Човек у свом опажању и размишљању има посла једино са својом индивидуалном вољом. Воља је та која је у основи сазнања, и која користи свој орган (мозак) као што користи и остале органе попут канџи и очњака, за напад и одбрану. Сваки орган у телу има своју сврху која се своди на испуњење основних импулса индивидуалне воље, а то је самодржање индивидуе, као и продужење врсте.
У исте сврхе индивидуална воља користи и интелект, и то на начин "претходнице извиђача". Интелект је попут рибара са мрежом, која представља простор и време (априорне форме опажања разума), и помоћу те "мреже" он дели недељиву целовиту стварност у издељену шему, план будуће акције тела.
Из овога можемо видети како функционише контемплација када је она у служби индивидуалне воље. Где је свести, ту су и препреке и афектирани организам који покушава да препреку, било које врсте, уклони.
Али постоји један велики изузетак у свему томе када особа сазнаје, али то сазнање није више у служби индивидуалне воље, већ је довољно само себи. Сазнање које не покреће индивидуална воља. У том случају ради се се о естетској контемплацији.
Приликом такве контемплације субјекат, који је до тада "цртао" шеме и планове своје мреже (попут оног рибара), сада нема потребу за тим, а ипак се препушта сазнању. Међутим, шта онда сазнаје такав "чист субјект сазнања?" Одговор је да он сазнаје идеје (у Платоновом смислу) а тај догађај је далеко од сазнања на која смо навикли. Обзиром да идеја још није ушла у principium individuationis (простор и узрочност) самим тим то никако не може бити шема будуће акције већ нешто својеврсно. Осећање идентитета субјекта и објекта. Ништа друго до "квалитативна множина".
То својеврсно осећање јавља се при свакој естетској контемплацији и оно је нешто најближе нашој унутрашњој суштини, а као такво, далеко од патњи индивидуалне воље и од опажајног света, као корелата њеног сазнања.
Човек који је удубљен у контемплацију неког уметничког дела, није више човек, није више индивидуа већ је стопљен са унутрашњим вечитим бићем пра једним.
Тај унутрашњи геније света, наша унутрашња суштина, пробија се на "видело" у овом свету објеката као појава човека који ужива у уметности.
Како доћи до естетске контемплације?
Пошто се она садржи у вишку интелекта, једино је човек у могућности да јој се препусти. Животиње су заробљеници својих индивидуалних воља. Оне немају интелекта "за бацање", не могу да скрену пажњу на нешто што није у интересу њихове воље. Та немогућност је и одлика људи који су толико увучени у мрежу Мајину, да не могу скренути поглед са оног што им њихова воља тражи.
"Ta razlika između čoveka i životinje spolja je izražena razlikom odnosa glave i trupa. U nižih životinja, glava i trup još su posve srasli: kod svih je glava oborena ka zemlji, gde leže objekti volje. Čak i u višim vrstama, glava i trup čine celinu kudikamo više no sto je to slučaj u čoveka čija glava kao da je slobodno postavljena na trup, kao da je njime samo nošena, kao da trupu nije potčinjena. Ovu čovekovu prednost pokazuje na najvišem stupnju, Apolon Belvederski:
Glava boga muza, pogleda uprtog u daljinu, stoji na ramenima tako slobodno da izgleda kao da je sasvim odvojena od tela i kao da više za njega ne mari".
citat: Šopenhauer iz Sveta kao volje i predstave
https://forum.krstarica.com/threads/estetska-kontemplacija.381151/
У исте сврхе индивидуална воља користи и интелект, и то на начин "претходнице извиђача". Интелект је попут рибара са мрежом, која представља простор и време (априорне форме опажања разума), и помоћу те "мреже" он дели недељиву целовиту стварност у издељену шему, план будуће акције тела.
Из овога можемо видети како функционише контемплација када је она у служби индивидуалне воље. Где је свести, ту су и препреке и афектирани организам који покушава да препреку, било које врсте, уклони.
Али постоји један велики изузетак у свему томе када особа сазнаје, али то сазнање није више у служби индивидуалне воље, већ је довољно само себи. Сазнање које не покреће индивидуална воља. У том случају ради се се о естетској контемплацији.
Приликом такве контемплације субјекат, који је до тада "цртао" шеме и планове своје мреже (попут оног рибара), сада нема потребу за тим, а ипак се препушта сазнању. Међутим, шта онда сазнаје такав "чист субјект сазнања?" Одговор је да он сазнаје идеје (у Платоновом смислу) а тај догађај је далеко од сазнања на која смо навикли. Обзиром да идеја још није ушла у principium individuationis (простор и узрочност) самим тим то никако не може бити шема будуће акције већ нешто својеврсно. Осећање идентитета субјекта и објекта. Ништа друго до "квалитативна множина".
То својеврсно осећање јавља се при свакој естетској контемплацији и оно је нешто најближе нашој унутрашњој суштини, а као такво, далеко од патњи индивидуалне воље и од опажајног света, као корелата њеног сазнања.
Човек који је удубљен у контемплацију неког уметничког дела, није више човек, није више индивидуа већ је стопљен са унутрашњим вечитим бићем пра једним.
Тај унутрашњи геније света, наша унутрашња суштина, пробија се на "видело" у овом свету објеката као појава човека који ужива у уметности.
Како доћи до естетске контемплације?
Пошто се она садржи у вишку интелекта, једино је човек у могућности да јој се препусти. Животиње су заробљеници својих индивидуалних воља. Оне немају интелекта "за бацање", не могу да скрену пажњу на нешто што није у интересу њихове воље. Та немогућност је и одлика људи који су толико увучени у мрежу Мајину, да не могу скренути поглед са оног што им њихова воља тражи.
"Ta razlika između čoveka i životinje spolja je izražena razlikom odnosa glave i trupa. U nižih životinja, glava i trup još su posve srasli: kod svih je glava oborena ka zemlji, gde leže objekti volje. Čak i u višim vrstama, glava i trup čine celinu kudikamo više no sto je to slučaj u čoveka čija glava kao da je slobodno postavljena na trup, kao da je njime samo nošena, kao da trupu nije potčinjena. Ovu čovekovu prednost pokazuje na najvišem stupnju, Apolon Belvederski:
Glava boga muza, pogleda uprtog u daljinu, stoji na ramenima tako slobodno da izgleda kao da je sasvim odvojena od tela i kao da više za njega ne mari".
citat: Šopenhauer iz Sveta kao volje i predstave
https://forum.krstarica.com/threads/estetska-kontemplacija.381151/
Poslednja izmena:
