Temelj morala

Шта су моралне тенденције и шта је извор морала уопште, одувек је предмет филозофије. Већина када наиђе на то питање, сети се Канта и његове етике, његове Критике практичног ума и Метафизике морала тј. чувеног категоричког императива.

Међутим, прави одговор на питање шта је морал, није дао Кант већ Шопенхауер (који је узгред и оборио Кантов категорички императив као погрешно учење засновано на противуречности).

Па шта је онда темељни извор моралности? Одговор је.... сажаљење.

САЖАЉЕЊЕ
То је нешто веома живо у нама и свако га налази у себи. То није нека фантазмагорија, апстракција или нешто искрсло ни из чега. Није ни категорички императив или нешто што се позива на неке максиме које морамо следити, већ је то нешто сасвим реално, непосредна чињеница свести.
Оно што у себи налазимо као "сажаљење" јесте извор свеукупне моралности која се супротставља "кнезовима таме": егоизму и злоби.

Из њега извиру две "реке":

1) врлина правичности
2) врлина човекољубља

ПРАВИЧНОСТ
Свако живо биће покретано је егоизмом и да би његове жеље (усмерене на сопствену добробит) биле испуњене, често захтевају да добробит другог живог бића буде нарушена. Тада се одједном јавља осећај сажаљења попут неког полицајаца који каже СТОП. Као кордон постављен испред другога штитећи га од рушилачког налета нашег егоизма.

ЧОВЕКОЉУБЉЕ
Поред правичности постоји још једна морална побуда а то је човекољубље.
Правичност се састоји у неделатности. Довољно је да зауставимо налет свог надирућег егоизма како би избегли туђу патњу и бол који би био изазван њиме. Човекољубље се за разлику од правичности не састоји у неделатности, у суздржавању, већ у акцији којом не само што ограничавамо свој егоизам, већ и покушавамо да добробит другог живог бића увећамо тако што ћемо деловати или што ћемо му дати свој рад, своја добра, па чак и свој живот а да при томе не обраћамо на сопствену корист.

Да закључимо да постоје само три основне побуде воље:

1) Егоизам - који хоће сопствену добробит.
2) Злоба - која хоће туђе зло
3) Сажаљење - које хоће туђе добро

Свака људска радња мора бити покретана некима од ове три побуде воље. Најчешће се сусрећемо са егоизмом и злобом као покретачима људске активности, деловање из моралних побуда је најређе.

Да би неко дело било морално мора задовољити ове услове:
Od radnje ne sme da se očekuje kakav bilo daleki uspeh za sebe, bilo na ovome ili na drugom svetu, ili ako se pri tome ima u vidu vlastita čast, ugled među ljudima, visoko poštovanje sa bilo čije strane, simpatija posmatrača i tome slično; ništa manje ni ako tom radnjom namerava da se održi neka maksima od koje se, ukoliko je svi slede, očekuje neka prednost za sebe samoga, makar to bila i maksima pravičnosti, stanja opšteg pomaganja itd; to isto važi i ako je neko smatrao probitačnim da posluša zapovest koja dolazi od neke doduše nepoznate, ali ipak očigledno nadmoćnije šile, budući da na to onda ne možem može da pokrene ništa drugo do strah od štetnih posledica neposlušnosti, čak i kad se to misli samo uopšteno i neodređeno; kao i ako neko kroz neku radnju ili propuštanje radnje nastoji da potvrdi svoje vlastito visoko mišljenje o sebi, svojoj vrednosti i dostojanstvu, bilo to jasno ili ne, koje bi inače morao da napusti i da time povredi svoju nadmenost; i konačno, ako neko, prema volfovskim principima, hoće da tako radi na vlastitom usavršavanju.
Ukratko, neka kao poslednji pokretač (Beweggrund) neke radnje neko postavlja šta god hoće, uvek će se utvrditi da je najposle, na bilo kakvom obilaznom putu, vlastito dobro i zlo istinska pobuda, dakle, da je radnja egoistička, prema tome bez moralne vrednosti.

Šopenhauer iz Dva osnovna problema etike


Значи сажаљење је извор моралности који извире из унутрашњости нашег бића делећи се на ове две реке. То је речено у теорији али најбоља потврда истинитости реченог, јесте непосредно искуство.
Претпоставимо да се нађете у ситуацији да можете да задовољите импулсе своје воље тако што ћете, да би их остварили, морати неком човеку нанети велику патњу и бол. У исто време знате да због тога ви лично нећете трпети никакве последице. Да ли бисте наставили са својим деловањем или би се јавио одједном осећај сажаљења који би са надирућим егоизмом укрстио копља?

Да ли бисте после тога када би вас неко питао: "Зашто сте одустали од своје намере?" рекли ово: "Одустао сам јер сам мислио да се максима мога поступка у томе случају не би могла усвојити тако да изриче општеважеће правило за сва могућа умна бића"?
Или бисте рекли: "Осетио сам сажаљење према човеку који би због мене трпео патњу"?
Ово је најбољи пример надмоћности Шопенхауеровог учења о моралу у односу на Кантову конструкцију која се зове "категорички императив".

Када смо ово разјаснили нека се свако стави у горе описану ситуацију и присуствоваће сукобу анђела и демона оличеног у борби супротних тенденција сопствене воље. То је нешто што нам је најближе а опет бледи одраз нечега много суштинскијег. Одраз борбе трансцендентне воље и јасни приказ њене унутрашње противуречности.

https://forum.krstarica.com/threads/temelj-morala-sazaljenje.279409/
 
Poslednja izmena:
Читам у новинама ову вест:
У Техерану ухапшено 80 младих због неморала
Pripadnici iranske policije uhapsili su 80 mladića i devojaka zbog nemoralnog ponašanja na jednom nelegalnom koncertu u Teheranu, gde je zaplenjena i izvesna količina alkoholnih pića, izjavio je danas glavni tužilac u Teheranu Abas Džafari Dolatabadi.
http://www.blic.rs/Vesti/Svet/188388...-zbog-nemorala

Њихов "неморал" састоји се у томе што су слушали реп музику и што девојке можда нису имале покривене руке од лактова на доле. За нешто слободније и да не помислимо.
Ето шта се дешава када у филозофији, и у људском мишљењу уопште, није јасно истакнуто шта је морал, него је он оно што је рекао неко на власти. Неко сујеверје, нека људска измишљотина смести се у сферу појма "морал" и при томе људи не мисле да они ту следе заправо комплексе и тупост неких тупсона који су некада били на власти и наметнули правила која се навиком претворила у оно што зовемо "табу", већ људи мисле да следе "морал", како је то узвишено.

Као што сам написао на почетку теме, питање морала дубоко залази у метафизику, и прави морал нема много везе са оним што друштво трпа у њега. Када бисмо одстранили све оно што су у њега сместили "вип" ауторитети на власти, остаћео само сажаљење. Једини темељ морала заснован не на неким правилима, већ на метафизици. Извор истог је метафизичко једно. А "друштвени морал" јесу углавном само замаскирана правила владалаца којима они народ држе на узди силом. Нема у томе у већини никаквог морала.
 
Poslednja izmena:
Шта ћемо пронаћи испитујући свој дух?

Пронаћи ћемо нешто од овога:

На једној страни моралност:
http://forum.krstarica.com/showthread.php/279409-Temelj-morala-Sažaljenje

На другој страни антиморалне побуде:
http://forum.krstarica.com/entry.php/6563-Antimoralne-pobude

Од сразмере једних и других можемо проценити какво нам је "свадбено одело". Проценити колико смо близу или далеко од спасења од овога света.
 
Poslednja izmena:
*pustinjakinja;bt211153:
Sve je to ok...manje-vise....ali tu rijec nesto nikako ne volim..." sazaljenje " ...

Управо је сажаљење у питању а не саосећање. Ово друго заправо извире из егоизма и нема много везе са моралом.

Писао сам о томе раније као одговор на ово:
...saosecanje je vrlina a ne sazaljenje...dovoljno je da zamislimo sebe na necijem mestu pa da umesto netolerancije osetimo ljubav i razumevanje...saosecanje pomaze da shvatimo da i sami imamo nedostatke, da nismo savrseni i da pravimo greske

Не, већ управо сажаљење. Саосећање није одговарајућа реч за то. Саосећање подразумева обичну психолошку пројекцију свог сопственог ега на особу која пати, или ужива, или шта год. При томе је онај ко саосећа и даље егоиста који толико воли самог себе да замишља себе на месту оног ко пати и тако он не жали њега већ посредно самог себе. То је далеко од морала, то је обична пројекција.

Не говоримо о томе. Осећање сажаљења не потиче из ега оног ко сажаљева, већ се его при томе губи, principium individuationis престаје са својом функцијом а човек се стапа са метафизичком суштином изван појаве. Морал је на самој граници метафизике. Оно одакле он извире није овај свет већ трансценденција, а сажаљење је објективација тога. Оно се не може рационално објаснити. Оно се јавља у свести носећи са собом сву нуминозност света из којег потиче.
Али ви једноставно не можете да сварите ту реч "сажаљење".
Када то чујете онда је и осуђујете, јер се тиме атакује на нечију сујету. "Јер ко је он да неког сажаљева"? Тим сажаљевањем он истог вређа. Јел тако?

Обичан его, обична пројекција, далеко је то од морала.
Егоиста пројектује свој его на другога и онда сажаљева самог себе. И то зовете морал?
 
Poslednja izmena:
Sve je to tacno, rekoh vec, manje-vise, ne poricem ja to nikako.No...i dalje ne volim tu rijec, Iz mnogo, vjerovatno subjektivnih razloga. Ne smatram sebe egoistom, a i ne gadjam se moralnim normama, obican sam smrtnik.Naprosto, ta rijec mi ne ide ruku pod ruku sa cistim osjecanjima. Nemam volje da objasnjavam sto, eto, to je samo moj stav ka toj rijeci. Ne zamjerite mi.
 
Mislim da bi trebalo da mediji vise pisu vesti o ovakvim ljudima a ne o starletama i "estradnim umetnicama"...


Јел? Купио корњаче из продавнице па их пушта назад у море. Сав задригао од мржње, жељан освете према људима који се хране њиховим месом.

Онда ови што везују кравату или узму да смире дете на часу које галами, или ови што дају своје старе ципеле.

То није моралност.

Права моралност подразумева деловање које апстрахује сопствени егоизам.
Ово су услови које неко дело чине моралним:

Od radnje ne sme da se očekuje kakav bilo daleki uspeh za sebe, bilo na ovome ili na drugom svetu, ili ako se pri tome ima u vidu vlastita čast, ugled među ljudima, visoko poštovanje sa bilo čije strane, simpatija posmatrača i tome slično; ništa manje ni ako tom radnjom namerava da se održi neka maksima od koje se, ukoliko je svi slede, očekuje neka prednost za sebe samoga, makar to bila i maksima pravičnosti, stanja opšteg pomaganja itd; to isto važi i ako je neko smatrao probitačnim da posluša zapovest koja dolazi od neke doduše nepoznate, ali ipak očigledno nadmoćnije šile, budući da na to onda ne možem može da pokrene ništa drugo do strah od štetnih posledica neposlušnosti, čak i kad se to misli samo uopšteno i neodređeno; kao i ako neko kroz neku radnju ili propuštanje radnje nastoji da potvrdi svoje vlastito visoko mišljenje o sebi, svojoj vrednosti i dostojanstvu, bilo to jasno ili ne, koje bi inače morao da napusti i da time povredi svoju nadmenost; i konačno, ako neko, prema volovskim principima, hoće da tako radi na vlastitom usavršavanju.
Ukratko, neka kao poslednji pokretač (Beweggrund) neke radnje neko postavlja šta god hoće, uvek će se utvrditi da je najposle, na bilo kakvom obilaznom putu, vlastito dobro i zlo istinska pobuda, dakle, da je radnja egoistička, prema tome bez moralne vrednosti.

Šopenhauer iz Dva osnovna problema etike

Из овога можемо видети колико су таква дела "општераширена" у свету.

Оно што покреће праву моралност има метафизичке темеље и у непосредном искуству очитује се као сажаљење.

Једино сажаљење може учинити да неко превазиђе сопствени егоизам, узме од себе и да другоме. Никакви морални закони и категорички императиви. Или религијска лицемерја.

Међутим, такве ситуације где би се испољила права моралнoст су и веома ретке. А те безвезарије које се свакодневно дешавају и које тако зовете јесу обичне играрије егоиста. Један егоиста помаже другом и то зове "моралност".
 
Poslednja izmena:

Oвај видео клип је веома илистративан за тему моралности уопште.

Питање темеља морала је компликовано питање и исто не могу решити некаква патетична позивања на хуманост и слично.
Сажаљење јесте његов темељ али је оно такође нешто некомпатиблино са овим светом и његовим законима. Морална особа не може да опстане у свету где је основни закон борба свих против свих, еволуција такве одмах почисти са сцене.
То видимо и у овом видео клипу. Овај човек желећи да помогне свима који пате поклања прво сво своје богатство, затим бубрег и на крају све остале органе при чему сам умире. Оваква сцена је заправо комична, јер су такви поступци далеко од рационалних.

Међутим, са друге стране она изазива и дивљење. Дивљење пред нечим вишим, пред светошћу можемо рећи.
Зато је моралност узвишена категорија онде где се јави, јер они који је достигну превазишли су овај свет. А то се интуитивно осећа и препознаје.
 
Poslednja izmena:

Back
Top