Пише: Дејвид Бајндер
Питање за размишљање: ако данас можете да пресадите људско срце, што подразумева одстрањивање постојећег срца, може ли се пресадити срце једне нације?
Мој одговор је – не.
Без обзира на тврдње једног броја албанских историчара са академским претензијама, које понављају и неки неалбански псеудостручњаци, Косово ће заувек остати срце Србије.
После сулудих покушаја патолошких ксенофоба да затру сваки траг српског присуства – спаљивањем, пљачкањем и дизањем у ваздух манастира, цркава и кућа, скрнављењем гробова и светаца на фрескама и иконама – постаје још упадљивије да албанских споменика у покрајини практично нема.
Разлика не може бити очигледнија ни када је историја у питању.
Косово се брижљиво чува у српским молитвама, поезији, легендама, архитектури, сликарству, музици, на гробљима и у самој земљи. Баш као што је немогуће мислити о прошлости Србије без Косова, исто је тако немогуће мислити о будућности Србије без Косова.
Они који можда мисле да млада генерација нема илузије по овом питању и да би се радије окренула „Европи” или некој другој популарној савременој теми нека само узму у обзир демонстрације на хиљаде београдских студената који су 18. фебруара носили пароле са поруком „Косово је срце Србије!”
(Чуо сам да се за Шумадију понекад каже да је „срце Србије”, међутим, покојни Саша Ненадовић (1927–2006) оспоравао је то са подсмехом и говорио да је „Шумадија стомак Србије, где се стално разболевамо”.)
Што се тиче „нације”, поједини новинари и политичари бркају овај појам са „државом” и поздрављају приштинско проглашење независности као рађање „193. нације” света – рачунајући број чланица Уједињених нација. То би могло да прође кад би постојале две врсте Албанаца. Онда би сваку могао да представља по један црни орао на њиховој застави.
У мом речнику државе могу да буду суверене. Нације не могу.
Збркане, замуцкујуће и противречне реакције на приштинско проглашење независности, које су поделиле Европску унију, па чак и Савет безбедности УН – показују да је пут који предстоји трновит, а можда и миниран експлозивом.
Ту је онда и питање трошкова. Косово је пре 1999. деценијама гутало највећу помоћ из савезних фондова без видљивијих резултата. После тога је покрајина узела 1,8 милијарди евра само од ЕУ (да не помињем помоћ САД или УН), а за то није имала шта да покаже осим масовне незапослености, слабе економске активности и приличног дуга. Сада Косову обећавају пола милијарде евра током следеће три године.
Свет би исто тако требало да има на уму да Косово није последњи албански захтев. „Велика Албанија” која укључује делове „западне Македоније, јужне Црне Горе и северне Грчке и даље је уцртана у иредентистички барјак. Саша Ненадовић је упозоравао још пре 20 година: „Признавање републике би смирило неке од њих, али би охрабрило друге. То би било исто као да дајете прст особи која жели вашу целу руку.”
А 1999. године је рекао: „Готово кроз целу нашу историју, од Косовске битке наовамо, борили смо се против овог или оног непријатеља. То је била главна преокупација нас Срба. Истина, неке ратове смо изгубили, али смо увек сматрали себе победницима.” А онда је саркастичним тоном додао: „Ни сада не може бити другачије, зар не?”
Очито да може. Али, једном другом приликом, такође са нотом сарказма, Ненадовић је рекао за Србе: „Увек постоји излаз. То је суштина нашег незадрживог напретка, али и наша трајна невоља – јер увек успевамо да пролонгирамо, да одложимо, да преживимо, а и склони смо, ако не да прихватимо, онда да трпимо било шта. Где има воље има и наде.”
Данас Срби могу да нађу утеху у чињеници да су њихови преци чували драгоцене симболе Косова дуже од 500 година, од дана крваве победе Отомана, кроз миграције њиховог народа у 17. и 18. веку, до етничког чишћења у оба светска рата. Далеко од тога да претпостављам да ће можда бити потребно још 500 година да Срби физички поврате Косово. Пре ће бити да историја Срба подсећа да су неки догађаји обавијени велом бесмртности.
