Jutro je donelo prijatno osveženje. Mirisalo je na reku.
Iako je bilo tek proleće, noć je bila teška, sparna i Anka je loše spavala. U sobici je bilo zagušljivo, smrdljivo od znoja i Petrovog daha. Opet je bio pijan, ali ovog puta ih je pustio na miru. Samo se svalio na ležaj, onako obučen i u cipelama.
Anka je morala da požuri, ako je htela da izbegne susret sa njegovim mamurlukom. Decu je trebalo probuditi i tiho spremiti za školu. Petrova trežnjenja bila su sve duža i mučnija; u poslednje vreme stalno je bio naprasit – više se ne izvinjavajući, kao nekada, za udarce koje je neštedimice delio u svom pijanom magnovljenju, niti je nju, svoju ženu, preklinjao da mu oprosti i govorio joj, kroz suze, koliko je voli, kako se kaje. Nije više obećavao da će se promeniti.
Zahvatila je malo vode i ispljuskala se po licu i ispod znojnih mišica. Kosu je vezivala u strogi čvor. Na parčetu krzavog ogledala mogla je videti svoje široko i preplanulo lice, krupne smeđe oči i pune usne. Još uvek je na slepoočnici imala žućkasti trag podliva, kao pečat jedne od prethodnih noći.
Na brzinu se obukla – šarenu cicanu suknju i staru bluzu – i nežno probudila sinove. Stariji, Željko, bio je isti otac: tamne puti, ozbiljnog pogleda, nedokučiv. Mlađi, Marko, ličio je na njenu familiju – radoznao, brz, lica uvek razvučenog u osmeh. Pomogla im je da se obuku – brže, što brže – da ne probude Petra. Deca su već znala šta im je činiti; hitro su se umivala, uzimala svoje stvari za školu i iskradala se na prstima, pazeći da vrata ne zaškripe.
Izlazeći, Anka je ugledala kako se ispod pokrivača pomalja smežurana glava njenog svekra. Isprane oči su ih posmatrale, pratile sa izrazom prekora i, činilo joj se, zavidno. Stari je ostajao u kući još neko vreme, zarobljen svojim artritičnim udovima. Nakon što bude iskusio Petrovo buđenje, šmugnuće u kafanu, da tamo, u piću, utopi bol.
Napolju se već moglo lakše disati. Samo još da pređu prugu i onda će biti dovoljno daleko, bezbedni.
Predeo nije bio posebno privlačan: šine, dva odbačena vagona u kojima su se deca igrala, barake u kojima su živeli njima slični ljudi. Njihova kućica bila je, kao i sve ostale u tom nizu, bez broja i bez poštanskog sandučeta. Pošto bi prešli autoput, mogli su videti lepe, nove višespratnice, gde je stanovao neki drugi svet. Ljudi iz tih zgrada poznavali su Anku kao ženu koja im, subotom, jeftino pere prozore.
Ovo nije bilo selo u kome se Anka rodila, odrasla, išla u školu, udala se… Ovde nije imala prijatelje, nikog, osim svojih sinova. Ni njeni sinovi nisu imali nikog, osim nje. Na Petra se nije moglo računati. I to je strašno bolelo – osećanje da nigde ne pripadaju.
Dok je bila devojka, maštala je o tome kako će jednog dana otići u veliki grad, grad poput ovog, s nejasnom predstavom o tome da li će u njemu i ostati. Njeno selo ju je gušilo, želela je da se, kao ptica, vine iznad pobrđa i dolova i preleti taj mali, skučeni, palanački svet. Ali, kada je upoznala Petra, sve je zaboravila; on je bio njena sudbina. Opčinio ju je osmehom, očima, dodirom. Šta je tada ona mogla znati o njegovim terevenkama, o noćnim kartanjima, ludovanjima s drugim devojkama - bila je tek pupoljak, zaljubljena i zanesena, polaskana pažnjom koju joj je poklanjao najpopularniji momak u selu. U njegovom širokom zagrljaju osećala se poput ranjene ptičice koja je, konačno, našla utočište. Volela ga je svim svojim bićem. A evo je danas kako uzmiče od njega, beži od njegovih ruku i u srcu, umesto nežnosti, nosi jad i prezir.
