Мислимо ли ми икада право трајање или наша интелигенција има посла једино са простором?
Одговор је ово друго и то је уједно и основа Бергсонове филозофије и веома моћан увид.
Бергсон је на своју идеју "трајања" дошао изненада и то док је на предавању објашњавао студентима Зенонов парадокс. Тада је Бергсон открио нешто што су пре њега многи наслућивали, али нису успели да преведу у јасне мисли, а то откриће јесте у томе да је оно што наш интелект зове "трајање" или "време", заправо простор а да је трајање нешто другачије - интуиција. Тако смо добили Бергсонов "Кинематографски принцип интелигенције" и интуицију трајања.
Ова илустрација доле приказује снимке видео клипа у коме имамо кретање црне тачке дуж белих тачака поређаних у круг. Снимак је постојао на yu тубе па је уклоњен, али без обзира то може појаснити тему.
У сваком тренутку времена у садашњости имамо само једну једину црну тачку. Она је у садашњости непокретна, мирује. У следећем тренутку времена она нестаје, не постоји, она постаје прошлост а следећа црна тачка постаје садашњост. Када је наступила следећа црна тачка, претходне више нема у простору нити простор о њој чува било какав траг. Значи претходна тачка егзистира само у нашем сећању.
Како наша интелигенција сада добија илузију кретања?
Тако што сада имамо само једну црну тачку у садашњости и једну црну тачку сећање (обратите пажњу - сећање) и сада интелигенција, не би ли добила кретање, врши синтезу једне црне тачке у садашњости, и једне црне тачке сећања (која више не постоји у стварности) узетој из прошлости, из меморије.
Али како вршимо ту синтезу? Да ли тако што те две тачке (једну виртуелну а једну актуелну) ређамо једну до друге?
Управо тако, али онда немамо посла са кретањем већ са простором, са сликама црних тачака поређаних једна до друге у нашој свести, а то није кретање. Кретање није збир непомичности. Тиме нисмо мислили кретање.
Кретање је основа нашег бића. Оно је трајање, али оно се не може представити интелигенцијом и њеним кинематографским механизмом, а која има посла једино са непокретним опажајима, не и са кретањем, нити трајањем. Трајање или узастопност је ствар интуиције и нечега што је Бергсон назвао "квалитативна множина" а где се све састоји у међусобном прожимању и трајању.
Вероватно многи нису до сада приметили да је перцепција (опажање) заправо сећање. И да се меморија итекако меша са осећајима. Да је чак свака перцепција меморија, како каже Бергсон. Прошлост не постоји, осим у сећању, будућност се још није десила. А у садашњости имамо посла само са једним јединим положајем неке ствари, који је уз то још непокретан. Претходни положај је сећање а управо синтеза једног сећања и једног актуелног садашњег момента (који је такође сећање) даје илузију кретања.
https://forum.krstarica.com/threads/bergson-trajanje-i-istovremenost.260660/
Одговор је ово друго и то је уједно и основа Бергсонове филозофије и веома моћан увид.
Бергсон је на своју идеју "трајања" дошао изненада и то док је на предавању објашњавао студентима Зенонов парадокс. Тада је Бергсон открио нешто што су пре њега многи наслућивали, али нису успели да преведу у јасне мисли, а то откриће јесте у томе да је оно што наш интелект зове "трајање" или "време", заправо простор а да је трајање нешто другачије - интуиција. Тако смо добили Бергсонов "Кинематографски принцип интелигенције" и интуицију трајања.
Ова илустрација доле приказује снимке видео клипа у коме имамо кретање црне тачке дуж белих тачака поређаних у круг. Снимак је постојао на yu тубе па је уклоњен, али без обзира то може појаснити тему.
У сваком тренутку времена у садашњости имамо само једну једину црну тачку. Она је у садашњости непокретна, мирује. У следећем тренутку времена она нестаје, не постоји, она постаје прошлост а следећа црна тачка постаје садашњост. Када је наступила следећа црна тачка, претходне више нема у простору нити простор о њој чува било какав траг. Значи претходна тачка егзистира само у нашем сећању.
Како наша интелигенција сада добија илузију кретања?
Тако што сада имамо само једну црну тачку у садашњости и једну црну тачку сећање (обратите пажњу - сећање) и сада интелигенција, не би ли добила кретање, врши синтезу једне црне тачке у садашњости, и једне црне тачке сећања (која више не постоји у стварности) узетој из прошлости, из меморије.
Али како вршимо ту синтезу? Да ли тако што те две тачке (једну виртуелну а једну актуелну) ређамо једну до друге?
Управо тако, али онда немамо посла са кретањем већ са простором, са сликама црних тачака поређаних једна до друге у нашој свести, а то није кретање. Кретање није збир непомичности. Тиме нисмо мислили кретање.
Кретање је основа нашег бића. Оно је трајање, али оно се не може представити интелигенцијом и њеним кинематографским механизмом, а која има посла једино са непокретним опажајима, не и са кретањем, нити трајањем. Трајање или узастопност је ствар интуиције и нечега што је Бергсон назвао "квалитативна множина" а где се све састоји у међусобном прожимању и трајању.
Вероватно многи нису до сада приметили да је перцепција (опажање) заправо сећање. И да се меморија итекако меша са осећајима. Да је чак свака перцепција меморија, како каже Бергсон. Прошлост не постоји, осим у сећању, будућност се још није десила. А у садашњости имамо посла само са једним јединим положајем неке ствари, који је уз то још непокретан. Претходни положај је сећање а управо синтеза једног сећања и једног актуелног садашњег момента (који је такође сећање) даје илузију кретања.
Istina je da mi brojimo uzastopne trenutke trajanja i da nam se vreme, po svojim odnosima s brojem, pokazuje najpre kao merljiva veličina, sasvim analogna prostoru. Ali, ovde treba napraviti važnu distinkciju. Kažem, na primer, da je protekao minut, a pod tim mislim da je klatno, otkucavajući sekunde, izvelo šezdeset oscilacija.Ako svih tih šezdeset oscillacija sebi predočim odjednom i jednom jedinom apercepcijom duha ja po hipotezi isključujem ideju o uzastopnosti, mislim ne na šezdeset otkucaja koji se smenjuju,već na šezdeset tačaka jedne čvrste linije od kojih svaka takoreći simbolizuje jednu oscilaciju klatna.
Ako, pak, želim da sebi tih šezdeset oscilacija predočim uzastopno, a ništa ne menjanjući u načinu njihova stvaranja u prostoru moraću da mislim na svaku oscilaciju isključujući sećanje na prethodnu, jer prostor o njoj ne čuva nikakav trag, međutim, baš zbog toga ja ću sebe osuditi da neprestano ostanem u sadašnjosti i odreći ću se toga da mislim uzastopnost ili trajanje. Ako, napokon, zadržim, spojeno sa slikom sadašnje oscilacije, sećanje na oscilaciju koja joj je prethodila, desiće se jedno od dvoga:
1) Ili ću dve slike staviti jednu do druge, pa ćemo se tako vratiti na našu prvu hipotezu ili ću
2) Ili ću ih primetiti jednu u drugoj, kako se prožimaju i među sobom organizuju kao note neke melodije, obrazujući ono što cemo nazvati nejasnom ili kvalitativnom množinom, a što nema nikakve sličnosti sa brojem:
Tako ću dobiti sliku čistog trajanja, ali ću se, takođe, potpuno osloboditi ideje o homogenoj sredini ili o merljivom kvantitetu. Citat Bergson iz dela Trajanje i sloboda volje
https://forum.krstarica.com/threads/bergson-trajanje-i-istovremenost.260660/
Poslednja izmena: