvorišnom mačetu bez oka.
Utrčava u sobu, drmusa brata.
-Šta je, pyzda ti materina?
-Nema lovu, ali doneće kasnije, ako treba i duplo.
-Ne može. Prvo lova pa onda fiks. Goni ga u tri lepe...
-Daj mu na veresiju. Davao si drugima, što ne bi i njemu?
Brat otvara slepljene kapke, grabi tešku staklenu pepeljaru sa noćnog stočica i zamahuje u devojčicinom pravcu: - Beži, bre!
Ona ne zna šta bi sad trebalo da uradi. Čuje Icin jecaj koji se širi, kao mjaukanje onog istog, napuštenog, bezokog mačeta, po hodniku zgrade.
- Žao mi je, nema, kaže devojčica puževoj kućici na pragu.
- Pliz, pliiiiiz... Za trenutak Ica podiže glavu i ona čita agoniju na njegovom licu. Umreće, pade joj na pamet, a ljudi ne smeju da umiru, ne ovde, ne pred mojim očima, ne na tako strašan način.
-Sačekaj minut, šapuće mu, dodirnuvši njegovo rame.
Devojčica odlazi u kupatilo, penje se na poklopac klozetske šolje, odvrće kuglu na lusteru, ispod koje se krije štek. Desetak kesica tu, još toliko u vodokotliću, i po par na skrovitim mestima koja za nju odavno nisu tajna. Pažljivo uzima dve, zavrće kuglu, i trči do praga stana, udarajući usput o nameštaj u tesnom predsoblju.
-Evo - pruža Ici kesice -rekao je da ne žuriš sa plaćanjem. Nije frka...
Iz puževe kućice pomalja se mršava, bela, skoro providna šaka i grabi smotuljke.
-Imaš iglu?
-Da - odgovara on. Vadi iz džepa vindjakne kutijicu sa priborom.
Ruke mu se jako tresu.
-Treba li ti pomoć?
-Ne. Ali moram odmah, ovde.
Devojčica ga zaklanja telom od pogleda komšija, koji proviruju kroz odškrinuta vrata, već navikli na slične situacije.
Nikad nije mogla da gleda trenutak uzimanja, ali sad prosto mora.
Nema razlike između ove senke od nekadašnjeg Ice i njenog bate. Bolesni su. Osuđeni na hodanju po tankoj granici ludila, na patnju i smrt.
Bolest. Nije hir.
Dok Ica žmuri, sa blaženim osmehom na licu, ona se saginje i dodiruje usnama njegovo mokro čelo, znajući da on taj lahorasti poljubac sad i ne oseća.
Sutradan, po povratku iz škole, devojčica u sandučetu za poštu pronalazi kovertu na kojoj piše njeno ime.
Pismo, bez potpisa:
Devojčice,
Čudni su nam putevi. Mislimo da idu u različitim pravcima a oni se ipak negde ukrste.
Ne znam šta bih ti rekao, osim:
Želim ti da budeš srećna. Živi večno.
Hvala.
I izvini, izvini, izvini...
Svega par dana kasnije, Ice više nema.
Devojčica još uvek čuva to pismo, požutelo i pomalo plesnivo, kao uspomenu na Icu i trenutak kad je konačno shvatila da je moguće razumeti, zavoleti i saosećati sa onim koga smo do juče mrzeli. Potrebno je tako malo.
Čuda su u devojčicinom životu i te kako potrebna. Nije lako imati nepunih 14, mučiti se sa naglo napupelim grudima, šiškama koje neće da stoje onako kako bi trebalo, roditeljima najbolje drugarice koji su svojoj ćerki zabranili da se druži sa njom....
Nije lako deliti sobu sa starijim bratom, čiji je jedini životni moto kako da se što bolje ufiksa.
On još uvek spava, iako je odavno prošlo podne.
Lep je njen stariji brat – doduše – ne više kao pre. Već mesecima se topi naočigled devojčice, ten mu je posiveo, par zuba poispadalo... S vremena na vreme, njegov pogled zaiskri sjajem nekadašnjeg đaka generacije, najpopularnijeg dečka među gimnazijalkama iz kraja... ali, sve ređe i ređe. Nema u bratovljevim očima skoro ničeg osim nekog čudnog mrtvila, praznine i, povremeno, lažne živosti.
Brata ne treba dirati kad spava.
Glava mu je zabačena unazad, usta široko razjapljena. Da nije sveže zabalavljenog jastuka i tihog hrkanja, devojčica bi pomislila da je mrtav. Ne uplašila, jer se odavno navikla na takvu mogućnost a ponekad - nakon mučnih trenutaka bratovljeve hirovitosti – stidljivo i ponadala kako se jednog dana on neće probuditi. Bilo je to veoma zbunjujuće osećanje: voleti nekog a želeti da ga više nema.
Čuje se zvono na vratima stana.
Devojčica gleda kroz 'špijunku'. Jer, treba biti obazriv – možda je bratovljevo društvo, ono isto zbog kojeg treba skrivati vredne stvari: džeparac (ma koliko mali), zlatan lančić (sada već bez priveska), pa čak i sitnije delove odeće.
