Шта су појмови и како они настају ? Одговор су тражили многи филозофи .
Рецимо, позната је Барклијева борба против апстрактиних појмова узетих сами за себе и његови аргументи су без сумње оправдани, он каже:
Или Кантове мисли из "Шематизма чистих појмова разума" итд.
Вековима су се водиле јалове расправе номиналиста и концептуалиста о томе, а да оне нису довеле до никаквог резултата, јер су полазиле од погрешних премиса или од појединачних објеката као датих. Тек су новији филозофи успели да ствар поставе на исправне темеље и да пођу од правог изворишта појмова а то је акција, трајање, недељива интуиција и воља.
То ћу појаснити иако је ствар прилично замршена:
НОМИНАЛИЗАМ
Номинализам полази од става да универзалије немају друге суштине осим оне које им дају речи и да је оно заједничко два предмета које називамо неком речи управо та реч. Они су повезани у јединство појма зато што имају јединствено име, истоветан знак који их означава. Осим тога та два предмета немају ништа заједничко. Они су индивидуални предмети распрострти у простору. Дакле, по њима, ствари се дешавају овако:
1) Ми запазимо неки индивидуални објекат.
2) Том објекту дамо реч.
3) Та реч има способност, или нашу навику, да се распростре на многе друге објекте и тако добијамо општост појма која се састоји у речи.
Није тешко у овоме уочити велику грешку. Ако реч којом смо означили један објекат пренесемо на други, а прескочимо трећи, значи да први и други објекат имају већ нешто заједничко што их разликује од трећег који то нема. Значи, општост је постојала у нашој свести и пре него што смо је по номинализму створили.
КОНЦЕПТУАЛИЗАМ
Он иде овако:
1) Ми запажамо неки објекат
2) Из њега издвајамо квалитете (боју, мирис, укус)
3) Ти квалитети, тако издвојени из индивидуалног објекта, где су били затворени у границе, самим тим "ослобађањем" постају врсте. Тако долазимо до општости, које су биле "заробљеници" индивидуалних објеката, а ми смо их ето "ослободили".
Пример: ако из грудве снега издвојимо квалитет белине, та белина тако одвојена, јесте, по концептуализму, општост. Представник врсте који је био "заробљен" у ограничењу једног објекта.
И овде се намеће грешка јер квалитет који смо издвојили из једног индивидуалног објекта, није сам по себи представник врсте, већ је и сам објекат.
Ако из грудве снега издвојимо белину, та белина и даље припада снегу. Да бисмо је претворили у општост морамо је подвести под реч (дати јој име) а онда под тим именом прикупити мноштво сличних објеката. Али овиме смо управо напустили основну поставку концептуализма јер тиме врсте нису више заробљене у индивидуалном објекту већ их морамо тражити у мноштву индивидуалних објеката. Што значи да смо се вратили номинализму.
Па шта су онда појмови и како они настају?
Грешка и номинализма и концептуализма јесте у томе што полазе од индивидуалних објеката. Од перцепције спољњег света као датог. Да бисмо створили појмове, и пођемо од опажања мноштва индивидуалних објеката, морамо их претходно опазити, уочити разлике места и квалитета и поређати их једне до других у простору, све заједно. Али да ли тако поступа свест.. не!
На пример, оно што животињу интересује, приликом опажања, јесу сличности а не разлике. Травождер ће опазити траву а не камење поред траве (које га не интересује) да би онда апстраховао камење а рефлектовао траву, већ травождер једино са чиме има посла у својој свести, јесте трава и то не трава опажена као слика у простору, већ осећана као снага, као деловање, као квалитет.
Организам животиње реаговаће на специфичан начин када опази деловање хране, а на другачији начин када осети деловање камена. Такве реакције јесу механизми тела, истоветне реакције на одговарајуће надражаје. Из тих стално понављајући телесних реакција издвојиће се спонтано осећање сличности. Овим смо општост добили из сличности а не из апстраховања разлика.
Апстраховање разлика јавља се на самом дну свих тих операција, када се из сличности, спонтано апстрактних, издвоје разлике, али разлике су ту вишак, луксуз перцепције, нешто сувишно. Сличности телесних реакција јесу оно битно, што је довело до општости, а не разлике.
Тако да ако све ово имамо у виду можемо закључити да оно што претходи поимању, није перцепција слика распростртих у простору, нити је то општост појма, већ је то ВОЉА "за травом". То је својеврсно осећање које се издваја из стално на истоветан начин понављајућих аката воље. Из тог "осећања" постепено се издваја општост једног појма (трава уопште) а из њих се издваја перцепција индивидуалних објеката или оно што зовемо "трава" као објект у простору поређан до других објеката.
И једно и друго јесте "производ" акциденција проистеклих из једине реалне и суштинске основе свега, а то је ВОЉА.
https://forum.krstarica.com/threads/pojam.304497/
Рецимо, позната је Барклијева борба против апстрактиних појмова узетих сами за себе и његови аргументи су без сумње оправдани, он каже:
Ima li čega lakšeg bilo kome do da se malo udubi u svoje sopstvene misli i da tamo potraži da li ima, odnosno da li može steći, jednu ideju koja će se slagati sa opisom opšte ideje trougla, kakav je ovde dat — trougla koji nije ni kosougli, ni pravougli, ni ravnostrani, ni ravnokrak, ni raznostran, već svi ti i nijedan od svih tih u isti mah?
Iz Ogleda o ljudskom razumu
Или Кантове мисли из "Шематизма чистих појмова разума" итд.
Вековима су се водиле јалове расправе номиналиста и концептуалиста о томе, а да оне нису довеле до никаквог резултата, јер су полазиле од погрешних премиса или од појединачних објеката као датих. Тек су новији филозофи успели да ствар поставе на исправне темеље и да пођу од правог изворишта појмова а то је акција, трајање, недељива интуиција и воља.
То ћу појаснити иако је ствар прилично замршена:
НОМИНАЛИЗАМ
Номинализам полази од става да универзалије немају друге суштине осим оне које им дају речи и да је оно заједничко два предмета које називамо неком речи управо та реч. Они су повезани у јединство појма зато што имају јединствено име, истоветан знак који их означава. Осим тога та два предмета немају ништа заједничко. Они су индивидуални предмети распрострти у простору. Дакле, по њима, ствари се дешавају овако:
1) Ми запазимо неки индивидуални објекат.
2) Том објекту дамо реч.
3) Та реч има способност, или нашу навику, да се распростре на многе друге објекте и тако добијамо општост појма која се састоји у речи.
Није тешко у овоме уочити велику грешку. Ако реч којом смо означили један објекат пренесемо на други, а прескочимо трећи, значи да први и други објекат имају већ нешто заједничко што их разликује од трећег који то нема. Значи, општост је постојала у нашој свести и пре него што смо је по номинализму створили.
КОНЦЕПТУАЛИЗАМ
Он иде овако:
1) Ми запажамо неки објекат
2) Из њега издвајамо квалитете (боју, мирис, укус)
3) Ти квалитети, тако издвојени из индивидуалног објекта, где су били затворени у границе, самим тим "ослобађањем" постају врсте. Тако долазимо до општости, које су биле "заробљеници" индивидуалних објеката, а ми смо их ето "ослободили".
Пример: ако из грудве снега издвојимо квалитет белине, та белина тако одвојена, јесте, по концептуализму, општост. Представник врсте који је био "заробљен" у ограничењу једног објекта.
И овде се намеће грешка јер квалитет који смо издвојили из једног индивидуалног објекта, није сам по себи представник врсте, већ је и сам објекат.
Ако из грудве снега издвојимо белину, та белина и даље припада снегу. Да бисмо је претворили у општост морамо је подвести под реч (дати јој име) а онда под тим именом прикупити мноштво сличних објеката. Али овиме смо управо напустили основну поставку концептуализма јер тиме врсте нису више заробљене у индивидуалном објекту већ их морамо тражити у мноштву индивидуалних објеката. Што значи да смо се вратили номинализму.
Па шта су онда појмови и како они настају?
Грешка и номинализма и концептуализма јесте у томе што полазе од индивидуалних објеката. Од перцепције спољњег света као датог. Да бисмо створили појмове, и пођемо од опажања мноштва индивидуалних објеката, морамо их претходно опазити, уочити разлике места и квалитета и поређати их једне до других у простору, све заједно. Али да ли тако поступа свест.. не!
На пример, оно што животињу интересује, приликом опажања, јесу сличности а не разлике. Травождер ће опазити траву а не камење поред траве (које га не интересује) да би онда апстраховао камење а рефлектовао траву, већ травождер једино са чиме има посла у својој свести, јесте трава и то не трава опажена као слика у простору, већ осећана као снага, као деловање, као квалитет.
Организам животиње реаговаће на специфичан начин када опази деловање хране, а на другачији начин када осети деловање камена. Такве реакције јесу механизми тела, истоветне реакције на одговарајуће надражаје. Из тих стално понављајући телесних реакција издвојиће се спонтано осећање сличности. Овим смо општост добили из сличности а не из апстраховања разлика.
Апстраховање разлика јавља се на самом дну свих тих операција, када се из сличности, спонтано апстрактних, издвоје разлике, али разлике су ту вишак, луксуз перцепције, нешто сувишно. Сличности телесних реакција јесу оно битно, што је довело до општости, а не разлике.
Тако да ако све ово имамо у виду можемо закључити да оно што претходи поимању, није перцепција слика распростртих у простору, нити је то општост појма, већ је то ВОЉА "за травом". То је својеврсно осећање које се издваја из стално на истоветан начин понављајућих аката воље. Из тог "осећања" постепено се издваја општост једног појма (трава уопште) а из њих се издваја перцепција индивидуалних објеката или оно што зовемо "трава" као објект у простору поређан до других објеката.
И једно и друго јесте "производ" акциденција проистеклих из једине реалне и суштинске основе свега, а то је ВОЉА.
https://forum.krstarica.com/threads/pojam.304497/
Poslednja izmena: