Kakva noć. I čudno saznanje.
Dakle, ja sam leptir.
Računam da sam mogao i bolje proći, šta znam... sada još treba da prihvatim tu činjenicu. Kažu da sam jako mlad, ali se ne sećam kad sam se rodio. Sigurno nije bilo juče.
Još kažu da leptiri žive samo jedan dan. Ja znam da to nije istina. Uzmimo da jeste, zašto je to bitno za mene?! Jer, meni je taj jedan dan čitava večnost. I nikako se zbog toga ne osećam loše.
Imam krila, i sve to..... imam i telo i oči i sva čula, ali se nekako još uvek ne osećam kao leptir. Uostalom, gde sam to ja?? I šta je to... leptir? Zar nije to samo jedna od onih reči koje izgube smisao ako se ponove dovoljno puta?
Zar je normalno za leptira da leži ovako sam na rosi, na mokrom listu, bez igde ikoga, bez drugih leptira u blizini!? Jeste? Izvinite, nikada pre nisam bio leptir.
Možda je ovaj list ceo moj Univerzum i možda njega treba da pitam?
Ali, on ne odgovara... iskreno, nisam ni očekivao. Samo trabunja nešto što ga nisam ni pitao..
Mislim da se probija sunce kroz oblake. Možda će biti lep dan. Taj jedan, moj dan.
Da li je dovoljno da bude lep dan pa da proživim srećan život? Ili je potrebno da budem srećan sam od sebe? Ali, kako da budem srećan ako nikada ne saznam ko me je ovde poslao i zašto?
Neću saznati, jer nemam vremena. A noć je bila teška, i deset puta sam se zapitao ko sam ja i šta ću ja ovde. I na kraju sam se vratio na isto.
Ja sam leptir i tu sam gde sam. Kažu da ću saznati ubrzo i da će mi biti svejedno. Mislim, koje su šanse?!
Nego, na čudno mesto sam sleteo. Kakav grub list i kakvo neotesano drveće! Kako glup i smešan mora da je njihov put. I ja sad očekujem od njih nešto da saznam, ma jeste! Kad malo razmislim, bolje je samo da mislim. I da mi niko ništa ne govori, ne sugeriše, ne objašnjava unapred. Dok nisam bio svestan da sam leptir, savršeno sam jasno znao ko sam i šta sam. A sad više nemam pojma. Zbunjen sam totalno. I tako u mojoj zbunjenosti prolazi ovaj jedan dan. Vreme se menja i vetar mi obara krila. Kada bih poleteo ponovo, mislim da bi me oduvao u baru.
Baru je napravio kamion čoveka koji ga je doterao pre pola sata. Meni je drag taj čovek... ne znam zašto. I nekako, savršeno mi je jasno kako je to biti čovek, iako ja to očigledno nisam. Ne znam da li bih želeo da budem, samo kažem da razumem kako mu je. Slegao je ramenima kad je prošao i spustio kačket preko očiju, smeta mu ovo jutarnje sunce. Bože, smeta i meni. Uostalom, verovatno ga peku oči, pošto je celu noć plakao.
Neko mu je sinoć ubio ženu.
Takav ti je život. Misliš... što si kamiondžija, pa niko neće da te dira, ni tebe ni tvoje; ubrzo shvatiš da neko odozgo igra ruski rulet i da ga nije briga ni za tvoju dobrotu ni za tvoju lepotu, ni za sve talente ovog sveta. Malo ti ulepša biografiju i pošalje na rad...
Možda je i dobro što sam leptir. Ljudi imaju tako mnogo komplikacija u životu. A tako malo vremena da razmišljaju. I šta je njoj trebalo da vara muža?
Da li je bila nesrećna, da li je tražila utehu, ili je bila, prosto, kreten? Čovek je divan, kažem vam... ne znam, nije mi jasno.
I žao mi dece. Ali, to je život.
A, šta ja treba da radim kao leptir? Ne, mislim, meni je sve ovo smešno. Sad, kao, ja sam leptir i kao treba da nađem u nekoj knjizi možda ko su i šta su leptiri, pa da se onda tako i ponašam. Jer, znate, ono o instinktu, slobodi, samoodržanju, borbi za prevlast u ludom živom svetu koji evoluira... sve su to laži. Životinje (i insekti; šta da radim, nije mi baš upala kašika u med) su pre svega živa bića, a sve ovo ostalo... pa zbunjene su kao i vi, ljudi. Mislim, koliko tačno treba da budeš genijalan da bi unapred znao sve svoje uloge? Odustajem... unapred. To da znate.
I sad računam da neću imati više noći, pa neću biti ni uznemiren više. Ali ja sam se uznemirio deset puta otkad sam se probudio i ne znam šta mi je. Eh da sam nešto veći i sposobniji, pa da popijem neki lekić... ili da sam nešto pametniji da meditiram, ne znam...
Mislim da ću videti još leptira. Rekli su mi, pre nego što sam se probudio, da ću svašta videti, ali da me čeka smrt i da ona nije strašna, jer je ne osećaš. Samo nestaneš. Mislim, alo, ljudi, ja sam leptir! Ionako mi nervni sistem nije nešto naročito razvijen, koliko tačno fizički bol treba da me plaši?! Svašta. Ja pitam jedno, oni meni drugo.
I sve to zato što sam leptir. Ma da ne poverujete.
Dođavola, vreme tako sporo prolazi. A sunce jeste upržilo... ipak me nije trglo iz ovog neprijatnog stanja. Ali onaj cvet me mami. Ne mogu baš opisati ceo osećaj, mislim, lep je. Ali me plaši. Veliki je i moćan, i ima sve što treba da ima jedan cvet, ali ja sam još mali leptir i ne bih smeo da letim. Vetar samo što se stišao. List je počeo da šapuće. Ali ja više ne mogu da ga slušam. Znam da je to moj list i da se na njega već oslanjam, ali ga ne razumem. On šapuće uporno i smeta mi. Ništa mu ne verujem.
Ma idem! Ma idem... makar se svi vetrovi ovog sveta stuštili na moja meka, lagana, šarena krila.
Kažu da imam lepa krila. Ali nisu lepa ni upola kao ovaj cvet! I što ga više gledam, sve je lepši. I... kad su rekli da ću videti još leptira, nisu me lagali. Čini mi se stotinu leptira sada kruži oko mog cveta. Čini mi se i da je samo mene želeo na sebi. Ali, kako bih to ikada mogao da znam za sigurno.....
Nije bitno, pojeli su moj cvet. Nije ostalo ništa od njega. Dobro, mislim, nisu ga stvarno pojeli, ali..... sav polen je spao. Mnogo je cvetova još ostalo da obiđem. Briga me. Ne zovu me svi, neki i venu, neki su još mladi, neki su i bezveze skroz... a ima onih koji su skroz bezveze, a 100 šarenih krila ga uporno opseda. E to neću nikada razumeti. Ali, kao da sam ja sad predodređen da sve razumem..... pa ja nemam pojma ni ko me to zeznuo da budem leptir. Hm, možda sam saam kriv... nije tako lepo, nije lepo biti leptir. Ipak nije, da znate.
Hej, zar da povrh svega gledam to?! Ne, nemoj molim te! Ne treba ti još cveća, svo si cveće ovog sveta stavio na njen grob. Ne njega, ostavi ga golih prašnika, neka postoji..... ne ti!!!
Ovo dvorište je pakao, i ja moram otići iz njega. Dosta sam video. Dosta za vreme svog postojanja. Moram otići. Hoću jednom, sigurno.
Opet se promenilo vreme i mogao bih se zakleti da se nešto strašno desilo rano ujutru, ali nisam siguran šta.
Znate, ja sam leptir. Imam prilično lepa i šarena krila. Među leptirima, nisam loše prošao. Šta znam..... gledam ove druge leptire i računam da je neki tako zadovoljan, neki nije, ali svi mi imamo svoje živote da proživimo i da se u njima snađemo što je bolje moguće. Nema tu mnogo filozofije.