Na pragu je Ica, nekadašnji diler, onaj što je njenog brata uveo u svet iz koga – kako se devojčici čini – nema povratka. Ooo, on je dobrano izbledeo, kao da nestaje. Hodajući leš, zguren u prljavoj vetrovci po toplom majskom danu. Ima 26 godina, od čega 8 džankijevskog staža. Smrdi na znoj, povraćku, duvan.
(Devojčica mrzi Icu. Milion puta pre početka ove priče - koja, kako će se videti, označava kraj jedne a početak druge - poželela je da mu u prokleti čaj sipa otrov protiv bubašvaba.)
Sad je bezopasan, bezazlen poput trule krpe, misli ona, i otvara mu vrata.
- Gde ti je burazer? – pita Ica, naslonjen na dovratak.
-Spava.
-Probudi ga, hitno je – govori on prepoznatljivo drhtavim glasom. Trese ga groznica; jednom rukom pridržava se za stomak a lice mu je pretvoreno o bolnu grimasu.
-Ne smem.
-Pusti me da uđem, ja ću ga probuditi.
-Ne mogu.
-Kriziram, mala. Probudi ga, moooliiiim teeee....
-Dobro, kaže devojčica, zatvara vrata i odlazi do bratovljevog kreveta. Obazrivo ga kucka po ramenu: - Ica je tu, traži te... Brat se meškolji, i, ne otvarajući oči, odgovara unjkavim glasom: - Pitaj ga ima li lovu.
Ona otškrine vrata od stana; Ica sad sedi na pragu, nogu i ruku isprepletenih kao da je čovek od gume. Smanjio se, i tako izuvijanih udova i pognute glave podseća na puževu kućicu.
-Imaš li lovu?
-Nemam sad ali doneću posle, keve mi. Platiću za dva šuta, samo mi sad treba, brzo, brzo...
Devojčica zna šta je šut, horse, doup... zna i šta je kriza. Ica deluje užasno, sve je manji i bleđi i u njoj budi neko čudno osećanje koje liči na ono koje je imala prema dvorišnom mačetu bez oka.
Utrčava u sobu, drmusa brata.
-Šta je, pyzda ti materina?
-Nema lovu, ali doneće kasnije, ako treba i duplo.
-Ne može. Prvo lova pa onda fiks. Goni ga u tri lepe...
-Daj mu na veresiju. Davao si drugima, što ne bi i njemu?
Brat otvara slepljene kapke, grabi tešku staklenu pepeljaru sa noćnog stočica i zamahuje u devojčicinom pravcu: - Beži, bre!
Ona ne zna šta bi sad trebalo da uradi. Čuje Icin jecaj koji se širi, kao mjaukanje onog istog, napuštenog, bezokog mačeta, po hodniku zgrade.
- Žao mi je, nema, kaže devojčica puževoj kućici na pragu.
- Pliz, pliiiiiz... Za trenutak Ica podiže glavu i ona čita agoniju na njegovom licu. Umreće, pade joj na pamet, a ljudi ne smeju da umiru, ne ovde, ne pred mojim očima, ne na tako strašan način.
-Sačekaj minut, šapuće mu, dodirnuvši njegovo rame.
Devojčica odlazi u kupatilo, penje se na poklopac klozetske šolje, odvrće kuglu na lusteru, ispod koje se krije štek. Desetak kesica tu, još toliko u vodokotliću, i po par na skrovitim mestima koja za nju odavno nisu tajna. Pažljivo uzima dve, zavrće kuglu, i trči do praga stana, udarajući usput o nameštaj u tesnom predsoblju.
-Evo - pruža Ici kesice -rekao je da ne žuriš sa plaćanjem. Nije frka...
Iz puževe kućice pomalja se mršava, bela, skoro providna šaka i grabi smotuljke.
-Imaš iglu?
-Da - odgovara on. Vadi iz džepa vindjakne kutijicu sa priborom.
Ruke mu se jako tresu.
-Treba li ti pomoć?
-Ne. Ali moram odmah, ovde.
Devojčica ga zaklanja telom od pogleda komšija, koji proviruju kroz odškrinuta vrata, već navikli na slične situacije.
Nikad nije mogla da gleda trenutak uzimanja, ali sad prosto mora.
Nema razlike između ove senke od nekadašnjeg Ice i njenog bate. Bolesni su. Osuđeni na hodanju po tankoj granici ludila, na patnju i smrt.
Bolest. Nije hir.
Dok Ica žmuri, sa blaženim osmehom na licu, ona se saginje i dodiruje usnama njegovo mokro čelo, znajući da on taj lahorasti poljubac sad i ne oseća.
Sutradan, po povratku iz škole, devojčica u sandučetu za poštu pronalazi kovertu na kojoj piše njeno ime.
Pismo, bez potpisa:
Devojčice,
Čudni su nam putevi. Mislimo da idu u različitim pravcima a oni se ipak negde ukrste.
Ne znam šta bih ti rekao, osim:
Želim ti da budeš srećna. Živi večno.
Hvala.
I izvini, izvini, izvini...
Svega par dana kasnije, Ice više nema.
Devojčica još uvek čuva to pismo, požutelo i pomalo plesnivo, kao uspomenu na Icu i trenutak kad je konačno shvatila da je moguće razumeti, zavoleti i saosećati sa onim koga smo do juče mrzeli. Potrebno je tako malo.
Mracna,tuzna,bezizlazna prica... I nadasve vrlo,vrlo stvarna...Surova realnost danasnjeg doba....
