Platon - Alegorija pećine

Ради се о чувеној алегорији у којој су људи представљени као свезани ланцима у пећини и окренути према зиду исте. Иза њих је Сунце и пут којим пролазе разни људи и животиње, бацајући сенку према њима. Оно што свезани људи виде, јесу само сенке на зиду пећине.

Ево како је Платон то описао:
A sada rekoh uporedi našu prirodu sa ovim stanjem . Zamisli da ljudi žive u nekoj podzemnoj pećini, i da se duž cele pećine provlači jedan širok otvor koji vodi gore, prema svetlosti. U toj pećini žive oni od detinjstva i imaju okove oko bedara i vratova tako da se ne mogu maci s mesta, a gledaju samo napred, jer zbog okova ne mogu okretati glave. Svetlost im, međutim, dolazi od vatre koja gori iznad njih i daleko iza njihovih leđa. Između vatre i okovanih vodi gore put, a pored njega zamisli da je podignut zid kao ograda kakvu podižu mađioničari da iznad nje pokazuju svoju veštinu.
Zamišljam reče on.
Zamisli uz to još da pored tog zida ljudi pronose razne sprave, i to kipove ljudi i drugih životinja od kamena i drveta, kao i sve moguće tvorevine ljudske umetnosti, ali tako da one iznad zida štrče, i da pri tom, kao što to obično biva, pojedini od njih u prolazu razgovaraju a drugi ni reči ne govore.
Tvoje je poređenje neobično reče on a neobični su i tvoji zatvorenici.
Slični su nama rekoh. Zar misliš da oni vide nešto drugo osim svojih senki i senki drugih ljudi, koje svetlost vatre baca na suprotan zid pećine?

Iz sedme knjige Države.

Platonova pecina 2.jpg


Алегорија је јасна, заснована на Платоновој интуицији, али данас је нарочито моћна ако је посматрамо кроз открића новије филозофије.

Сунце је Сопство или Шопенхауерова метафизичка воља, наша права унутарња природа.
Пролазници су Платонове идеје или "степени објективације воље".
Људи везани у пећини јесмо ми, или индивидуалне воље обавијене велом Маје, које могу опажати једино кроз "principium individuationis" или кроз форме интелекта званих простор и време.
Оно што опажамо јесу сенке Идеја (у Платоновом смислу) које су опет најближа објективација метафизичке воље.

Зашто је тако тешко "окренути главу" и спознати идеје, па и у перспективи, сјединити се са унутрашњим Сунцем? То јесте тешко али није и немогуће. Један човек у Платоновој алегорији изишао је из пећине, али када се вратио нико му није веровао да осим сенки, постоји и њихов извор.

Већина људи забављена је игром сенки на зиду пећине тако да за живота и не примете суштину, не примете да осим слика распростртих у простору, има и "магловите ресе", нешто што само интуицијом можемо приметити као реалност духа.

Није тако лако скинути ланце о којима Платон говори. Није лако угледати Бога и бити жив, пише у Библији. Сусрет са унутрашњим сунцем јесте метафизички догађај који надилази живот. Све иде ка том сусрету, и пре или касније он нас чека. Велика је предност обратити пажњу на њега и за живота, макар онолико колико га кроз блато овога света можемо видети.

https://forum.krstarica.com/threads/platon-alegorija-pecine.266442/
 
Poslednja izmena:
Пса Езоповог треба да се сете
који у води слику плена свог
видев, баци га, па у реку слете
и мал не страда због времена злог...
И најзад с муком исплива на крај,
ал, нити сенка нити залогај.
Ла Фонтен

hqdefault.jpg


Целог живота људи јуре сенке. На крају оставши и без сенки и без правог залогаја. Голи на свадби.

http://forum.krstarica.com/entry.php/10735-Svedenborg-i-svadbeno-ruho
 
"Људска интелигенција таква какву је ми претстављамо није ни најмање онаква какву је Платон оцртава у поређењу пећине. Њена функција није више у томе да гледа како пролазе ништавне сенке, као што није да контемплира, окрећући се позади себе, блештаву звезду. Она има друго да ради. Упрегнути у тежак посао као волови за орање, ми осећамо игру својих мишића и својих зглобова, тежину плуга и отпор земљишта: радити и бити свестан да радимо, ступити у додир са самом стварношћу и чак живети је, али само у мери у којој интересује дело које се врши и бразду која се просеца, ето функције људске интелигенције".

Oxen-8.jpg


"Ипак, један благотворан флуид запљускује нас, одакле црпемо саму снагу за живот и рад. Из овог океана живота у који смо загњурени, ми удишемо непрестано нешто, и осећамо да се наше биће, или бар интелигенција која га води, образовало ту неком врстом локалног стврдњавања. Филозофија може да буде само напор за поновно стапање у целину. Увлачећи се у свој принцип, интелигенција ће поново проживети унатрашке свој сопствени постанак".

Цитат: Анри Бергсон
 

Back
Top