Popodne je i ja sam u najlepšem periodu svog života. Ne mogu baš da kažem da sam srećan, ali nisam ni nesrećan. Ceo ovaj svet..... nekako je predvidljiv. A, opet, ja ništa pod milim bogom ne znam o njemu i ko zna da li ću išta saznati za samo jedan dan. Jao dobro, mislim, ne morate da me ispravljate, znam da ne živim jedan dan, ali recimo da živim..... da, prilično sam siguran da živim......... dovoljno je da verujem u to i biće to moja istina. Ionako ništa ne znamo za sigurno.
Počeo sam da prihvatam. U redu je. Stvarno je u redu.
Ja sam leptir potpuno i konačno; i kada me više ne bude bilo i dalje će biti jasno da sam bio leptir. Kada više ne bude sveta da posvedoči o mojim krilima, to što sam nekada bio leptir neće više uopšte biti važno. I OK sam sa tim. Našao sam lep cvet. Moj stari list je prilično žut. Nisam siguran zašto sam bio toliko vezan za njega. Znam da sam nekad bio žešće istripovan. Ali sada sam OK. Poistovetio sam se sa ljudima jednom davno, mislio sam da je njima dobro, da je lepo biti čovek. I da su oni divna bića. Kakva je to zabluda bila.
Onaj čovek....... neprijatan mi je, ne znam zašto. Nikada ga nisam preterano voleo. Ima danas težak dan. Ubili su mu ženu i decu ostavili bez majke. Ne znam ko, i ne znam zašto. Baš je dobro što sam samo leptir, da mi se takve stvari ne dešavaju.
Nadam se da je neće izneti danas, jer ne bih želeo da je vidim. Znam da sam, davno, još pre nego što je svanulo, pobegao od nje glavom bez obzira. Nije mi se svideo prizor, sleteo sam na mokar list i nije mi bilo dobro. Kako je loše izgledala! A nekad je bila lepotica..... najlepša! Kakva glupa smrt.
Posle podne je, pola mog života. Ja sam leptir i savršeno mi je jasno ko sam i šta sam. Trebalo bi da poletim malo, valjda neće vetar skoro...
Dakle, ja sam leptir.
Računam da sam mogao i bolje proći, šta znam... sada još treba da prihvatim tu činjenicu. Kažu da sam jako mlad, ali se ne sećam kad sam se rodio. Sigurno nije bilo juče.
Još kažu da leptiri žive samo jedan dan. Ja znam da to nije istina. Uzmimo da jeste, zašto je to bitno za mene?! Jer, meni je taj jedan dan čitava večnost. I nikako se zbog toga ne osećam loše.
Imam krila, i sve to..... imam i telo i oči i sva čula, ali se nekako još uvek ne osećam kao leptir. Uostalom, gde sam to ja?? I šta je to... leptir? Zar nije to samo jedna od onih reči koje izgube smisao ako se ponove dovoljno puta?
Zar je normalno za leptira da leži ovako sam na rosi, na mokrom listu, bez igde ikoga, bez drugih leptira u blizini!? Jeste? Izvinite, nikada pre nisam bio leptir.
Možda je ovaj list ceo moj Univerzum i možda njega treba da pitam?
Ali, on ne odgovara... iskreno, nisam ni očekivao. Samo trabunja nešto što ga nisam ni pitao..
Mislim da se probija sunce kroz oblake. Možda će biti lep dan. Taj jedan, moj dan.
Da li je dovoljno da bude lep dan pa da proživim srećan život? Ili je potrebno da budem srećan sam od sebe? Ali, kako da budem srećan ako nikada ne saznam ko me je ovde poslao i zašto?
Neću saznati, jer nemam vremena. A noć je bila teška, i deset puta sam se zapitao ko sam ja i šta ću ja ovde. I na kraju sam se vratio na isto.
Ja sam leptir i tu sam gde sam. Kažu da ću saznati ubrzo i da će mi biti svejedno. Mislim, koje su šanse?!
