-Stani! Zeleo bih da porazgovaram sa tobom…samo malo…hoces li?
Stajao je na ivici simsa, zgrcenih ruku oko svojih ramena, bled, klecavih nogu i pogleda uprtog u ambis ispod sebe. Gomila koja je odozdo upirala pogledom i rukama na njega uvecavala se svakog momenta ali nije mogao da cuje sta govore. Iako je nameravao da to ucini u tisini, gore, visoko, daleko od pogleda, slucajna prolaznica mu je malo poremetila planove i svojim vriskom njegovu nameru pretvorila u uzbudljivu predstavu. Vec duze od 2 sata stajao je ukocen, sve vise uplasen od onih koji su mu nesto dovikivali, od policije i vatrogasaca koji su bucno svojim vozilima opkolili zgradu i pripremali teren za njegovo spasavanje, od svojih misli koje su pogubile nit i sa kojima nije mogao da se poveze. U tom rastrojstvu, trgnu ga nepoznati glas. Zanese se od iznenadjenja ali se sakama prilepi za zid iza svojih ledja.
- Sta… hoces?
- Da popricamo.
- Ko si ti?
- Zivim u ovoj zgradi …rekli su mi, iznad tebe.
- Nemamo o cemu da razgovaramo.
- Saslusaj me molim te…samo mi daj malo vremena.
- Ja nemam vremena, davno je isteklo.
- Ko ti je to rekao?
- Znam, to svako zna.
- Primetio sam i ja da ide ali ne vidim da istice…otkud to?
- Zatvorio se krug.
- Danas?
- Da, vratilo se na pocetak.
- Pocetak kraja?
- Neka bude kraj pocetka.
- Znaci da ima nade, zavrsetak kruga se ne vidi.
- Meni je vec svejedno, samo treba ugasiti svetlo.
- Znaci da ne vlada mrak.
- Bauljam po svetlosti, postao sam slep.
- Zar ne primecujes koliko je slepila okolo, drzi srce otvorenim.
- Vec su ga zatvorili.
- Zasto si im dopustio?
- Nisu ni pitali, zakljucali su ga i otisli.
- Pronadji kljuc, ima ih vise medju jednakima.
- Vec sam probao, cak ga nasao i otvorio vrata ali unutra nije bilo nikog.
- Mozda nisu otisli sami, mozda si ih isterao.
- Na to nisu hteli da mi odgovore, vec su bili daleko.
- Pridji im blize, mozda ce te cuti..i videti.
- Slep ne vidi, nem ne govori, gluv ne cuje.
- Samo ih dodirni, vise neces biti bolestan.
- Ja nisam bolestan, odavno nisam ziv.
- Mrtvi ne osecaju.
- Ja i ne osecam nista… osim stida.
- Od zivota?
- Od smisla.
- Smisao je unutra.
- Trazio sam i spolja i unutra.
- Nema ga?
- Dozivao sam, samo se cuje eho besmisla.
- Zgrabi barem to, od njega je satkana zelja.
- Sta cu sa zeljama?
- Utkaj ih u snove.
- A besane noci?
- Pokloni ih danu, cenice to.
- Sve je to isto, kotrljanje praznine.
- Ispuni je sobom.
- “Sebe” je nistavilo.
- Ubedi me.
- Cemu pravdanje?
- Zbog.istine.
- Potrebna je laz, istina smeta.
- Slazi sebe istinom.
- A sta sa drugima?
- Da, vazni su ti…oslobodi ih lazi.
- Onda ce otici jos dalje.
- Dovoljno su daleko da te ne povrede ali si ti dovoljno blizu da sebi ucinis lose.
- To i zelim.
- Zivis od i zbog zelja, znaci da nije tvoje vreme.
- Moja zelja je kraj zelje.
- Ona je pocetak ljubavi.
- Ne znam sta je to..
- Spoznaja.
- Nespokojstvo.
- Miris.
- Nemir.
- Zudnja.
- Svadja.
- Ocekivanje.
- Kraj.
- To je samo drugi naziv za pocetak.
- Mrzim pocetke.
- Voli prijatelje.
- To su neprijatelji vremena.
- Ako ih tvoje srce naoruza.
- Rekao sam ti da je ono prazno…i oruzje je nestalo sa njima.
- Dozovi ih obecanjem.
- Da ce moci da udju i izadju kad pozele?
- I to…I da ces im dozvoliti da te imaju.
- Kako kad nemam ni sam sebe?
- Otkupi se.
- Nemam tih novaca.
- Potrebna je samo lepa rec.
- Mislis da je u mrznji ima?
- Egzistiraju zajedno ali si ti sudija.
- Ne verujem u pravdu.
- Nepravda je krivac, kazni je.
- Ne poznajem pravo.
- Poznajes zivot.
- Kako njega da kaznim?
- Nagradi ga i pravedno sudi jer ce samo tako savest ostati cista.
- A krug?
- Daj mi ruku…pokazacu ti da ne mora da se zatvori.
Nesigurnim korakom, milimetar po milimetar pomeri se ka prozoru odakle je dopirao glas. Sa olaksanjem se strmoglavi ka unutrasnjosti gde ga doceka njegova soba, prazna i gluva.Vrata se naglo otvorise a gomila naoruzanih i ljudi u belom udjose i pritrcase mu. Na njegovo pitanje ko stanuje iznad rekose mu da gore ne moze biti nikog. Njegov stan je bio na poslednjem spratu.
Stajao je na ivici simsa, zgrcenih ruku oko svojih ramena, bled, klecavih nogu i pogleda uprtog u ambis ispod sebe. Gomila koja je odozdo upirala pogledom i rukama na njega uvecavala se svakog momenta ali nije mogao da cuje sta govore. Iako je nameravao da to ucini u tisini, gore, visoko, daleko od pogleda, slucajna prolaznica mu je malo poremetila planove i svojim vriskom njegovu nameru pretvorila u uzbudljivu predstavu. Vec duze od 2 sata stajao je ukocen, sve vise uplasen od onih koji su mu nesto dovikivali, od policije i vatrogasaca koji su bucno svojim vozilima opkolili zgradu i pripremali teren za njegovo spasavanje, od svojih misli koje su pogubile nit i sa kojima nije mogao da se poveze. U tom rastrojstvu, trgnu ga nepoznati glas. Zanese se od iznenadjenja ali se sakama prilepi za zid iza svojih ledja.
- Sta… hoces?
- Da popricamo.
- Ko si ti?
- Zivim u ovoj zgradi …rekli su mi, iznad tebe.
- Nemamo o cemu da razgovaramo.
- Saslusaj me molim te…samo mi daj malo vremena.
- Ja nemam vremena, davno je isteklo.
- Ko ti je to rekao?
- Znam, to svako zna.
- Primetio sam i ja da ide ali ne vidim da istice…otkud to?
- Zatvorio se krug.
- Danas?
- Da, vratilo se na pocetak.
- Pocetak kraja?
- Neka bude kraj pocetka.
- Znaci da ima nade, zavrsetak kruga se ne vidi.
- Meni je vec svejedno, samo treba ugasiti svetlo.
- Znaci da ne vlada mrak.
- Bauljam po svetlosti, postao sam slep.
- Zar ne primecujes koliko je slepila okolo, drzi srce otvorenim.
- Vec su ga zatvorili.
- Zasto si im dopustio?
- Nisu ni pitali, zakljucali su ga i otisli.
- Pronadji kljuc, ima ih vise medju jednakima.
- Vec sam probao, cak ga nasao i otvorio vrata ali unutra nije bilo nikog.
- Mozda nisu otisli sami, mozda si ih isterao.
- Na to nisu hteli da mi odgovore, vec su bili daleko.
- Pridji im blize, mozda ce te cuti..i videti.
- Slep ne vidi, nem ne govori, gluv ne cuje.
- Samo ih dodirni, vise neces biti bolestan.
- Ja nisam bolestan, odavno nisam ziv.
- Mrtvi ne osecaju.
- Ja i ne osecam nista… osim stida.
- Od zivota?
- Od smisla.
- Smisao je unutra.
- Trazio sam i spolja i unutra.
- Nema ga?
- Dozivao sam, samo se cuje eho besmisla.
- Zgrabi barem to, od njega je satkana zelja.
- Sta cu sa zeljama?
- Utkaj ih u snove.
- A besane noci?
- Pokloni ih danu, cenice to.
- Sve je to isto, kotrljanje praznine.
- Ispuni je sobom.
- “Sebe” je nistavilo.
- Ubedi me.
- Cemu pravdanje?
- Zbog.istine.
- Potrebna je laz, istina smeta.
- Slazi sebe istinom.
- A sta sa drugima?
- Da, vazni su ti…oslobodi ih lazi.
- Onda ce otici jos dalje.
- Dovoljno su daleko da te ne povrede ali si ti dovoljno blizu da sebi ucinis lose.
- To i zelim.
- Zivis od i zbog zelja, znaci da nije tvoje vreme.
- Moja zelja je kraj zelje.
- Ona je pocetak ljubavi.
- Ne znam sta je to..
- Spoznaja.
- Nespokojstvo.
- Miris.
- Nemir.
- Zudnja.
- Svadja.
- Ocekivanje.
- Kraj.
- To je samo drugi naziv za pocetak.
- Mrzim pocetke.
- Voli prijatelje.
- To su neprijatelji vremena.
- Ako ih tvoje srce naoruza.
- Rekao sam ti da je ono prazno…i oruzje je nestalo sa njima.
- Dozovi ih obecanjem.
- Da ce moci da udju i izadju kad pozele?
- I to…I da ces im dozvoliti da te imaju.
- Kako kad nemam ni sam sebe?
- Otkupi se.
- Nemam tih novaca.
- Potrebna je samo lepa rec.
- Mislis da je u mrznji ima?
- Egzistiraju zajedno ali si ti sudija.
- Ne verujem u pravdu.
- Nepravda je krivac, kazni je.
- Ne poznajem pravo.
- Poznajes zivot.
- Kako njega da kaznim?
- Nagradi ga i pravedno sudi jer ce samo tako savest ostati cista.
- A krug?
- Daj mi ruku…pokazacu ti da ne mora da se zatvori.
Nesigurnim korakom, milimetar po milimetar pomeri se ka prozoru odakle je dopirao glas. Sa olaksanjem se strmoglavi ka unutrasnjosti gde ga doceka njegova soba, prazna i gluva.Vrata se naglo otvorise a gomila naoruzanih i ljudi u belom udjose i pritrcase mu. Na njegovo pitanje ko stanuje iznad rekose mu da gore ne moze biti nikog. Njegov stan je bio na poslednjem spratu.