Poljubila je sinove i dala im sitniš za užinu. Marko je otrčao, kloparajući prevelikim patikama koje je nasledio od brata. Željko ju je pogledao svojim tamnim očima, iz kojih već neko vreme ništa nije mogla da pročita; zabrinjavao ju je njen mališa, ćutolog, ispod crnih veđa namrgođen i uvek tako ozbiljan.
Koračala je prema gradskoj pijaci, jedinom mestu koje joj je ovde bilo blisko. Slast kupovine prolećnih plodova nije, naravno, bila isto što i ubiranje sopstvenih, na svojoj zemlji, ali bilo je privlačno prošetati između gusto načičkanih tezgi i, tu i tamo, štrpnuti poneki listić zeleniša, protrljati ga među prstima i uživati u mirisu. Možda se ovde tako dobro osećala i zbog seljaka, od kojih su mnogi došli iz njenog kraja i govorili istim dijalektom. Sada, u proleće, uživala je u raskoši boja – zelenoj poput kraljevske krune salate, bisera graška, čipkastih listića peršuna, boranije, spanaća, stabljike mladog luka… Crvenoj kao grozd čvrstih rotkvica, ili narandžastoj kao veza mirisne šargarepe… Nijansama ljubičastog zumbula omamljujućeg mirisa… Ona nije mogla sve kupiti; para je imala tek za pokoju sitnicu i uzdahnula je kada se setila kako je nekada otkidala krupne plodove iz sopstvene bašte. Volela je da kuva, secka, ljušti, mesi… Uživala je da, naprašena brašnom i rumena od vrele pećnice, razvlači lepljivo testo i oblikuje hlepčiće.
Obližnja pijaca bila je mesto gde se svašta moglo naći. Ovog jutra Anka je tražila nešto sasvim posebno: rođendanski poklon za Željka. Nije to smelo biti ništa skupo, jedva je i ovo malo novca krišom uštedela. Tezge su bile pune jeftine odeće, plastičnih igračaka, češljića, vašarskih đinđuva i razne druge primamljive robe. Nije se sećala koliko vremena je prošlo otkako je sebi nešto kupila; svega joj je nedostajalo i bilo bi joj potrebno pravo malo bogatsvo da podmiri svoje potrebe. Ali, ona je odavno prestala da mašta o tome. Sebe je smatrala gotovo nevidljivom, te bi se začudila kada bi je neki muškarac premerio pogledom. Njena lepota joj više ništa nije značila.
U njenom životu strasti, pa ni mržnje, odavno nije bilo. Ljubav je pukla zajedno sa prvim šamarom. Prvo je mislila da je batine zaslužila, da ona sama nije dovoljno dobra, kako je kriva zbog svoje kratke pameti ili nečeg drugog. Svekar i svekrva su ćutali i činilo se kako ih se ništa ne tiče, dokle god ih sin ostavlja na miru.
Nakon što se Petar vratio iz rata, narav mu se pogoršala. Na početku su ga mučili košmari: jaukao bi kao da ga nešto boli i budio se sav oznojen. Htela mu je ona pomoći, razgovarati, ali je on ostajao nem i zatvoren. Neki zid se isprečio između njih. Pokušavala je da mu se umili, no, što je bivala trpeljivija, to je on bivao gori. Poštedeo ju je jedino dok je bila trudna. Onda se iskaljivao na drugima: započinjao bi tuču u kafani, kinjio bi komšijinog klinca ili ismevao ostarele roditelje. Istovremeno, sav se nekako smanjio, pogrbio, istopila su se njegova široka ramena, oklembesili obrazi i omlitavele nekad snažne mišice. Više nije povremeno pio; sad se napijao redovno, svake večeri, a ponekad bi počinjao s pićem već ujutru. Posao je izgubio, crkavicu brzo propio. Prema detetu je bio strog i nepravedan; olako dizao ruku na njega, posle se kajući i plačući.
