Eh, kad bi samo ovi zidovi pričati mogli, kakve biste sve priče mogli čuti… O ljubavnim poduhvatima, izgubljenim nevinostima, slomljenim srcima… A koliko je tek poslova sklopljeno u njihovom prisustvu… A evo, sad ih ruše, kao da nikada nikom ništa nisu značili… Eh, kad bi oni samo znali kako su se bogatstva sticala i proćerdavala među ovim zidovima na ‘’prijateljskim’’ partijama pokera… Niko ne zna pravu istinu o svemu. Čak ni ja. Samo ti stari zidovi, u koje je utkana istorija. A sad ih ruše. Kažu, dotrajala je zgrada, postaje opasna… Hoće da naprave novu, neki tržni centar. Nudili mi silan novac, novi stan, lokale, ali nisam hteo da je dam. Dok je ona bila živa i ja sam. A sad, kažu, bolesna je, umire. Pa što mi vi to pričate, znam to i sam. Osećam. A i vreme nam je, stara moja. Vreme nam je da odemo u zaborav. Za koju godinu neće se niko sećeti ni tebe ni mene. Kružiće samo priče, kao urbane legende.
A ovde sam započeo život. Teško je poverovati da sam jednom bio jedno od onih malih, čistih, nevinih stvorenjca, što nas ispunjavaju nekim čudnim osećajem sreće kad ih vidimo. Dobio sam na poklon čist i nevin život, da sa njim uradim nešto, da u njemu postignem nešto. A ja? Ja sam uspeo da ga uništim i ukaljam nešto tako čisto i nevino. A zašto ja to sad tek vidim? Kako su mi se to sad otvorile oči? Sad, kad trebam umreti? Sad, kad ništa više ne mogu popraviti, ispraviti zla koja sam naneo ovom svetu? Zašto se ne mogu ponovo roditi, ovako ukaljan, pa živeti dok se ne očistim i ne operem, kao u onim glupavim reklamama za deterdžent za pranje veša? Da li je to neka ironija života, da li je to neka Božija pošalica na naš račun? Koliko je o tome knjiga napisano. Pročitao sam ih mnogo. Koliko je samo reči izgovoreno. Čuo sam ih sve. I? I ništa. Da sam još toliko pročitao knjiga i da sam još toliko čuo reči, ništa to promenilo ne bi. Pa šta se to promenilo onda?
Da. Ona je umrla. Otišla je od mene. Sa sobom je odnela pola moje duše. Srušila se preda mnom. Gledala me u oči, prkosno. Nije želela više biti moja. Nije želela da je više prljam. Da prljam njenu besprekorno čistu dušu, njeno besprekorno čisto srce. Telo mi je poklonila. To mi nije mogla uskratiti. Sve ostalo jeste. Toplinu. Radost. Ljubav. Naravno da jeste. Pa ja sam njoj oduzeo sunce, sreću. Mislila je da je ne volim. A ko je može okriviti za to? Pa ni ja nisam znao da je volim tako do sada. Sada? Sada znam. Sada znam da sam je voleo kako nikad nikog neću, kako samog sebe neću voleti. Sada znam. Sada, kad me ta ljubav boli, kao nož u mojim grudima, kao usijano gvožđe usađeno direktno u moje srce. Ni sam ne mogu poverovati da ljubav može prouzrokovati takav bol. Sećam se, u srednjoj školi, profesorka nam je dala temu za pismeni: ’’Šta to čini da reč ljubav bude drugačija od ostalih reči?’’ Predao sam rad od samo jedne rečenice. Ljubav je zabava siromašnih. A sad shvatam, ja sam siromašan. Siromašniji od svih. A imao sam sve. I bio sam svuda. Obišao sam ceo svet, Ameriku, Kinu, Francusku, Nemačku, Italiju, Egipat, Tursku... ceo svet. Video sam i Dalaj Lamu i američkog predsednika i britansku kraljicu, i papu. Znaju me dobro i predsednici države i premijeri. I oni što stoje iza njih, i oni što stoje ispred. Imao sam sve. Od najskupljeg bicikla kad sam bio mali, do Ferarija u garaži sada. A nisam imao ništa.
I sad... odlazim. Dosta mi je svega. Nazad više ne mogu. Napred? Ne. Nema razloga. Odlazim. Vidimo se.
A ovde sam započeo život. Teško je poverovati da sam jednom bio jedno od onih malih, čistih, nevinih stvorenjca, što nas ispunjavaju nekim čudnim osećajem sreće kad ih vidimo. Dobio sam na poklon čist i nevin život, da sa njim uradim nešto, da u njemu postignem nešto. A ja? Ja sam uspeo da ga uništim i ukaljam nešto tako čisto i nevino. A zašto ja to sad tek vidim? Kako su mi se to sad otvorile oči? Sad, kad trebam umreti? Sad, kad ništa više ne mogu popraviti, ispraviti zla koja sam naneo ovom svetu? Zašto se ne mogu ponovo roditi, ovako ukaljan, pa živeti dok se ne očistim i ne operem, kao u onim glupavim reklamama za deterdžent za pranje veša? Da li je to neka ironija života, da li je to neka Božija pošalica na naš račun? Koliko je o tome knjiga napisano. Pročitao sam ih mnogo. Koliko je samo reči izgovoreno. Čuo sam ih sve. I? I ništa. Da sam još toliko pročitao knjiga i da sam još toliko čuo reči, ništa to promenilo ne bi. Pa šta se to promenilo onda?
Da. Ona je umrla. Otišla je od mene. Sa sobom je odnela pola moje duše. Srušila se preda mnom. Gledala me u oči, prkosno. Nije želela više biti moja. Nije želela da je više prljam. Da prljam njenu besprekorno čistu dušu, njeno besprekorno čisto srce. Telo mi je poklonila. To mi nije mogla uskratiti. Sve ostalo jeste. Toplinu. Radost. Ljubav. Naravno da jeste. Pa ja sam njoj oduzeo sunce, sreću. Mislila je da je ne volim. A ko je može okriviti za to? Pa ni ja nisam znao da je volim tako do sada. Sada? Sada znam. Sada znam da sam je voleo kako nikad nikog neću, kako samog sebe neću voleti. Sada znam. Sada, kad me ta ljubav boli, kao nož u mojim grudima, kao usijano gvožđe usađeno direktno u moje srce. Ni sam ne mogu poverovati da ljubav može prouzrokovati takav bol. Sećam se, u srednjoj školi, profesorka nam je dala temu za pismeni: ’’Šta to čini da reč ljubav bude drugačija od ostalih reči?’’ Predao sam rad od samo jedne rečenice. Ljubav je zabava siromašnih. A sad shvatam, ja sam siromašan. Siromašniji od svih. A imao sam sve. I bio sam svuda. Obišao sam ceo svet, Ameriku, Kinu, Francusku, Nemačku, Italiju, Egipat, Tursku... ceo svet. Video sam i Dalaj Lamu i američkog predsednika i britansku kraljicu, i papu. Znaju me dobro i predsednici države i premijeri. I oni što stoje iza njih, i oni što stoje ispred. Imao sam sve. Od najskupljeg bicikla kad sam bio mali, do Ferarija u garaži sada. A nisam imao ništa.
I sad... odlazim. Dosta mi je svega. Nazad više ne mogu. Napred? Ne. Nema razloga. Odlazim. Vidimo se.