Аутор је дугогодишњи дописник "Њујорк тајмса" са Балкана
Дејвид Бајндер
Питање за размишљање: ако данас можете да пресадите људско срце, што подразумева одстрањивање постојећег срца, може ли се пресадити срце једне нације?
Мој одговор је – не.
Без обзира на тврдње једног броја албанских историчара са академским претензијама, које понављају и неки неалбански псеудостручњаци, Косово ће заувек остати срце Србије.
После сулудих покушаја патолошких ксенофоба да затру сваки траг српског присуства – спаљивањем, пљачкањем и дизањем у ваздух манастира, цркава и кућа, скрнављењем гробова и светаца на фрескама и иконама – постаје још упадљивије да албанских споменика у покрајини практично нема.
Разлика не може бити очигледнија ни када је историја у питању.
Косово се брижљиво чува у српским молитвама, поезији, легендама, архитектури, сликарству, музици, на гробљима и у самој земљи. Баш као што је немогуће мислити о прошлости Србије без Косова, исто је тако немогуће мислити о будућности Србије без Косова.
Они који можда мисле да млада генерација нема илузије по овом питању и да би се радије окренула „Европи” или некој другој популарној савременој теми нека само узму у обзир демонстрације на хиљаде београдских студената који су 18. фебруара носили пароле са поруком „Косово је срце Србије!”
(Чуо сам да се за Шумадију понекад каже да је „срце Србије”, међутим, покојни Саша Ненадовић (1927–2006) оспоравао је то са подсмехом и говорио да је „Шумадија стомак Србије, где се стално разболевамо”.)
Што се тиче „нације”, поједини новинари и политичари бркају овај појам са „државом” и поздрављају приштинско проглашење независности као рађање „193. нације” света – рачунајући број чланица Уједињених нација. То би могло да прође кад би постојале две врсте Албанаца. Онда би сваку могао да представља по један црни орао на њиховој застави.
У мом речнику државе могу да буду суверене. Нације не могу.
Збркане, замуцкујуће и противречне реакције на приштинско проглашење независности, које су поделиле Европску унију, па чак и Савет безбедности УН – показују да је пут који предстоји трновит, а можда и миниран експлозивом.
Ту је онда и питање трошкова. Косово је пре 1999. деценијама гутало највећу помоћ из савезних фондова без видљивијих резултата. После тога је покрајина узела 1,8 милијарди евра само од ЕУ (да не помињем помоћ САД или УН), а за то није имала шта да покаже осим масовне незапослености, слабе економске активности и приличног дуга. Сада Косову обећавају пола милијарде евра током следеће три године.
Свет би исто тако требало да има на уму да Косово није последњи албански захтев. „Велика Албанија” која укључује делове „западне Македоније, јужне Црне Горе и северне Грчке и даље је уцртана у иредентистички барјак. Саша Ненадовић је упозоравао још пре 20 година: „Признавање републике би смирило неке од њих, али би охрабрило друге. То би било исто као да дајете прст особи која жели вашу целу руку.”
А 1999. године је рекао: „Готово кроз целу нашу историју, од Косовске битке наовамо, борили смо се против овог или оног непријатеља. То је била главна преокупација нас Срба. Истина, неке ратове смо изгубили, али смо увек сматрали себе победницима.” А онда је саркастичним тоном додао: „Ни сада не може бити другачије, зар не?”
Очито да може. Али, једном другом приликом, такође са нотом сарказма, Ненадовић је рекао за Србе: „Увек постоји излаз. То је суштина нашег незадрживог напретка, али и наша трајна невоља – јер увек успевамо да пролонгирамо, да одложимо, да преживимо, а и склони смо, ако не да прихватимо, онда да трпимо било шта. Где има воље има и наде.”
Данас Срби могу да нађу утеху у чињеници да су њихови преци чували драгоцене симболе Косова дуже од 500 година, од дана крваве победе Отомана, кроз миграције њиховог народа у 17. и 18. веку, до етничког чишћења у оба светска рата. Далеко од тога да претпостављам да ће можда бити потребно још 500 година да Срби физички поврате Косово. Пре ће бити да историја Срба подсећа да су неки догађаји обавијени велом бесмртности.
Аутор је дугогодишњи дописник "Њујорк тајмса" са Балкана
Дејвид Бајндер