Anka je znala: ima još takvih muževa u njenom selu, sličnih žena, zarobljenih i usamljenih. I iza tuđih zidova padale su bubotke, pljuštali udarci, sevale pesnice. Selo nije imalo tajni; tamo nije bilo moguće sakriti bol u leđima, ni podlive po licu, niti modrice na duši. Sve se znalo i o svemu se pričalo. Neke žene teško su podnosile breme sramote, a neke su ga, naviknute i pomirene sa sudbinom, nosile naizgled lako, skoro poput naramka drva.
Ovde, u gradu, bilo je drugačije: niko ništa nije znao, niko ništa nije pitao. Nikoga se nije ticao Ankin život.
U selu su imali psa – lepog, žutog Cuka. Dane je provodio lutajući po selu i okolnim šumarcima. Noću bi se skrasio u dvorištu i lajao na svaki šum. Gledao bi Anku pametnim očima i mahao repom. Kad god je mogla, ona bi sakupila ostatke od ručka i krišom mu davala. Petar je zabranjivao i vodom da ga poji, a kamoli da ga hrani. Taj Cuko bio mu je trn u oku – psovao ga je, katkada ga bezrazložno šutirao, gađao kamenom. No, nije se činilo da se pas ljuti; šmugnuo bi podvijenog repa, a uveče bi se opet vraćao. Jednom je Petar na njega sručio kofu vrele vode, tek onako, da vidi šta će se desiti. Pas je, cvileći, pobegao i vratio se tek posle par dana, ližući rane na leđima.
Cuko je uvek išao za njom i Anki se činilo kako u tom, psećem pogledu ima više ljubavi i razumevanja nego u ljudskom. Nekako joj je izgledalo kao da su oboje – pas i ona – Petrovi zatočenici, jer ih za njega veže neobjašnjiva ropska predanost. Cuko je, poput nje, činio sve kako bi se Petru umilio. Umesto lepe reči, dobijao bi psovku; umesto milovanja, udarac nogom u slabine. I sin im je, Željko, prohodao držeći se za Cukovu dlaku na leđima. Kada je, jedanput, dok je bio mali, podigao kamen na psa, Anka mu ga je otela iz ruke, bacila daleko i izgrdila ga.
Zatim su stigla još gora vremena – morali su, kao i mnogi drugi, da odu iz svog sela. Kuću su ostavili, a ono malo stvari ukrcali na traktor i krenuli kuda i ostali. Za Cuka, jedino, nije bilo mesta. Trčao je za njima deo puta, a onda nestao u daljini.
Otkad su došli ovde, život im je, iz dana u dan, donosio nove nevolje. Baba se odmah razbolela i Anka je, tada opet trudna, morala svakodnevno da se stara o njoj. Svekrva je umirala polako, tupo buljeći kroz prozor, do kraja ne shvatajući gde se nalazi.
Kad se rodio Marko, muž joj se odjednom povratio, prestao da pijanči i zaposlio se na železnici. No, plata je bila mala i bedno su živeli, pa je Anka, katkada, ostavljala bebu dedi i Željku na čuvanje, kako bi gospođama prala prozore.
Tog proleća joj se činilo da u Petru opet vidi onog nasmejanog momka u koga je bila zaljubljena.. Iako su od svekra bili odvojeni samo debelom zavesom i mogli čuti njegovo hrkanje, noću su se voleli kao nekad.
Anka je, poverovavši kako je napokon srećna, zasadila cveće, pevušila po kući, i činilo joj se da nijedna njena dotadašnja žrtva nije bila uzaludna, te da, zapravo, i nije bila žrtva. Onda se Marko razboleo – teško, toliko teško, da je jedva izvukao glavu, i Petar je opet počeo po starom. Uzalud se trudila da mu pokaže koliko joj je tada bio potreban; on je bivao sve gori.
Iako je bilo tek proleće, noć je bila teška, sparna i Anka je loše spavala. U sobici je bilo zagušljivo, smrdljivo od znoja i Petrovog daha. Opet je bio pijan, ali ovog puta ih je pustio na miru. Samo se svalio na ležaj, onako obučen i u cipelama.
Anka je morala da požuri, ako je htela da izbegne susret sa njegovim mamurlukom. Decu je trebalo probuditi i tiho spremiti za školu. Petrova trežnjenja bila su sve duža i mučnija; u poslednje vreme stalno je bio naprasit – više se ne izvinjavajući, kao nekada, za udarce koje je neštedimice delio u svom pijanom magnovljenju, niti je nju, svoju ženu, preklinjao da mu oprosti i govorio joj, kroz suze, koliko je voli, kako se kaje. Nije više obećavao da će se promeniti.
Zahvatila je malo vode i ispljuskala se po licu i ispod znojnih mišica. Kosu je vezivala u strogi čvor. Na parčetu krzavog ogledala mogla je videti svoje široko i preplanulo lice, krupne smeđe oči i pune usne. Još uvek je na slepoočnici imala žućkasti trag podliva, kao pečat jedne od prethodnih noći.
Na brzinu se obukla – šarenu cicanu suknju i staru bluzu – i nežno probudila sinove. Stariji, Željko, bio je isti otac: tamne puti, ozbiljnog pogleda, nedokučiv. Mlađi, Marko, ličio je na njenu familiju – radoznao, brz, lica uvek razvučenog u osmeh. Pomogla im je da se obuku – brže, što brže – da ne probude Petra. Deca su već znala šta im je činiti; hitro su se umivala, uzimala svoje stvari za školu i iskradala se na prstima, pazeći da vrata ne zaškripe.
Izlazeći, Anka je ugledala kako se ispod pokrivača pomalja smežurana glava njenog svekra. Isprane oči su ih posmatrale, pratile sa izrazom prekora i, činilo joj se, zavidno. Stari je ostajao u kući još neko vreme, zarobljen svojim artritičnim udovima. Nakon što bude iskusio Petrovo buđenje, šmugnuće u kafanu, da tamo, u piću, utopi bol.
Napolju se već moglo lakše disati. Samo još da pređu prugu i onda će biti dovoljno daleko, bezbedni.
Predeo nije bio posebno privlačan: šine, dva odbačena vagona u kojima su se deca igrala, barake u kojima su živeli njima slični ljudi. Njihova kućica bila je, kao i sve ostale u tom nizu, bez broja i bez poštanskog sandučeta. Pošto bi prešli autoput, mogli su videti lepe, nove višespratnice, gde je stanovao neki drugi svet. Ljudi iz tih zgrada poznavali su Anku kao ženu koja im, subotom, jeftino pere prozore.
Ovo nije bilo selo u kome se Anka rodila, odrasla, išla u školu, udala se… Ovde nije imala prijatelje, nikog, osim svojih sinova. Ni njeni sinovi nisu imali nikog, osim nje. Na Petra se nije moglo računati. I to je strašno bolelo – osećanje da nigde ne pripadaju.
Dok je bila devojka, maštala je o tome kako će jednog dana otići u veliki grad, grad poput ovog, s nejasnom predstavom o tome da li će u njemu i ostati. Njeno selo ju je gušilo, želela je da se, kao ptica, vine iznad pobrđa i dolova i preleti taj mali, skučeni, palanački svet. Ali, kada je upoznala Petra, sve je zaboravila; on je bio njena sudbina. Opčinio ju je osmehom, očima, dodirom. Šta je tada ona mogla znati o njegovim terevenkama, o noćnim kartanjima, ludovanjima s drugim devojkama - bila je tek pupoljak, zaljubljena i zanesena, polaskana pažnjom koju joj je poklanjao najpopularniji momak u selu. U njegovom širokom zagrljaju osećala se poput ranjene ptičice koja je, konačno, našla utočište. Volela ga je svim svojim bićem. A evo je danas kako uzmiče od njega, beži od njegovih ruku i u srcu, umesto nežnosti, nosi jad i prezir.
Poljubila je sinove i dala im sitniš za užinu. Marko je otrčao, kloparajući prevelikim patikama koje je nasledio od brata. Željko ju je pogledao svojim tamnim očima, iz kojih već neko vreme ništa nije mogla da pročita; zabrinjavao ju je njen mališa, ćutolog, ispod crnih veđa namrgođen i uvek tako ozbiljan.
Koračala je prema gradskoj pijaci, jedinom mestu koje joj je ovde bilo blisko. Slast kupovine prolećnih plodova nije, naravno, bila isto što i ubiranje sopstvenih, na svojoj zemlji, ali bilo je privlačno prošetati između gusto načičkanih tezgi i, tu i tamo, štrpnuti poneki listić zeleniša, protrljati ga među prstima i uživati u mirisu. Možda se ovde tako dobro osećala i zbog seljaka, od kojih su mnogi došli iz njenog kraja i govorili istim dijalektom. Sada, u proleće, uživala je u raskoši boja – zelenoj poput kraljevske krune salate, bisera graška, čipkastih listića peršuna, boranije, spanaća, stabljike mladog luka… Crvenoj kao grozd čvrstih rotkvica, ili narandžastoj kao veza mirisne šargarepe… Nijansama ljubičastog zumbula omamljujućeg mirisa… Ona nije mogla sve kupiti; para je imala tek za pokoju sitnicu i uzdahnula je kada se setila kako je nekada otkidala krupne plodove iz sopstvene bašte. Volela je da kuva, secka, ljušti, mesi… Uživala je da, naprašena brašnom i rumena od vrele pećnice, razvlači lepljivo testo i oblikuje hlepčiće.
Obližnja pijaca bila je mesto gde se svašta moglo naći. Ovog jutra Anka je tražila nešto sasvim posebno: rođendanski poklon za Željka. Nije to smelo biti ništa skupo, jedva je i ovo malo novca krišom uštedela. Tezge su bile pune jeftine odeće, plastičnih igračaka, češljića, vašarskih đinđuva i razne druge primamljive robe. Nije se sećala koliko vremena je prošlo otkako je sebi nešto kupila; svega joj je nedostajalo i bilo bi joj potrebno pravo malo bogatsvo da podmiri svoje potrebe. Ali, ona je odavno prestala da mašta o tome. Sebe je smatrala gotovo nevidljivom, te bi se začudila kada bi je neki muškarac premerio pogledom. Njena lepota joj više ništa nije značila.
U njenom životu strasti, pa ni mržnje, odavno nije bilo. Ljubav je pukla zajedno sa prvim šamarom. Prvo je mislila da je batine zaslužila, da ona sama nije dovoljno dobra, kako je kriva zbog svoje kratke pameti ili nečeg drugog. Svekar i svekrva su ćutali i činilo se kako ih se ništa ne tiče, dokle god ih sin ostavlja na miru.
Nakon što se Petar vratio iz rata, narav mu se pogoršala. Na početku su ga mučili košmari: jaukao bi kao da ga nešto boli i budio se sav oznojen. Htela mu je ona pomoći, razgovarati, ali je on ostajao nem i zatvoren. Neki zid se isprečio između njih. Pokušavala je da mu se umili, no, što je bivala trpeljivija, to je on bivao gori. Poštedeo ju je jedino dok je bila trudna. Onda se iskaljivao na drugima: započinjao bi tuču u kafani, kinjio bi komšijinog klinca ili ismevao ostarele roditelje. Istovremeno, sav se nekako smanjio, pogrbio, istopila su se njegova široka ramena, oklembesili obrazi i omlitavele nekad snažne mišice. Više nije povremeno pio; sad se napijao redovno, svake večeri, a ponekad bi počinjao s pićem već ujutru. Posao je izgubio, crkavicu brzo propio. Prema detetu je bio strog i nepravedan; olako dizao ruku na njega, posle se kajući i plačući.
Anka je znala: ima još takvih muževa u njenom selu, sličnih žena, zarobljenih i usamljenih. I iza tuđih zidova padale su bubotke, pljuštali udarci, sevale pesnice. Selo nije imalo tajni; tamo nije bilo moguće sakriti bol u leđima, ni podlive po licu, niti modrice na duši. Sve se znalo i o svemu se pričalo. Neke žene teško su podnosile breme sramote, a neke su ga, naviknute i pomirene sa sudbinom, nosile naizgled lako, skoro poput naramka drva.
Ovde, u gradu, bilo je drugačije: niko ništa nije znao, niko ništa nije pitao. Nikoga se nije ticao Ankin život.
U selu su imali psa – lepog, žutog Cuka. Dane je provodio lutajući po selu i okolnim šumarcima. Noću bi se skrasio u dvorištu i lajao na svaki šum. Gledao bi Anku pametnim očima i mahao repom. Kad god je mogla, ona bi sakupila ostatke od ručka i krišom mu davala. Petar je zabranjivao i vodom da ga poji, a kamoli da ga hrani. Taj Cuko bio mu je trn u oku – psovao ga je, katkada ga bezrazložno šutirao, gađao kamenom. No, nije se činilo da se pas ljuti; šmugnuo bi podvijenog repa, a uveče bi se opet vraćao. Jednom je Petar na njega sručio kofu vrele vode, tek onako, da vidi šta će se desiti. Pas je, cvileći, pobegao i vratio se tek posle par dana, ližući rane na leđima.
Cuko je uvek išao za njom i Anki se činilo kako u tom, psećem pogledu ima više ljubavi i razumevanja nego u ljudskom. Nekako joj je izgledalo kao da su oboje – pas i ona – Petrovi zatočenici, jer ih za njega veže neobjašnjiva ropska predanost. Cuko je, poput nje, činio sve kako bi se Petru umilio. Umesto lepe reči, dobijao bi psovku; umesto milovanja, udarac nogom u slabine. I sin im je, Željko, prohodao držeći se za Cukovu dlaku na leđima. Kada je, jedanput, dok je bio mali, podigao kamen na psa, Anka mu ga je otela iz ruke, bacila daleko i izgrdila ga.
Zatim su stigla još gora vremena – morali su, kao i mnogi drugi, da odu iz svog sela. Kuću su ostavili, a ono malo stvari ukrcali na traktor i krenuli kuda i ostali. Za Cuka, jedino, nije bilo mesta. Trčao je za njima deo puta, a onda nestao u daljini.
Otkad su došli ovde, život im je, iz dana u dan, donosio nove nevolje. Baba se odmah razbolela i Anka je, tada opet trudna, morala svakodnevno da se stara o njoj. Svekrva je umirala polako, tupo buljeći kroz prozor, do kraja ne shvatajući gde se nalazi.
Kad se rodio Marko, muž joj se odjednom povratio, prestao da pijanči i zaposlio se na železnici. No, plata je bila mala i bedno su živeli, pa je Anka, katkada, ostavljala bebu dedi i Željku na čuvanje, kako bi gospođama prala prozore.
Tog proleća joj se činilo da u Petru opet vidi onog nasmejanog momka u koga je bila zaljubljena.. Iako su od svekra bili odvojeni samo debelom zavesom i mogli čuti njegovo hrkanje, noću su se voleli kao nekad.
Anka je, poverovavši kako je napokon srećna, zasadila cveće, pevušila po kući, i činilo joj se da nijedna njena dotadašnja žrtva nije bila uzaludna, te da, zapravo, i nije bila žrtva. Onda se Marko razboleo – teško, toliko teško, da je jedva izvukao glavu, i Petar je opet počeo po starom. Uzalud se trudila da mu pokaže koliko joj je tada bio potreban; on je bivao sve gori.