Nego, na čudno mesto sam sleteo. Kakav grub list i kakvo neotesano drveće! Kako glup i smešan mora da je njihov put. I ja sad očekujem od njih nešto da saznam, ma jeste! Kad malo razmislim, bolje je samo da mislim. I da mi niko ništa ne govori, ne sugeriše, ne objašnjava unapred. Dok nisam bio svestan da sam leptir, savršeno sam jasno znao ko sam i šta sam. A sad više nemam pojma. Zbunjen sam totalno. I tako u mojoj zbunjenosti prolazi ovaj jedan dan. Vreme se menja i vetar mi obara krila. Kada bih poleteo ponovo, mislim da bi me oduvao u baru.
Baru je napravio kamion čoveka koji ga je doterao pre pola sata. Meni je drag taj čovek... ne znam zašto. I nekako, savršeno mi je jasno kako je to biti čovek, iako ja to očigledno nisam. Ne znam da li bih želeo da budem, samo kažem da razumem kako mu je. Slegao je ramenima kad je prošao i spustio kačket preko očiju, smeta mu ovo jutarnje sunce. Bože, smeta i meni. Uostalom, verovatno ga peku oči, pošto je celu noć plakao.
Neko mu je sinoć ubio ženu.
Takav ti je život. Misliš... što si kamiondžija, pa niko neće da te dira, ni tebe ni tvoje; ubrzo shvatiš da neko odozgo igra ruski rulet i da ga nije briga ni za tvoju dobrotu ni za tvoju lepotu, ni za sve talente ovog sveta. Malo ti ulepša biografiju i pošalje na rad...
Možda je i dobro što sam leptir. Ljudi imaju tako mnogo komplikacija u životu. A tako malo vremena da razmišljaju. I šta je njoj trebalo da vara muža?
Da li je bila nesrećna, da li je tražila utehu, ili je bila, prosto, kreten? Čovek je divan, kažem vam... ne znam, nije mi jasno.
I žao mi dece. Ali, to je život.
A, šta ja treba da radim kao leptir? Ne, mislim, meni je sve ovo smešno. Sad, kao, ja sam leptir i kao treba da nađem u nekoj knjizi možda ko su i šta su leptiri, pa da se onda tako i ponašam. Jer, znate, ono o instinktu, slobodi, samoodržanju, borbi za prevlast u ludom živom svetu koji evoluira... sve su to laži. Životinje (i insekti; šta da radim, nije mi baš upala kašika u med) su pre svega živa bića, a sve ovo ostalo... pa zbunjene su kao i vi, ljudi. Mislim, koliko tačno treba da budeš genijalan da bi unapred znao sve svoje uloge? Odustajem... unapred. To da znate.
I sad računam da neću imati više noći, pa neću biti ni uznemiren više. Ali ja sam se uznemirio deset puta otkad sam se probudio i ne znam šta mi je. Eh da sam nešto veći i sposobniji, pa da popijem neki lekić... ili da sam nešto pametniji da meditiram, ne znam...
Mislim da ću videti još leptira. Rekli su mi, pre nego što sam se probudio, da ću svašta videti, ali da me čeka smrt i da ona nije strašna, jer je ne osećaš. Samo nestaneš. Mislim, alo, ljudi, ja sam leptir! Ionako mi nervni sistem nije nešto naročito razvijen, koliko tačno fizički bol treba da me plaši?! Svašta. Ja pitam jedno, oni meni drugo.
I sve to zato što sam leptir. Ma da ne poverujete.
Dođavola, vreme tako sporo prolazi. A sunce jeste upržilo... ipak me nije trglo iz ovog neprijatnog stanja. Ali onaj cvet me mami. Ne mogu baš opisati ceo osećaj, mislim, lep je. Ali me plaši. Veliki je i moćan, i ima sve što treba da ima jedan cvet, ali ja sam još mali leptir i ne bih smeo da letim. Vetar samo što se stišao. List je počeo da šapuće. Ali ja više ne mogu da ga slušam. Znam da je to moj list i da se na njega već oslanjam, ali ga ne razumem. On šapuće uporno i smeta mi. Ništa mu ne verujem.
Ma idem! Ma idem... makar se svi vetrovi ovog sveta stuštili na moja meka, lagana, šarena krila.
Kažu da imam lepa krila. Ali nisu lepa ni upola kao ovaj cvet! I što ga više gledam, sve je lepši. I... kad su rekli da ću videti još leptira, nisu me lagali. Čini mi se stotinu leptira sada kruži oko mog cveta. Čini mi se i da je samo mene želeo na sebi. Ali, kako bih to ikada mogao da znam za sigurno.....
Nije bitno, pojeli su moj cvet. Nije ostalo ništa od njega. Dobro, mislim, nisu ga stvarno pojeli, ali..... sav polen je spao. Mnogo je cvetova još ostalo da obiđem. Briga me. Ne zovu me svi, neki i venu, neki su još mladi, neki su i bezveze skroz... a ima onih koji su skroz bezveze, a 100 šarenih krila ga uporno opseda. E to neću nikada razumeti. Ali, kao da sam ja sad predodređen da sve razumem..... pa ja nemam pojma ni ko me to zeznuo da budem leptir. Hm, možda sam saam kriv... nije tako lepo, nije lepo biti leptir. Ipak nije, da znate.
Hej, zar da povrh svega gledam to?! Ne, nemoj molim te! Ne treba ti još cveća, svo si cveće ovog sveta stavio na njen grob. Ne njega, ostavi ga golih prašnika, neka postoji..... ne ti!!!
Ovo dvorište je pakao, i ja moram otići iz njega. Dosta sam video. Dosta za vreme svog postojanja. Moram otići. Hoću jednom, sigurno.
Opet se promenilo vreme i mogao bih se zakleti da se nešto strašno desilo rano ujutru, ali nisam siguran šta.
Znate, ja sam leptir. Imam prilično lepa i šarena krila. Među leptirima, nisam loše prošao. Šta znam..... gledam ove druge leptire i računam da je neki tako zadovoljan, neki nije, ali svi mi imamo svoje živote da proživimo i da se u njima snađemo što je bolje moguće. Nema tu mnogo filozofije.
Popodne je i ja sam u najlepšem periodu svog života. Ne mogu baš da kažem da sam srećan, ali nisam ni nesrećan. Ceo ovaj svet..... nekako je predvidljiv. A, opet, ja ništa pod milim bogom ne znam o njemu i ko zna da li ću išta saznati za samo jedan dan. Jao dobro, mislim, ne morate da me ispravljate, znam da ne živim jedan dan, ali recimo da živim..... da, prilično sam siguran da živim......... dovoljno je da verujem u to i biće to moja istina. Ionako ništa ne znamo za sigurno.
Počeo sam da prihvatam. U redu je. Stvarno je u redu.
Ja sam leptir potpuno i konačno; i kada me više ne bude bilo i dalje će biti jasno da sam bio leptir. Kada više ne bude sveta da posvedoči o mojim krilima, to što sam nekada bio leptir neće više uopšte biti važno. I OK sam sa tim. Našao sam lep cvet. Moj stari list je prilično žut. Nisam siguran zašto sam bio toliko vezan za njega. Znam da sam nekad bio žešće istripovan. Ali sada sam OK. Poistovetio sam se sa ljudima jednom davno, mislio sam da je njima dobro, da je lepo biti čovek. I da su oni divna bića. Kakva je to zabluda bila.
Onaj čovek....... neprijatan mi je, ne znam zašto. Nikada ga nisam preterano voleo. Ima danas težak dan. Ubili su mu ženu i decu ostavili bez majke. Ne znam ko, i ne znam zašto. Baš je dobro što sam samo leptir, da mi se takve stvari ne dešavaju.
Nadam se da je neće izneti danas, jer ne bih želeo da je vidim. Znam da sam, davno, još pre nego što je svanulo, pobegao od nje glavom bez obzira. Nije mi se svideo prizor, sleteo sam na mokar list i nije mi bilo dobro. Kako je loše izgledala! A nekad je bila lepotica..... najlepša! Kakva glupa smrt.
Posle podne je, pola mog života. Ja sam leptir i savršeno mi je jasno ko sam i šta sam. Trebalo bi da poletim malo, valjda neće vetar skoro...
...